Intervju – Tinde Kovač-Cerović:
Investicija u znanje donosi državi bar trideset puta veću dobit

Mi smo zemlja koja do sada nije imala stipendije za siromašnu decu, nema besplatnih udžbenika, nema besplatnih obroka... Ako ne intervenišete na obrazovnom nivou, zatvarate krug siromaštva i stvarate nove neobrazovane ljude koji će ostati siromašni i koji neće doprineti onom razvoju zemlje koji projektujemo

ŠKOLA TREBA DA DOPRINESE TOME DA SE ZNA KAKO SE REŠAVAJU PROBLEMI POSLE ŠKOLOVANJA: Tinde Kovač-Cerović

Državni sekretar Ministarstva prosvete dr Tinde Kovač-Cerović, treći put radi na reformi obrazovanja u Srbiji: najpre kao saradnica ministra Gaše Kneževića u vladi Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, od prošle jeseni kao savetnica potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića za obrazovanje i socijalna pitanja, i sada u kabinetu ministra prosvete Žarka Obradovića. Tinde Kovač-Cerović je doktorirala na pedagoškoj psihologiji, kao savetnik raznih međunarodnih organizacija bavila se pitanjima obrazovne politike u tranziciji, a nekoliko godina se bavila i problemima romske manjine u evropskim okvirima. Predaje na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

"VREME": Kako danas gledate na svoja postignuća iz perioda 2001–2004. godine?

TINDE KOVAČ-CEROVIĆ": Gledam na to iz sadašnje perspektive evropskih integracija. Imam utisak da je danas Srbija vrlo stabilizovano krenula evropskim putem, i to je strašno važno kada je u pitanju obrazovanje. Isto tako, Srbija je dobila i stabilan razvojni strateški okvir, koji 2004. godine još uvek nije postojao, budući da su važne strategije, kao što je ona o smanjenju siromaštva, tada tek započinjane. Obrazovanje tada nije imalo jasnu kvotu u potrebama zapošljavanja, ljudskog kapitala, održivog razvoja. U prvim godinama reformi bili smo fokusirani na razumevanje situacije, svesni da će nam obrazovanje postati važno tek u budućnosti. Sada je obrnuta situacija: imamo vrlo jak razvojni okvir, sa puno strategija koje imaju veoma artikulisane zahteve u odnosu na obrazovanje da isporuči određenu vrstu "proizvoda".

Otud je sada, u stvari, mnogo lakše baviti se time šta je potrebno učiniti u obrazovanju. Nismo više toliko u vakuumu kao što smo to bili pre sedam godina. Obrazovanju su uvek potrebni orijentiri o pravcu kretanja privrednog, društvenog, kulturnog razvoja. Sve strategije razvoja gledaju na obrazovanje kao na investiciju u ljudski kapital i stvaranje generacije koja će moći da iznese sve što je zemlji potrebno. Razvojni okvir nam je, dakle, dao pravce i ideje, i na nama je sada da ih pretočimo u kapital sistema obrazovanja. Mnogo toga je zapravo već i krenulo – visoko obrazovanje, srednje stručno obrazovanje, predškolski program, promene unutar osnovnog obrazovanja i sada je samo potrebno sve dobro uvezati i rešiti probleme zaostalih džepova reformi. Mislim da više nije trenutak za velike misije, nego za pažljive, na istraživanjima i podacima bazirane akcije koje imaju vrlo jasne ciljeve u širem razvojnom okviru.

Kako vidite budućnost srpskog obrazovanja?

Ima nekoliko problema koji traže koncepcijska rešenja. To su tri važnija cilja ili teme koje se sada jasnije vide, o kojima će se tek puno razgovarati, ali koje definitivno vidim kao bitne za naredni period.

Prva tema se zove equity u evropskom žargonu, a mi je sada prevodimo kao jednakopravnost ili pravednost obrazovnog sistema. Mi tu stvarno imamo puno problema. Imamo nedovoljno obrazovnu populaciju, imamo čak i mlade nedovoljno obrazovane. Ukratko, to možemo definisati kao ulogu obrazovnog sistema u doprinošenju socijalnoj koheziji, odnosno doprinošenju tome da svi dobiju kvalitetno obrazovanje i time šanse za kvalitetan život. Ako to ne izoštrite kao cilj, onda uvek neke grupe ispadaju. Ako vodite računa samo o proseku, onda pre ili kasnije neke grupe ostanu izvan obrazovnog sistema. Veoma jasan primer toga su Romi, seoska deca, kao i deca sa posebnim potrebama. Upravo tu imamo jako loše indikatore. Moramo da nađemo načina kako da pokrenemo sistem obrazovanja da prepozna ovu potrebu. Naš sistem obrazovanja odraslih, na primer, skoro da i ne postoji, a ima jako mnogo onih koji nemaju završenu osnovnu školu, niti kvalifikacije. Potom, oko 20 odsto dece ni sada ne završi srednju školu, bez koje nema ni zapošljavanja. Jedan veliki procenat romske dece se uopšte ne uključuje u osnovnu školu ili se vrlo rano ospe. Imamo alarmantne pokazatelje u tom smislu. Sa tim sada treba raditi. Napravićemo pažljivu analizu gde se sve unutar sistema nalaze barijere, da bi se onda jedna po jedna otklanjala. Sve to mi je veoma važno, i verujem da će se to uostalom i pojaviti kao logičan fokus ove koalicione kombinacije u Vladi.

Znate da smo mi zemlja koja do sada nije imala stipendije za siromašnu decu, nema besplatnih udžbenika, nema besplatnih obroka... Prosto, tema socijalne podrške obrazovanju nije dovoljno obrađena – to se često dešava u tranzicionim zemljama. Ali ako ne intervenišete na obrazovnom nivou, zatvarate krug siromaštva i stvarate nove neobrazovane ljude koji će ostati siromašni, i koji neće doprineti onom razvoju zemlje koji projektujemo. Postoje jako dobre analize koje pokazuju da se investiranje u obrazovanje jedne osobe samo u preduniverzitetskom periodu bar trideset puta isplati samoj zemlji. Ako samo izračunate poreze koje će ta osoba plaćati kad se zaposli, ili dobitak od neplaćanja socijalnih davanja – total je 30 puta više od uloženog, čak i ako se ne uzme u obzir lična dobit za samu osobu.

Druga velika tema se odnosi na pitanje konkurentnosti, ne samo kvaliteta obrazovanja već i konkurentnosti u evropskom okviru. To zapravo znači pretresanje obrazovnog sistema sa ciljem da se vidi šta može bolje da se uradi da bi rezultati naše dece bili bolji. I to ne samo u komparaciji najbolje dece, koja su nesumnjivo odlična, nego i proseka. Znači, pitanje je kako da se polako prilagodimo nekom budućem evropskom tržištu rada i ljudskog kapitala koji će ova zemlja da proizvede. Jedan deo odgovora se nalazi u evropskim preporukama, drugi deo u onome što je započeto u periodu od 2001. do 2004. kroz strategiju "Kvalitetno obrazovanje za sve", a treći deo odgovora tek treba naći. Sve ovo se tiče pre svega unapređivanja nastavnih programa, nastavničkih kompetencija, kvaliteta udžbenika, ali i školskog menadžmenta, načina finansiranja, a naravno i mehanizama za osiguranje kvaliteta na školskom nivou i na nivou celog sistema.

Treća tema je pitanje efikasnosti sistema obrazovanja i toga kako ukinuti neracionalnosti u tom prostoru, da se sam sistem pojača u smislu protoka podataka i informacija, i da se jasnije definiše odnos prema svim finansijskim elementima unutar sistema.

Konačno, važno je reći da efikasnost, kvalitet i socijalna kohezija nisu suprotstavljeni. Sva tri cilja se mogu postići pametnim potezima i istovremeno. U tome je u stvari i trik – kako da povećate kvalitet, da istovremeno uključite sve slojeve društva, a da to bude na efikasan način. Na tome sada radi cela Evropa, i to uopšte nije "nemoguća misija".

Budući da pominjete evropske procese, standarde i praksu, da li imate na umu određena konkretna povezivanja u vezi s tim, bilo sa fondovima i institucijama Evrope ili sa određenim iskustvima?

Apsolutno. Obrazovanje zasad konkuriše za IPA fondove (pretpristupne, prim. nov.) a u narednim godinama uključiće se u sve velike evropske programe u obrazovanju. Mada je obrazovanje mnogo više u nadležnosti nacionalnih država nego neke druge oblasti, veliki je korpus programa umrežavanja, saradnje, razmene, zajedničkih projekata i akcija kojima se podržava razvoj obrazovanja u zemljama članicama i kandidatima. Evropa mnogo više nudi kada su u pitanju povezivanje i razvoj nego što proskribuje na nivou obrazovanja. To se zove "metod otvorene koordinacije". To znači da se dogovori među zemljama prave oko toga šta će biti zajednički ciljevi obrazovanja, i kako će se pratiti da li su oni postignuti ili ne, a finansijski se podržavaju umrežavanja, i tako u stvari imate jednu mekanu koordinaciju u cilju razvoja a da pri tom ne postoje čvrsta pravila, već preporuke i podrška, i to je veoma dobro. To znači da vam se daje lufta da rešavate probleme onako kako se u vašoj zemlji ti problemi mogu rešavati, a da pri tom postižete ciljeve o kojima će se svi zajedno dogovoriti. Obrazovni sistemi u Evropi su vrlo različiti, i svaki od njih se razvija na neki svoj način, ali u pravcu istih ciljeva. Ja mislim da je to za nas idealna situacija, ali da je naravno jako loše ako tu situaciju koristimo da se pravimo ludi jer nam ne postavljaju izričite zahteve. Sve što propustimo da rešimo opet će na kraju postati agenda.

Šta je istina a šta mit u tome gde se nalazimo na mapi Evrope u ovoj oblasti?

Ono što je meni merodavno jesu analize koje prate ostvarivanje strategije za smanjenje siromaštva i analize proizvedene oko PISA istraživanja. Ta metodologija je jasna i upravo otud i vučem ovu temu u vezi sa pravednošću. Mi imamo veći stepen neuključenosti populacije u sistem nego druge zemlje; neću da kažem višestruko veći jer to možda i nije sasvim tačno, ali mnogo veći. To jeste donekle rezultat turbulentnih godina i pomeranja stanovništva, ali mi tu imamo mnogo gore indikatore nego većina zemalja u zapadnom i severnom okruženju. Čak i kad pogledate Bugarsku, čak i Rumuniju, taj stepen neuključenosti određenih populacija je veći nego što bismo voleli da priznamo. I to govori o kvalitetu obrazovanja. Dok se u drugim zemljama govori o nijansama problema, mi još uvek imamo robustan problem.

Procena kvaliteta je ozbiljno pitanje, i tome se prilazi preko puno različitih indikatora. Najjednostavniji indikatori su oni koji govore o obuhvatu i o stopi završavanja školovanja. Na primer, da se vidi koji procenat dece prolazi do kraja svog školovanja i koji je procenat osipanja i ponavljanja u osnovnoj i u srednjoj školi. Potom, koliko je onih koji se upisuju na visoko obrazovanje a koliko njih ga i završi, tu imamo rastući trend ali još uvek slabiji nego u zemljama u okruženju. Zatim, veoma važan indikator je i vrsta znanja, prvenstveno veština i razumevanja sveta oko sebe – na komparativnim istraživanjima kao što je PISA naša deca su nažalost ponovljeno pokazala prilično loše rezultate. Škola treba da doprinosi tome da se zna kako se rešavaju problemi posle školovanja, a ne samo da se dobije dobra ocena. Ima i drugih indikatora koji se teže mere, ali takođe govore o tome da imamo čime da se pozabavimo.

Činjenica je da ima fantastične dece, da se na takmičenjima puno naše dece odlično plasira, da se naši stručnjaci iz određenih struka jako dobro zapošljavaju, ali sve to ne govori o celini sistema, već više o tome da umemo da negujemo talente kada nam je do toga stalo. To zapravo mnogo više reflektuje kvalitet određenih škola odakle mahom ta deca dolaze. Kod nas postoje velike razlike među opštinama, i među školama, što se jako dobro vidi i po tome što deca iz određenih područja i škola na prijemnim ispitima imaju velikih teškoća. Imamo jako mnogo podataka koje sada treba sabrati i pametno analizirati, i na osnovu njih definisati vrlo konkretne predloge za dalje delovanje.

Kako sarađujete sa ministrom Obradovićem, kako se osećate kao deo njegovog tima?

Sarađujemo odlično i moje iskustvo do sada je veoma dobro. Vrlo otvoreno razgovaramo i zajednički rešavamo probleme.

Jelena Grujić