Cigani su na tu visinu i vreće sa kafom vukli. Kad je, posle Skopljak paše, prešao preko Drine i krenuo na Tornik, višegradski je aga svojim Ciganima poručio da će proći kroz zlatiborski kraj i naredio šta da mu se spremi. A bez kafe se usuditi nisu smeli. Prek i ćutljiv, nimalo nalik meni, aga je kafu dugo pio, njuškao i srkutao, kao da preko džeferdara nišani ka Šumadiji, kuda je namerio. Međutim, tog agu, prvog od porodičnih duhova za kog se nazire pisani trag da je pio kafu, a kome su srpski ustanici odgovarali da se od "bubnja i dobro rešeto može napraviti", Andrić nigde ne pominje, pa kao i da nije višegradski. On je po imenu, zapravo, morao biti sa druge strane, stotinama kilometara daleko, iz mog kraja, ali o njemu, o tome kad su njegovi u Turke prešli i kako je dostigao da aga postane i stigne čak do Višegrada, ni reč nećete saznati od mojih.

Kad se bilo kom od staraca to turčenje pomene, svi gluvo odmahuju glavom, kao da nisu čuli šta su upitani, čak i da dvaput ponoviš, samo te pitaju kakav je život sad tamo dole, u Srbiji. Ili te koječim nude, kafom naravno, ako već ne piješ tu tvrdu suspenziju sa krupnim, nerastvorenim zrnima, kakva se pije u zaseoku ispod brda, na čijem vrhu sad samo pop provodi dane ispred crkve velike kao ovčija koža i sa domarom davno zatvorene škole pije taj za želudac težak napitak, praznjikav i gorkast kao pogled koji prelazi napuštene kućerke i zaparložene njive, da bi obuhvatio ceo kraj u kome je niklo sve što nosi to ime, pa i onaj nesretni aga, koga je jaka, mirisom nabujala kafa najviše od svega Turčinom činila. I bez koje ni u rat nije mogao.

A taj ratni pohod višegradskog age neslavno se okončao – udario je na Torniku na Miloša, onog što je mnogo kasnije Miloš Veliki postao, svu vojsku izgubio i jedva se živ i sam spasio. Kako god, skoro tačno dva veka posle njega, moja žena i ja smo, sasvim slučajno, zatečeni na odmoru, pokušali upravo na Tornik da se uspnemo, čak se i fotografisali kako upiremo prstom ka vrhu (sa lakomislenom idejom da posle imamo i sliku sa samog vrha), ali se i to osvajanje jalovo okončalo. Završili smo u podnožju, daleko od Tornika, gotovo nalik na agu, kako jedemo kekse, a potom pijemo kafu iz nekakvog specijalnog, kiber termosa. Njega sam dobio od jednog pi-ara, punog nade da ćemo pisati o izumu njihovog klijenta koji kafi očuvava svežinu, ukus i temperaturu. Samo smo tad iz njega pili kafu, a ne znam ni gde je sad, iščezao nekud.

Isto kao i babin mlin za kafu. Ona je, baba, pržila minas u zrnu, stizao je pakovan u providne najlon kese, sivkast, ne smeđ, satima mirisao pržen na plahti, opijao, punio prostor, toliko drugačiji od roditeljske kuće, od kakve-takve civilizacije. Ispržena, kafa se mlela u starom mlinu, dugom, cilindričnom, bakarnom mlinu sa komorom za samlevenu kafu i zglobnom ručicom, kurblom koju su svi, ona, deda ili gosti, okretali sedeći za drvenim stolom.

Meni bi dali koji okret i ta je sprava ostala nešto još uvek taktilno, čulno, mada ne postoji, čudo neviđeno, najranija igračka koju pamtim, prva mašina koju sam pokretao, dok otpor na noževima ne postane nesavladiv, pa deda ponovo okreće ručicu. Potom su pili svoju surutku od kafe, muškarci sa cigarom i prekštenim nogama, sa jednim stopalom zapetim ispod kolena, žene raznoge, uvek u crnom, kao kafa. A nju su pili brzo, mućkajući povremeno fildžane, naginjući ih za gutljaj, kao da će beg banuti na vrata, sasipali ga u grlo i potom dugo žvakali nesamlevena zrna. Kao što raja pije kafu.

Mene je da je pijem naučio tek izvesni Boža, sa kojim sam u gimnaziji, među ostalima, stanovao, prek i ćutljiv tip, nalik agi kao da je on s njim povezan imenom, a ne ja, mada sa sasvim treće strane. Sa razbarušenom kosom, u majici uvek probušenoj od cigarete, pokupio bi bilo koju knjigu koju bi video u sobi, sećam se Žena od Bukovskog, i po ceo dan čitao ležeći na metalnom krevetu. Skakao je samo na zvuk kuvala, kad počnem da pravim svoju đačku kafu prelivaču, sa čitavih dvadeset pet grama šećera i isto toliko kafe, da bi ćutke samo uzeo svoju šolju, a ja sam tada od njega naučio šta znači da kafu piješ sam, da kroz prozor posmatraš lukove crkve Svetog Marka, one koju je baš pomenuti Miloš tako nazvao da Savinim imenom ne vređa Turke u tvrđavi, a od koje su kasnije napravili Gračanicu. I to je cela priča.

Istina, kafa ima bogatu istoriju, umetnost kuvanja svake od njenih brojnih vrsta ima svoju tajnu, a oko nje se ispliće niz tradicija, od ratluka do emajlirane džezve, ali sve te dodatke, u usporedbi sa ispijanjem kafe u tišini smatram nevernim, suvišnim koliko i slušanje jedne žene, dok se misli o drugoj. Možda mi to samo liči na lažno uživ(ljav)anje, na traženje identiteta, na gotovo iste one tugaljive more kroz koje prolaze nove nacije kad sebi osmišljavaju istoriju. Uz odrastanje, naučiš i kafu da piješ, kao i drugo.

Nego, šta je posle bilo sa onim mlinom? Upravo one godine pred Oluju, pred početak kraja, kad sam prestao da uz kafu uzimam šećer i druge dodatke, baba ga je ostavila i krenula u daljinu, čak nadomak Beograda, da se više nikad ne vrati u postojbinu. Kad se neprijatelj od Grahova probio i počeo, kao sve tri strane, da pljačka napuštena sela, da sabire i goni stada, u traktorske prikolice utovara porđale frižidere, zidne satove, krevete i prokisle ormane, sav taj jad i bedu, jedan je ustaša iz fioke babinog belog kredenca izvadio i odneo sa sobom moj stari, žuti mlin. Negde, nekom drugom unuku, nadam se.

Ali, lično ne hajem za to, kafa je samo stvar trenutka, to je napitak različit od drugih jer se njen sastav i ukus menjaju iz sekunda u minut, sa temperaturom, gotovo kao što se menja i zvuk koji dopire odnekud. Zvuk? To se samo moja malecna kćerka, tamo negde u drugoj sobi, igra praznom konzervom kafe. Prepoznajem kako joj odlično zvoni, kao rešeto.

Slobodan Bubnjević