Lisica i ždral Pisma čitalaca (»Vreme«, br. 919, »Borba klonova u tunelu«) Da ste kolumnistu poslali u Peking, njegova vizura ne bi bila takva kakva je, ovako kolumnu bolje neka zove "Lisica i grožđe"

piše: Ljubomir Živkov

Poštovano uredništvo,

nekad sam uživao u kolumnama g. Živkova – čak i za vreme Slobe, sankcija pa i bombardovanja u njegovim tekstovima nazirao se tračak optimizma, sad kao da je postao inspektor u odeljenju za poroke! Te je protiv nagradnih igara, te je protiv kocke, sad je udario i na same OI. Možda se kao farsa ponavlja slučaj Tolstoja i Gogolja koji su se pod starost bacili na pisanje moralnih poučaka! Lavu Nikolajeviču javilo se da ljubavni jadi plemića nisu ni od kakvog značaja, žalio je što nije stigao da napiše više knjiga o unapređenju poljoprivrede, jer je to ono što je neprosvećenoj matuški falilo. Gogolj isto. U Mrtvim dušama napisao je kako stvari stoje, proslavio se i opservacijama, i humorom, i opisima prirode koju – posle sam čitao kod Nabokova – nije celu ni video svojim očima, nego ju je najvećim delom izmislio. I sve maltene upropastio pišući kako treba da se vlada dobar Rus!

Ja učestvujem u tv-kvizovima, idem svaki dan u kladionicu, igram LOTO, živim za olimpijadu, a onda me neko uverava da moja egzistencija nije autentična!

(Srđan Rakita, Toronto)

&

Olimpijske igre su veličanstveni praznik sporta i ljubavi među narodima. Jesu ispreplitane sa kapitalizmom, ali zar prvobitne OI nisu bile u skladu sa robovlasništvom? Takmičili su se slobodni građani i to muškog pola, ili grešim? U Rimu su, opet samo muškarci, imali krasnu priliku da se kao gladijatori okušaju u borbi sa lavovima ili međusobnom borbom na život i smrt... E, čovečanstvo je mic po mic doguralo do kapitalizma protiv kojeg članovi Olimpijskog komiteta prirodno da nemaju ništa. OI su jedini poduhvat čovečanstva gde svi dobijaju: šampioni, savezi, treneri, građevinari zemlje domaćina, najamnici sa strane, turistički savez... Restorani prezreni od domicilnog življa zar ne procvetaju kad doputuje armija sportista, trenera, masera, navijača, novinara najposle?! Koliko će pekinških kelnera, taksista i prijateljica noći blagosiljati Olimpijadu?

Ako je već toliko zadojen marksizmom, vaš novinar je valjda učio i da viđenje sveta umnogome (i nepopravljivo!) zavisi od klase kojoj čovek pripada. Klasi gubitnika su nadmetanje i eliminacija drugih mrski! Da ste ga poslali u Peking, tvrdim da njegova optika ne bi bila takva kakva je, ovako kolumnu bolje neka zove "Lisica i grožđe"!

(Ivan Krstin, elektr. poštom)

&

Sport nažalost nije pronašao ništa bolje osim kompeticije. Igra na ispadanje drma prirodom, preslikana je na društvo, sport odražava prirodu i društvo, e, sad, ako neko tuguje što ljudska zajednica nije ustrojena na milosti, samilosti i solidarnosti, nego je ovakva kakva je, nema mu pomoći. Može samo da u okviru radne obaveze jednom nedeljno napiše kakvu priručnu utopiju.

(D. Simonović, telegramom)

&

Jedva sam čekao da počnu OI i sve je cakum-pakum, spektakularno otvaranje, rekordi, lične drame... Ali, ispada da ni ovaj praznik sporta nekome nije po volji! Ljudi vole da uživo gledaju uspeh i neuspeh. Gledala sam dizačicu tegova, mislim baš da je bila Ruskinja. Nije uspela da podigne sto deset kilograma. Predstavljala onoliku zemlju, sa onolikim rudnim bogatstvima, Bajkalskim jezerom koje zovu i morem, predstavljala porodicu koja je drhtala pored televizora... Sama sebi je rekla "sad ili nikad", i ispalo je nikad! Skljokala se kao pokošena, imala je slom živaca. Trener je pošao da je zagrli, iako bi joj najradije lupio šamar, a ona je, da li namerno da li onako obnevidela od suza, iz sve snage udarila glavom o ragastov! Ako to nekoga ne uzbuđuje, ako nije dovoljno metaforično i poučno, onda zaista bolje da ne gleda prenos, ili barem da ne piše o onome što ne razume ni ič.

I ne piše se bussines nego business!

(Ime i adresa poznati redakciji)

&

Kako nekoga može da ne kopka gde su granice ljudskih mogućnosti?! Kad bi olimpijskog pobednika u trčanju na sto metara pojurio lav ili komodo-dragon, a ovoga u plivanju krokodil ili bela ajkula – svi ti ljudski životi bili bi spaseni zahvaljujući vrhunskom sportu, zahvaljujući takmičenju koje je osnova napretka. Šta je, možda će neko upitati, u umereno-kontinentalnom pojasu i u mirnodopskim uslovima svrha ekstremno brzog trčanja ili plivanja? Pa da onaj ko pobedi reklamira sportsku opremu, da ide na druga prvenstva, a sa njim i oni koji su ga trenirali i oni koji su se ugnezdili po olimpijskim komitetima. Dosta porodica živi lepo od jednog jedinog takmičara. Ostalima, koji šampionu nisu ni svojta, ni treneri, ni vođe puta, ostaje da iz slučaja pobednika izvuku dragocenu pouku: eto, kao što ovaj mladi čovek trenira plivanje, mada mu od samog mirisa hlora svaki put pripadne muka, tako treba ja u svom fahu, pa bilo to i udaranje pečata, da dam sve od sebe.

Za razliku od filma sport uvek ima hepiend, uvek pobede najbolji, na OI gledamo mlade, dobrostojeće i uspešne kako postaju još mladolikiji, još bogatiji i još slavniji, meni je Olimpijada kao španska serija, samo što se ne dešava sve na hacijendi i plantaži i što se ceo dan i noć naslađujem kao da sam kupila DVD sa svim epizodama.

(Hana Vezirbegić, Ulcinj, MNE)

&

Je li moguće da neko ne vidi društveni i nadasve humani značaj Olimpijade?! Pa komentator jedne beogradske televizije rekao je na otvaranju: I mi sada vidimo da Kinezi nisu svi kao oni iz Bloka 71! Što će reći da u našim sugrađanima pre spektakularne svečanosti nije video nikakvu veličinu, nikakav sjaj. Kad se bude vratio i kad bude prošao pored njihove džidžabidža radnje, skinuće kapu. Kao što Noletova bronza pada pomalo na prsa svakog od nas, tako i na svakog kineskog trgovca pada neka varnica iz vatrometa koji su njegovi zemljaci i izmislili!

(Živa Kurjački, elekt. poštom)