Ljudi među ljudima:
Lice u ružnom ogledalu

Svakome pre ili kasnije zatreba pomoć drugih. Od nje ponekad zavisi ljudsko dostojanstvo, ponekad život. Solidarnost se u Srbiji, sudeći po malom broju istraživanja, ne dovodi u pitanje. O sebi mislimo kao o "toplom", neposrednom, otvorenom narodu koji u svakom trenutku zna šta "bližnji naš" radi. I uspešno se nosi sa svim izazovima koje pred nas postavlja Prva zapovest

Nadežda Marković, socijalni radnik trijažer Gradskog centra za socijalni rad odeljenja Palilula, i Jelena Pavićević, koordinator tima za zaštitu odraslih i starih lica Gradskog centra za socijalni rad odeljenja Palilula, kažu da se zaista mnogo građana javlja njihovom Centru kako bi prijavili ugrožene ljude u svojoj okolini, što potvrđuju i socijalni radnici Gradskog centra za socijalni rad odeljenja Zvezdara. Ipak, svi ističu da solidarnost nije jedini razlog za prijavljivanje slučajeva socijalno ugroženih lica već i smetnja koju takve osobe mogu predstavljati, što zbog neadekvatnih higijenskih navika, što zbog psihičkih oboljenja koja ponekad mogu ugroziti okolinu. S druge strane, i jedni i drugi veruju da veliki broj ljudi pruža neki oblik pomoći ljudima u svojoj neposrednoj okolini, ali te slučajeve oni upravo zato i nemaju na evidenciji. Željka Poluga, rukovodilac Gradskog centra za socijalni rad odeljenja Zvezdara, potvrđuje to brojnim primerima starih lica koja nemaju žive srodnike, niti mogućnosti da se sami o sebi staraju, a o kojima njihove komšije brinu nesebično i strpljivo. Željka Poluga ističe da jedan od faktora u pozitivnoj reakciji okoline na socijalno ugroženog čoveka predstavljaju i odnosi sa okolinom koje je takvo lice negovalo ranije, te da sredina obično razvija otpor prema ljudima koji su živeli u izolaciji kao manifestaciju prirodnog straha od nepoznatog.

Ponekad ljudi koji pomažu bližnjem iscrpe sve lične i materijalne resurse, ili naprosto izgube strpljenje, pogotovo ukoliko oni kojima se pomoć pruža ne žele da je prime na očekivani način, naročito jer lica koja nisu proglašena poslovno nesposobnima niko ne može, zakonski gledano, primorati ni na šta. Zaposleni u Gradskom centru za socijalni rad odeljenja Zvezdara pamte slučaj žene koja se dvadeset godina nije ni okupala, ni presvukla. Iako je postojala prijava komšija, kojima je njen način života smetao, Centar nije mogao da učini ništa, budući da je žena psihički i fizički bila zdrava.

KO TO TAMO LEŽI: U pružanju pomoći ljudima kojima pozli na ulici problem predstavlja i podela odgovornosti – svi su pomalo odgovorni, niko u potpunosti, te solidarno ponašanje u tom "dobacivanju" može da izostane. Željka Poluga ističe da ljudi na ulici obično veoma brzo reaguju ukoliko vide da neko pada – ali i da će se, ukoliko naiđu na čoveka koji već leži, najverovatnije povući. U situaciji kada nekome pozli na ulici često se posumnja da je reč o alkoholizmu ili narkomaniji i tada obično nastupa blokirajući strah da bi nas takva osoba mogla povrediti ukoliko joj priđemo. Nadežda Marković prepričava jedno lično iskustvo: "U Bulevaru sam naišla na čoveka koji je pao kod Đeram pijace i meni je kao laiku to ličilo na infarkt. Ljudi su pored njega prolazili kao da se ništa ne dešava. Pitala sam prodavačicu u cvećari da li su već pozvali Hitnu pomoć, a ona mi je odgovorila da je taj čovek pijan. Na moje insistiranje ipak su pozvali Hitnu pomoć i ona ga je pokupila. Slična situacija se dogodila ispred jedne parfimerije. Sve žene koje su bile u okolini su se brže-bolje sklonile u radnje. Svaki čovek ima pravo na pomoć, pa i ukoliko je reč o alkoholičaru ili narkomanu. Ali tada ljudi obično ne žele da se mešaju."

Radnici Gradskog centra za socijalni rad odeljenja Zvezdara procenjuju da je većina ljudi spremna da priskoči i reaguje kada je nekome potrebna pomoć, ali da je svaka reakcija i svaka situacija posebna priča i da zavisi od sklopa ličnosti prisutnih, njihovog vaspitanja, trenutnog psihofizičkog stanja, prethodnog iskustva, sredine. Neretko ljudi reaguju po principu projekcije, odnosno spremniji su da priskoče u pomoć u situacijama u kojima se prepoznaju. Recimo, ukoliko neko ima stare roditelje, obično će biti prijemčiviji za potrebe starijih lica. Željka Poluga dodaje da je "pre svega, najvažnije negovanje osećaja da smo svi na istom zadatku i da se ljudima koji žele da pomognu mora pružiti podrška na nivou društva, da i oni vremenom ne bi pomislili da je bolje da okrenu glavu na drugu stranu".

FAMILIJARNOST UMESTO SOLIDARNOSTI: Jelena Mirković

ŠTA KUVAJU KOMŠIJE: Jelena Mirković, psiholog u timu za zaštitu dece bez roditeljskog staranja Gradskog centra za socijalni rad odeljenja Zvezdara, ne slaže se da postoje "topli" i "hladni" narodi, već da postoji samo skup pojedinaca koji uspeju – ili ne uspeju – da izgrade sistem vrednosti koji određenim načinom vaspitanja formira buduće generacije. "Emocionalna toplina Srba nije autentična, jer se pod emocionalnu toplinu ne može podvesti zanimanje za to šta danas komšija kuva za ručak, ili kolika mu je plata", kaže Jelena Mirković. Upravo ta familijarnost ume da nas učini pasivnima u trenutku kad treba prijaviti suseda za nasilje u porodici, zbog čega često dođe do fatalnog ishoda, a istovremeno su svi znali šta se događa. Ljudi obično ne žele da se zameraju susedima sa kojima su bliski. Osim toga, nepoverenje u institucije koje bi neposrednoj okolini trebalo da pruže zaštitu od nasilnika takođe utiče na trpeljivost prema raznim oblicima nasilja i patnje u našoj okolini. Naravno, ništa se ne može generalizovati i svaki slučaj je poseban, ali činjenica je da naša emocionalna toplina i neposrednost ponekad mogu zaći u domen privatnosti. To je posledica toga što se kod nas ne ceni individua i njen lični prostor na koji ima pravo sve dok ne počne da ugrožava drugoga.

"Koliko god to paradoksalno zvučalo, društva koja više cene individualizam mnogo su solidarnija od našeg. U kolektivističkim društvima, ukoliko ne postoje procedure državne solidarnosti, mnogo je manje lične inicijative građana. Vertikala koju možemo pratiti u našem slučaju mnogo je dublja od komunizma", dodaje Jelena Mirković. "Ali najveći problem je što se u vaspitanju dece kod nas ne podstiče lična inicijativa i individualnost, uopšte aktivnost kao oblik ponašanja koji se vrednuje." Deca se od malih nogu navikavaju da će mame umesto njih uraditi nešto, što kasnije prerasta u naviku da će neko drugi preuzeti na sebe inicijativu i odgovornost u sprovođenju akcija. Budući da nismo svi u jednakoj meri preduzimljivi uvek će se izdvojiti vođa, ali kod nas problem predstavlja težnja okoline da po svaku cenu svi budu jednaki. Jedna od benignijih manifestacija posledica nepodsticanja lične inicijative i aktivnosti je i manijakalno sedenje pred televizijskim ekranom čim ugrabimo trenutak slobodnog vremena. A deca najbolje uče po roditeljskom modelu. "Rešenje bi bilo da svako u svom domenu aktivno, na osnovu lične inicijative, uradi koliko može. Na taj način će se stvari pokrenuti malo, jer neće odjednom sve biti drugačije nekom odlukom sa vrha. Mi kao društvo imamo problem u tom smislu, jer nam je sve nametano direktivama odozgo, a nije kristalizovano postepeno kao izraz prirodne potrebe društva shvaćenog kao skup jedinki", ističe Jelena Mirković. Ovoj tvrdnji govori u prilog i činjenica da je Gradski centar za socijalni rad odeljenja Palilula u saradnji sa Kreativnim dečjim centrom pokrenuo akciju prikupljanja hrane i odeće za socijalno ugrožene kategorije stanovnika "Budi human", kojoj su se građani u velikom broju odazvali, mada su se često čuli komentari da bi te stvari bacili da nisu saznali da ih mogu nekome pokloniti. Evidentno je da nas je neophodno stalno podsećati organizovanjem sličnih akcija.

NAŠI I NJIHOVI: Nedostatak lične inicijative ne predstavlja jedini problem. Ljudi su generalno skloni tome da određene grupe percipiraju kao svoje, odnosno kao "druge". U tom smislu smo obično spremniji da se angažujemo u pružanju pomoći "našima", pa tek potom i pripadnicima šire društvene zajednice. "U kontekstu devedesetih godina u Srbiji kao perioda ekstremnih podela, princip da onima koji nisu ´naši´ ne treba pomoći prerastao je u njihovu fizičku eliminaciju. Devedesetih su to bile druge nacionalnosti, danas su to ljudi drugačijih seksualnih opredeljenja, veroispovesti, navijači suparničkog kluba ili pripadnici bilo koje grupe koja se razlikuje od ´nas´. U njima ne prepoznajemo sebe, ne posmatramo ih kao ljude," kaže Jelena Mirković. Određen zazor prema onima koji su drugačiji predstavlja manifestaciju prirodnog straha od nepoznatog, i kao takav postojao je i ranije, premda manje izražen. Devedesetih je samo, podstaknut specifičnim društveno-političkim okolnostima, eskalirao u sveopštu netrpeljivost i paranoju. Eho tih godina oseća se i danas u vaspitanju dece kao pojačana netrpeljivost prema vršnjacima koji se po bilo čemu razlikuju, što sveukupno utiče na porast nasilja. "To je naličje solidarnosti i stoga je bitno decu što ranije naučiti da je sasvim normalno da se ljudi međusobno razlikuju. Tu mislim i na decu sa posebnim potrebama, na decu inficiranu virusom HIV-a, na Rome. Uočili smo i da je većina roditelja u konfuziji koji model vaspitanja da primeni. Kod dece se javlja sve više poremećaja u ponašanju, a posebno je smanjen stepen empatije zbog čega se od njih u tom smislu ne može ni očekivati da pomognu drugome. Naravno, to se ne odnosi na svu decu i sve roditelje. Ima u tome velikih individualnih razlika i neki ljudi bi bili empatični i solidarni ili neempatični i nesolidarni bez obzira na to u kom društvu i okolnostima žive. Ali ipak bi podizanju opšte svesti o solidarnosti znatno doprinelo vrednovanje takvog oblika ponašanja. Ukoliko do toga ne dođe, imaćemo veliki problem kao društvo, budući da nesolidarno, neempatično ponašanje u sebi uvek ima nečeg divljeg, destruktivnog", dodaje Jelena Mirković.

Većina ljudi želi da živi život bez uznemiravanja. Ali kada osobi do nas ustreba pomoć, naša reakcija zavisiće od sklopa ličnosti i vaspitanja, a ponekad i od toga na koju smo nogu tog dana ustali. Ekstremne situacije u kojima se društvo kao celina bori za zajednički interes kod najvećeg broja ljudi pozitivno utiču na solidarno ponašanje, što je pokazalo istraživanje Instituta za psihologiju na primerima demonstracija 1996/97, kao i bombardovanja 1999. godine. Paradoksalno, te instinktivne reakcije mogu se suzbiti vaspitanjem, a u svakodnevnim, normalnim, okolnostima, u kojima veći deo vremena imamo sreću da živimo, do izražaja dolaze vaspitanje i sistem vrednosti koji vlada u društvu.

Ukoliko smo naučili da je dovoljno da ne uradimo ništa, ni dobro ni loše, automatski ćemo postaviti sebi pitanje: "Zašto bih ja to uradio, kad može neko drugi?" Tada će većina nas okrenuti glavu na drugu stranu i proći. Ili bismo mogli da razmislimo o tome šta smo spremni da učinimo za druge. Dok ne bude kasno.

Svetlana Seferović