VREME 919, 14. avgust 2008. / VREME
Intervju – Vuk Stambolović:
Prevara "doktora" Dabića
"Karadžić se nikako nije mogao smatrati lekarom bioenergetičarom, uprkos tome što je po struci lekar, jer je o alternativnim metodama učio svega nekoliko dana. Mislim da je čitava ova priča iskonstruisana u prilog političkoj eliti, kako bi se odvukla pažnja od suštinskog pitanja – kako se svih ovih godina skrivao najtraženiji haški begunac i ko je za to odgovoran"
|
Prema izveštavanju većine domaćih medija, ličnost koja se najviše spominje u poslednje vreme nije Radovan Karadžić, haški optuženik koji se tereti za brojne zločine (uključujući genocid), već "doktor" Dragan Dabić, samozvani bioenergetičar i ekspert za tihovanje.
Lečenje alternativnom medicinom je u Srbiji dozvoljeno od 22. decembra prošle godine, kada je stupio na snagu podzakonski akt Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Proces je započet pre tri godine, kada je u donošenju novog Zakona alternativna medicina spomenuta pod nazivom "tradicionalna medicina". Praktičari alternativne medicine moraju imati radnu dozvolu Ministarstva zdravlja. Neophodna dokumentacija pri podnošenju zahteva za dobijanje dozvole podrazumeva status zdravstvenog radnika i položen stručni ispit, kao i potvrdu o upisanosti u imenik nadležne komore zdravstvenih radnika i u registar odgovarajućeg stručnog udruženja.
Uprkos tome što je ministar zdravlja Tomica Milosavljević izjavio da u Registru lekara Srbije, kao ni u Registru lekara Beograda, nema Dragana Dabića – što znači da osoba koja se tako predstavljala nije mogla legalno raditi kao lekar, bilo u državnoj ili u privatnoj ordinaciji – mnogi analitičari iz različitih struka iskoristili su ovaj događaj da sve praktičare alternativne medicine ocene kao šarlatane i prevarante. Povodom ovog slučaja razgovarali smo sa prof. dr Vukom Stambolovićem, prvoborcem u afirmisanju alternativnog lečenja kod nas i članom radne grupe Ministarstva zdravlja za izradu zakona i usvojenog Pravilnika o alternativnoj medicini.
"VREME": Kako tumačite skrivanje Radovana Karadžića pod maskom lekara alternativne medicine?
VUK STAMBOLOVIĆ: Karadžić spada u tip ljudi koji žude za publicitetom, ali i moći. Ni jedno ni drugo nije u skladu sa principima lečenja metodama alternativne medicine. Pošto zbog skrivanja nije više mogao da vodi političke mitinge, Karadžić je obilazio tribine o alternativnoj medicini i propovedao da je lekar bioenergetičar. Usudio se čak i da "leči" obolele. Političku manipulaciju zamenio je manipulacijom bolesnima. Mediji u poslednje vreme često ističu prevaru "doktora" Dabića, upućujući oštre kritike na račun čitave alternativne medicine. Karadžić se nikako nije mogao smatrati lekarom bioenergetičarom, uprkos tome što je po struci lekar, jer je o alternativnim metodama učio svega nekoliko dana. Mislim da je čitava ova priča iskonstruisana u prilog političkoj eliti, kako bi se odvukla pažnja od suštinskog pitanja – kako se svih ovih godina skrivao najtraženiji haški begunac i ko je za to odgovoran?
Karadžić je za časopis "Zdrav život" napisao feljton o tihovanju. Da li je moguće da je on zaista znao dosta o tome?
Tihovanje je oblik meditacije koju primenjuju pravoslavni monasi. Da bi se neko usudio da piše o tome, nije dovoljno da samo pusti kosu i bradu i povremeno posećuje manastire. Potreban je pre svega veliki rad na sebi. Pitanje je koliko se Karadžić ozbiljno bavio alternativnom medicinom, jer da jeste, ja bih znao za njega. Saznao sam iz štampe da je na skupu posvećenom zdravom životu održanom u maju ove godine na Adi Ciganliji i on prisustvovao. Ja sam taj skup otvorio, ali se uopšte ne sećam čoveka sa njegovim likom.
Na koji način je u svetu regulisano dobijanje dozvole za bavljenje alternativnom medicinom? Da li u nekim zemljama sistem zdravstvene zaštite pokriva lečenje alternativnim metodama?
|
Bavljenje alternativnom medicinom je u Evropi regulisano na više načina. U nekim zemljama njome se mogu baviti samo lekari i terapeuti koji imaju odgovarajuće obrazovanje iz terapije kojom se bave. Takav je slučaj u Belgiji, Velikoj Britaniji, Danskoj, Irskoj, Malti, Mađarskoj, Nemačkoj, Norveškoj, Rusiji, Finskoj, Holandiji, Švajcarskoj i Švedskoj. Postoje i primeri da se alternativnim terapijama formalno mogu baviti samo lekari, ali da je sudska praksa tolerantna prema radu alternativnih terapeuta. To se praktikuje u Austriji, Italiji, Litvaniji, Francuskoj i Španiji. Kada je reč o troškovima lečenja, privatno zdravstveno osiguranje pokriva delimično ili potpuno troškove lečenja alternativnim terapijama u Austriji, Belgiji, Velikoj Britaniji, Danskoj, Irskoj, Luksemburgu, Malti, Nemačkoj, Norveškoj, Finskoj, Holandiji i Švajcarskoj. Državno osiguranje pokriva, najčešće delimično i pod određenim uslovima, troškove lečenja alternativnim terapijama u Austriji, Finskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Irskoj, Italiji, Malti, Holandiji, Norveškoj, Švedskoj, Švajcarskoj i Velikoj Britaniji.
Uprkos tome što je u Srbiji lečenje alternativnom medicinom nedavno legalizovano, čini se da šira javnost ima negativno mišljenje o njoj. Kakvo je stanje u drugim zemljama?
|
Terapije alternativnim metodama koristi veliki broj ljudi širom sveta. U Nemačkoj ih koristi čak 70 odsto stanovništva, u Americi 42 odsto. Širenju alternativne medicine doprineo je razvoj njenih institucija, visokih škola, međunarodnih časopisa, kao i nacionalnih istraživačkih centara. Štaviše, predmete posvećene alternativnim terapijama uvode i fakulteti zvanične medicine. Prema podacima iz 2005. godine, od ukupno 124 medicinska fakulteta u Americi, njih 95 su u svom nastavnom programu imali predmete o alternativnim terapijama.
Alternativna medicina je neškodljiva, jeftinija i delotvornija od zvanične. Prema ovogodišnjem planu i programu Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, odvaja se oko 230 evra za zdravstvenu zaštitu po stanovniku. Srbiji su stoga potrebne zdravstvene tehnologije koje su jefine, a u isto vreme delotvorne i neškodljive. To su upravo tehnologije alternativne medicine, koje se koriste ne samo u nerazvijenim zemljama Azije, Afrike i Južne Amerike nego i u najbogatijim zemljama Evrope i Severne Amerike, koje za zdravstvenu zaštitu odvajaju više od 2000 evra po stanovniku godišnje. Često sam spominjao primere iz Zapadne Evrope, ali navešću i jedan iz susedstva. Prema rezultatima istraživanja sprovedenog u Zagrebu 2001. godine, u kome su beleženi troškovi homeopatskog lečenja pacijenata sa anginom pektoris, ustanovljeno je da je samo u lekovima godišnja ušteda sredstava po pacijentu iznosila 355 evra. Nadalje, predrasuda je da nema egzaktnih dokaza o efikasnosti metoda alternativne medicine. U Kohrenovoj biblioteci medicine zasnovane na dokazima, nalazi se više od 4000 kliničkih eksperimenata o delotvornosti alternativnih terapija. Svetska zdravstvena organizacija je maja 2003. godine, na zasedanju 56. skupštine svetskog zdravlja, podržala korišćenje alternativne ili komplementarne medicine u sistemima nacionalne zdravstvene zaštite u 11 tačaka i naložila generalnom direktoru SZO-a da "pomogne napore država članica u formulisanju nacionalne politike o tradicionalnoj, komplementarnoj i alternativnoj medicini".
Sanja Jovanović
| Šta se radi U Pravilniku ministarstva zdravlja Republike Srbije nabrojano je devet priznatih metoda dijagnostike i lečenja tradicionalne medicine – ajurveda, akupunktura i srodne tehnike, tradicionalna kineska medicina, homeopatija, fitoterapija, kvantna medicina i srodne tehnike, hiropraktika i primenjena kineziologija, makrobiotika i tradicionalna domaća medicina – i devet metoda rehabilitacije – apiterapija, aromaterapija, či gong vežbe, duhovna energetska medicina, energetska terapija reiki, detekcija štetnih zračenja, joga vežbe, porodični raspored i taj-či čuan vežbe. "Lista zapravo pokriva 30 metoda, jer u Pravilniku nisu nabrojane srodne tehnike. Na primer, pod srodnim tehnikama akupunkture podrazumevaju se refleksoterapija, su džok i druge, dok postoji 19 tehnika srodnih kvantnoj medicini", objašnjava dr Stambolović koji je sastavio ovu listu na osnovu istraživanja dr Marije Kovandžić. Fizičari
Kvantnu ili bioenergetsku medicinu su najpre otkrili kvantni fizičari, među kojima ima dosta dobitnika Nobelove nagrade. Kvantnu teoriju, primenjenu na prenos toplotne energije, 1900. godine je postavio nemački fizičar Maks Plank, a Albert Ajnštajn ju je kasnije potvrdio u emitovanju svetlosti. Kvantna medicina zasniva se na upotrebi elektromagnetnih emitovanja na kvantnom nivou. Sedamdesetih godina, Alen Espekt je eksperimentalno dokazao utemeljenost kvantne povezanosti, pa su saznanja kvantne fizike počela da se koriste u medicini netermalnih elektromagnetnih talasa milimetarskog ranga, u dijapazonu od 30 do 300 milijardi herca, što je predmet proučavanja fizike živog. Nekoliko naučnih radova o ovome su napisali prof. dr Dejan Raković, sa beogradskog Elektrotehničkog fakulteta, i prof. dr Đuro Koruga, sa beogradskog Mašinskog fakulteta. U SSSR je od 1964. do 1978. godine trajalo pretkliničko ispitivanje kvantne medicine. Posle eksperimenata na mikroorganizmima i životinjama, u 1500 ordinacija širom zemlje primenjeno je kliničko ispitivanje na više od 1,5 miliona pacijenata. Sredinom osamdesetih godina počinje teorijsko-eksperimentalna razrada i proizvodnja aparata s ekstremno visokom frekvencijom. Američka NASA je takođe decenijama izdvajala znatna sredstva za ovu oblast, pa se kvantna medicina sada primenjuje kod astronauta, kada su u svemiru. U Briselu je 1989. godine kvantna medicina zvanično proglašena za medicinu trećeg milenijuma. Od 2007. godine nemački studenti zvanične medicine pohađaju i predmete o kvantnoj medicini. Homeopatija
Osnove homeopatije je krajem XVIII veka postavio nemački lekar Samjuel Kristijan Fridrih Haneman. Do aksiomatskog homeopatskog principa, da se "slično sličnim leči", Haneman je došao prevodeći rad o malariji. Metodu je razvio i objavio je 1796. godine, u knjizi Materia Medica. Homeopatija je počela da se primenjuje u Americi 1825. godine. Interesantno je da je u ovoj zemlji broj homeopatskih koledža do danas ostao isti kao 1918, ali je njihov standard vrlo visok. U Americi postoji i značajna izdavačka delatnost o ovoj metodi, kvalitetna proizvodnja lekova sa standardizovanom farmakopejom, kao i visok standard obuke i terapije homeopata (praksom se bavi oko 11.000 lekara i terapeuta), a sve pod nadzorom Američkog instituta za homeopatiju. Od Prvog svetskog rata homeopatija postaje naročito popularna u Engleskoj, pa kraljevska porodica od tada ima vlastitog homeopatu. U Velikoj Britaniji postoji pet homeopatskih bolnica i šest koledža. Posle završenog medicinskog fakulteta i jednogodišnje nastave na homeopatskom fakultetu, lekari dobijaju titulu M. F. Hom i stiču pravo obavljanja homeopatske prakse. Od 1946. godine, homeopatski sistem lečenja je uključen u Nacionalnu zdravstvenu službu, a prateća farmaceutska industrija održava visok kvalitet preparata.
Homeopatija je raširena u mnogim evropskim zemljama, mada je slabo zastupljena u Španiji i nordijskim zemljama. U Rusiji je 1935. godine zakonski odobreno izdavanje homeopatskih lekova. Homeopatski metod lečenja je vrlo popularan u srednjoazijskim zemljama, posebno u Indiji, gde je ova grana medicine službeno priznata kao posebna struka, sa 40 homeopatskih bolnica i 70.000 lekara registrovanih u državnoj službi. Obuka na ovim školama traje od tri do šest godina i uključuje najpre klasično medicinsko obrazovanje, a zatim poseban homeopatski deo. Homeopatija je visoko cenjena i u južnoameričkim državama, najviše u Meksiku, Argentini i Brazilu, sa više hiljada lekara-praktičara. Slično je i u Australiji i Novom Zelandu.
U našem susedstvu homeopatska metoda je dosta razvijena u Austriji, Mađarskoj i Grčkoj. Od 1985. godine u Srbiji postupno raste interesovanje za ovaj metod lečenja, kao uostalom i za sve komplementarne metode. Od 1997. godine Londonski međunarodni koledž za klasičnu homeopatiju sprovodi dvogodišnju školu zainteresovanih zdravstvenih radnika i pripadnika drugih zanimanja, u organizaciji Društva za klasičnu homeopatiju Hahnemann iz Novog Sada. U Beogradu je marta 2001. godine osnovana Sekcija za homeopatiju Srpskog lekarskog društva, u kojoj se redovni stručni sastanci održavaju svakog drugog meseca. Sekcija je aprila 2003. godine primljena u Međunarodno udruženje lekara homeopata.
Prema podacima Komisije Evropske unije, homeopatske preparate je 1997. godine koristilo između jedne trećine i jedne četvrtine stanovnika EU-a. Prema podacima iz 2001. godine, u pet od 14 zemalja EU-a homeopatija je bila najčešće korišćena metoda alternativne medicine, dok je u 11 zemalja bila među prve tri najčešće korišćene alternativne terapije. Homeopatski lekovi su definisani kao medicinski proizvodi članom 1. Direktive Evropskog saveta 65/65, a njihova pravna i terminološka osnova je u Uniji jasno postavljena u evropskoj Farmakopeji i u Direktivama 92/73 i 92/74.
Prema pisanim tragovima, kineska akupunktura se primenjuje 3000 godina. Zapadna medicina je dugo odbacivala njenu utemeljenost, svrstavajući je, u najboljem slučaju, u zonu placebo efekata. Ranih sedamdesetih godina dolazi do brojnih ispitivanja akupunkturnog delovanja, pre svega analgetskog. Međutim, naučnici su dugi niz godina pokušavali da objasne ovu orijentalnu metodu iz perspektive zapadne medicine, zanemarujući njene osnovne postulate – postojanje meridijana u telu koje formira tok životne energije "ći". Konačno, južnokorejski naučnik Kim Bong Han vršio je eksperimente na zečevima, ubrizgavanjem radioaktivnog fosfora P-32 u akupunkturne tačke. Tehnikom mikroautoradiografije otkrio je da se radioaktivni fosfor kreće sistemom koji je van svih anatomskih struktura, a liči na tanane kanaliće, prečnika od 0,5 do 1,5 mikrona, koji se pružaju prema klasičnoj šemi akupunkturnih meridijana. Nalaz je potvrdio francuski naučnik Pjer de Vernežul, radeći sa radioaktivnim tehnicijumom. Svetska zdravstvena organizacija priznala je akupunkturu kao adekvatno lečenje za više od 200 kliničkih bolesti, kao i za korišćenje u preventivne svrhe. |
