Stanje stvari:
Haška senka

Miloševićevu epohu odlikovalo je zastrašujuće bezakonje i država sad mora da pred svojim građanima upečatljivo demonstrira raskid s tim kao sa "mračnom prošlošću"

Eto, sve polako dolazi na svoje mesto. Predugo smo živeli u zemlji u kojoj se nije dobro znalo ko je sa koje strane zakona, neki od zakona bili su sročeni kao uvreda pravde, neki prestupi i zločini bili su zaštićeni i preporučeni, pa su i mnogi robijaši morali izgledati nedužno. Bili smo se navikli na izopačenost i pomalo razvili naviku da unapred saosećamo s prestupnicima i uhapšenicima. Pomagati policiji bilo je grešno. U dnu naših pustopašnih duša uniformisane predstavnike zakona oduvek smo smatrali prirodnim neprijateljima. Ako nam sad ovaj najnoviji stanovnik Centralnog zatvora izgleda kao pravi krivac, to je valjda dokaz da smo na putu da se izmirimo sa zakonom. Naše privatno shvatanje pravde ovde se poklapa sa zvaničnim, i nemamo ništa protiv toga čak i kad državnu pravdu oličava ministar Batić. Ovo bi trebalo da bude ozbiljan napredak i ako bismo bili u stanju da Miloševiću organizujemo suđenje dostojno veličine njegovih i naših grehova i promašaja, onda svi ti porazi ne bi bili uzaludni.

To suđenje trebalo bi da Srbiji vrati, ili po prvi put snažno usadi "duh zakona". Trebalo bi da se jasno pokaže šta je prestup i zločin, šta je zloupotreba vlasti, šta je politička greška, šta je pljačka i krađa, kako se sve to prepoznaje i razlikuje, kako se dokazuje krivica i šta se kako kažnjava. Ima mnogo razloga i potrebe da se ova država jako potrudi oko tog procesa. Miloševićevu epohu odlikovalo je zastrašujuće bezakonje i država sad mora da pred svojim građanima upečatljivo demonstrira raskid s tim kao sa "mračnom prošlošću".

Ne mora se ići dotle da se sudijama navlače vlasulje, ali ne bi trebalo štedeti na pompeznosti, patosu, strogosti ceremonije i uzvišenosti u svakom detalju postupka. Valjalo bi upriličiti nešto sasvim suprotno sveopštoj raspojasanosti, e da bi se kod naroda povratilo nešto strahopoštovanja prema zakonu, sudu i pravdi.

Za sada stvari idu u dobrom pravcu. Hapšenje je ispalo sasvim zgodno, kad se imaju u vidu sve okolnosti. Bilo je političkih dilema, tehničkih teškoća i rizika; bilo je trenja između vojske i policije, a u onom bunkeru nalazila se eksplozivna smesa od oružja, alkohola, mahnitosti, panike, očajanja, besa i ludih nada. Sam Milošević bio je zauzeo svoju omiljenu herojsku pozu, od koje je odustao u poslednjem trenutku, kao i obično.

Državni prvaci većali su nekoliko sati, što znači da je bilo natezanja, ali su onda izašli s veoma jasnim stavom na kojem se nije primećivao nikakav trag kolebanja i kompromisa. DOS je izgledao skladnije i složnije nego ikad. Koštunica je dobio priliku da ispolji svu svoju načelnost i legalizam, mada mu je izvesno bilo krajnje neprijatno što se ova stvar dešava pod američkim ultimatumom, u poslednjem trenutku postavljenog roka.

Svi zvanični govornici složno i očigledno dogovorno ponavljali su da je u pitanju čista slučajnost, puka koincidencija, što im niko nije poverovao. Međutim, ovo nije običan slučaj popuštanja slabijeg pod pritiskom jačeg. Verujem da će se uskoro pokazati da je na onom sastanku postignut dogovor ne samo o hapšenju Miloševića nego i o odbijanju njegovog izručenja haškom sudu. Dakle, Vašingtonu je učinjen ustupak samo u smislu poštovanja roka, ali gospođa Del Ponte ostala je praznih ruku, barem za sada.

Ovo nije baš tačno ono što je Vašington tražio, ali posle Miloševićevog hapšenja nikako se ne može reći da Beograd ne čini ništa i da ga treba kazniti. Amerikanci su to i priznali, ali vidim da mnogi zapadni lideri hvale "prvi korak" Beograda, misleći na ovo što nama izgleda kao "poslednji čin". To znači da će biti još uslovljavanja, da će se još dugo govoriti o prvim koracima i da naš prozor u svet ostaje osenčen zatvorskim rešetkama.

Srbija, dakle, ima da se rve sa zahtevima Haškog suda upravo u periodu kad su joj toliko potrebni spoljnje razumevanje i potpora. Ovde se ne može naći, čak ni zamisliti, vlada više okrenuta Evropi i Zapadu koji se, međutim, Beogradu pokazuju najviše u liku gospođe Del Ponte. Kao politika, a nema sumnje da je reč o politici, Haški sud praktično nastoji da Srbiju odvrati od Zapada i ogadi joj ideju Evrope. Zar nije paradoksalno da je u Srbiji bilo lakše zagovarati evropsku ideju tokom svih teških Miloševićevih godina, nego danas, kad bi trebalo da je ta ideja pobedila? Ne ide mi u glavu kako se u svetu ne shvata da je za stabilizaciju nove Srbije neophodan Slobodan Milošević. Naravno u zatvoru, propisno osuđen.

Ovde, a ne tamo. Tačno je da se Srbija manje interesuje za ono o čemu bi njega pitali u Hagu, ali ni Hag ga ne bi pitao ništa o Stamboliću, Ćuruviji, pokradenim izborima, prebijenim studentima i svim onim opljačkanim milionima. Ako bismo bili primorani da priznamo prioritet haške pravde, to bi svakako bilo na štetu domaće pravde.

Shvatam da nas članstvo u UN-u obavezuje na saradnju sa Haškim sudom, ali mi se čini da je NATO onomad načinio mnogo veći previd u odnosu na UN, a i sam Haški sud je prevideo NATO-ovu krivicu. Shvatam i da o svemu ovome ne bi trebalo više mnogo raspredati, nego vezati konja gde ti kaže međunarodna zajednica. Ali, bojim se da bi novi ultimatum vezan za izručenje Miloševića, povrh svega drugog, doveo do raspada DOS-a i to na ružan način, vraćajući nas opet na istu dosadnu i jalovu patriotsko-izdajničku klackalicu.

Stojan Cerović