Intervju - Nikola Savić, slikar:
Biblijske poruke i novinarske patke

"Nisam hteo da moja umetnost uđe u high street koncept masovne proizvodnje i prodaje za nekih sedam ili deset hiljada funti da bi se tržište natrpalo sa mojih sto slika godišnje. Moja ideja je da nemam veliku produkciju, ali da se držim cene"

Odlaskom u London 1998. godine, za mladog, tek diplomiranog slikara iz Beograda Nikolu Savića otpočeo je period umetničkog sazrevanja. Deset godina kasnije, sada već kao ostvaren umetnik Savić se prvi put vratio u Beograd, gde premijerno izlaže svoje najnovije radove, slike i crteže nadahnute religijom koju je pomoću biblijskih citata uveo u savremeno slikarstvo. "Slike su savremene i na prvi pogled nemaju religijski kontekst. Moja ideja je bila da prenesem Božju poruku, reč, ali u obliku koji može da komunicira sa svakim", kaže za "Vreme" Nikola Savić. Izložbu je nazvao "Ljubav dugo trpi, blagotvorna je" (Prva poslanica svetog apostola Pavla Korinćanima 13:4), po jednoj od deset slika koje će u Salonu Muzeja savremene umetnosti i u galeriji Zvono biti izložene do 2. oktobra.

Novi duh nove generacije slikara Nikoli Saviću je otvorio mnoga vrata. "Čist talenat, s ambicijom i ogromnim potencijalom", rekao je za njega direktor Rolo galerije u Londonu koja promoviše savremenu likovnu scenu, akademski obrazovane i perspektivne umetnike. Inače, posle završene Likovne akademije u Beogradu 1997, Savić je na postdiplomske studije bio primljen u jednoj od najuglednijih londonskih škola – Central sent Martins College of Art. Potom je prošao i uske selekcije up and coming (mladih) umetnika i danas se njegove slike već prodaju za 20.000 i 25.000 funti i nalaze se u kolekcijama velikih korporacija i u zbirkama privatnih kolekcionara. Zapravo sve vreme istražujući svoju slikarsku formu i jezik našeg vremena, Savić se u Londonu, kako mi to kažemo, "probio":

"Dugo sam imao opterećenje šta će biti s mojom karijerom, ali sad sam s te strane dosta opušten. Bio sam uvršten među 30 najboljih postdiplomaca Engleske i predstavljen na izložbi ‘Ida Brenson memorijal’, posle čega su usledili pozivi kustosa i galerija za grupne izložbe. Kasnije, 2004, dobio sam poziv za letnju izložbu na Kraljevskoj akademiji, prema izboru Alena Džonsa i Dejvida Hoknija, poznatih slikara u Engleskoj. Uspeh je bio veći jer se moj rad našao u katalogu, što je još uža selekcija, i to mi je kasnije dosta pomoglo. Potom dolazi galerija Rolo, sa jednom samostalnom izložbom i dva projekta..." Savić je izlagao na mnogim samostalnim i grupnim izložbama – u Beogradu (doduše, do ove izložbe samo radove iz "beogradskog" perioda), u Londonu, Beču, Kelnu, Moskvi. "Desilo mi se i to da su moje slike privukle pažnju raznih kolekcionara, jedan od njih je Američka banka u Londonu, japanska kolekcija Šimicu isto u Londonu, ‘European diamonds’ i razne druge kolekcije na korporativnom nivou. S druge strane, mnogo je privatnih kolekcionara s kojima stalno sarađujem: holandski kolekcionari, američki i, u poslednje vreme, engleski kolekcionari."

"VREME": Londonsko tržište je veliko, ali koliko su to tržište i likovna scena zapravo otvoreni?

NIKOLA SAVIĆ: Društvo je veoma otvoreno, ali to ne znači da je otvoren i put ka uspehu. Ipak, mogućnosti u Londonu su veće, možda veće nego bilo gde u Evropi. Tržište jeste veliko, bogato i jako, ali 70-80 odsto tog tržišta čine već etablirana imena koja imaju svoje sigurne prodaje, sigurne cene. Takođe, ima i mnogo mlađih umetnika koji već sad imaju iskristalisanu cenu, svoj put i ime, kao Demijen Hirst, Trejsi Emin, Džejk Čepmen... U Londonu živi 400.000 umetnika i srećan je svaki onaj ko nađe galeriju koja će ga predstavljati. Sve to opet zavisi od toga koliko je umetnik spreman da pravi kompromise. Što se mene tiče, nisam hteo da moja umetnost uđe u high street koncept masovne proizvodnje i prodaje za nekih sedam ili deset hiljada funti da bi se tržište natrpalo sa mojih sto slika godišnje. Moja ideja je da nemam veliku produkciju, ali da se držim cene.

U Beogradu nismo imali priliku da se upoznamo sa vašim prethodnim radovima iz Londona, zahvaljujući kojima ste tamo i ostvarili prve uspehe...

Nažalost, beogradskoj publici nisam mogao mnogo toga da pokažem, ali uglavnom odlaskom u Englesku počeo sam da razvijam taj neoformalistički princip čistih boja i ogoljavanje slike do monohromog. Za razliku od geometrijske apstrakcije koja, po meni, danas vrlo teško može dobiti značaj, zato što su se komunikacija i kontakti užasno ubrzali, hteo sam da ponovo proizvedem ideju slike kao objekta, ali na nov način: radeći biomorfne forme. To je forma koja se pokreće, metanarativna, nova, i tu je onda opet prisutna figura, perspektiva, socijalna vrednost.

Vaše najnovije slike nisu pune kolorita kao prethodne, a pre svega drugačijim ih čini tekst, i to autentične poruke iz Biblije...

Uvećana

U ovim slikama moja odluka je bila da redukujem prostor, da ga lišim te nehijerarhijske pozicije. Doduše, prostor je i ranije imao svoju hijerarhiju, ali ona je išla sa mnogo boja, površina i bilo ju je vrlo teško razaznati. Sada sam uveo biblijske citate, međutim slika ne ilustruje ceo događaj već prati ono što tekst pokušava da prenese. Konkretno, na slici gde su Solomonove reči, čitajući samo taj deo iz Biblije, čovek ne može a da ne pomisli da je ta poruka pisana možda i pre dve godine, jer nas Solomon upozorava na sve opasnosti vremena u kojem živimo. Moja ideja je bila da tu poruku osavremenim, da je predstavim onako kako ona funkcioniše danas, da možda približim Boga onim posmatračima koji nisu zainteresovani za bilo kakvo religijsko tumačenje. Zbog toga su na vrhu slike reči iz Biblije, ali dole je ta siva mračna površina, gde sam stavio naslove iz "Sana", "Mirora" i ostalih engleskih tabloida, gde su poruke kao a dead loss "mrtvi izgubljeni" ili "otrovna olovka" ili hoodie threat, to su ovi što nose kapuljače i noževe, ili drink driver "pijani vozač", nešto što je zapravo kriminal, a čovek misli da može da se sakrije i od Boga i od ljudi. U sredini je objekat "novinarska patka", koja ima svoj kljun, pa tu ima i nekih preljuba, arogancije, razni su konteksti.

Od kojih pravaca potiče vaše slikarstvo?

Od novog formalizma, od onoga što rade Monik Prieto, Kalame, to je američko, L.A. slikarstvo. Moje slike su postmodernističke, jer prolaze kroz razne umetničke pokrete, kao što su pop art, slikarstvo obojenih polja i mnoge druge koje volim da primenjujem.

Galerija Zvono slavi 15 godina rada ovom vašom izložbom. U Zvonu ste izlagali i na samom početku, još dok ste bili student...

Istina je da je dosta toga krenulo iz galerije Zvono ‘94. i ‘95. godine. Dok sam studirao imao sam dve-tri izložbe u Zvonu i jedan performans u SKC-u. U to vreme osnovao sam i Udruženje novih umetnika Beograda, pošto je za mlade umetnike bilo vrlo komplikovano da bilo gde izlažu. Radili smo projekte koji su uvek bili povezani sa tehno žurkama, iznajmljivali smo prostore (Mostarska petlja ili Šećerana...) i pravili razne hepeninge.

U to vreme bili ste na Akademiji. Sada već možete da uporedite školovanje kod nas i u Engleskoj, kada je o slikarstvu reč.

Škola slikarstva u Engleskoj je mnogo analitičnija, preciznija i mnogo određenija u odnosu na realno tržište. Njihova škola, odnosno njihova misao je ispred nas utoliko što je savremenija, imaju savremenije profesore, mnogo progresivnije teorije umetnosti u kojima se teorija i praksa prepliću: sve može da se aplikuje, sve može da se koristi, ne postoje dogme i konkretni principi. Kod nas u Srbiji školovanje je akademsko, i kao takvo fantastično je za početak, ali umetnik posle škole ostaje sam sa sobom i suočava se sa širom javnošću. Mislim da je potrebno imati "apdejtovanu" školu, nešto što će umetnika na neki način da probudi i izvuče iz tog akademskog konteksta.

Koliko poznajete savremenu likovnu scenu kod nas i imate li kakvo mišljenje o njoj?

Ono što mogu da kažem jeste da se ta umetnička scena kod nas stalno menja nabolje, postaje transparentnija, sa više energije, ali i nedostaje joj mnogo toga. Najviše to što kod nas ljudi nisu svesni savremene umetnosti i njene važnosti. U tom kontekstu, nema mnogo kolekcionara, nema mnogo ljudi koje umetnost interesuje, a za umetnika je to jako važno – da konstantno dobija podršku i samopouzdanje kroz kolekcije koje gradi sa kolekcionarima. Mislim da je to glavni razlog pesimizma i razlog što ljudi prestaju da slikaju i počinju da rade nešto drugo.

Ivana Milanović Hrašovec