Pozorište:
Predstava u Orijent ekspresu

Da popularni voz Orijent ekspres može biti i poprište za visoku, vrlo ambicioznu umetnost dokazuje jedan od najvećih evropskih pozorišnih projekata najavljen za sezonu koja je ovih dana počela širom našeg kontinenta u čijoj realizaciji učestvuju pozorišta iz istočne i zapadne Evrope, ne nužno s originalne linije voza

Specijalno za "Vreme" iz Štutgarta

Ljubiteljima krimića i popularne kulture uopšte, legendarni voz Orijent ekspres poznat je, pre svega, kao poprište jednog od najbizarnijih zločina u književnoj fikciji. Svi se sećamo tog vlaka (zaglavljenog) u snegu tamo negde kod Slavonske Požege, Herkula Poaroa kako preuzima slučaj misterioznog ubistva jednog od putnika i najneverovatnijeg od svih neverovatnih raspleta knjiga Agate Kristi: ubice su svi osumnjičeni, njih desetak. Međutim, da Orijent ekspres može biti i poprište za visoku, vrlo ambicioznu umetnost dokazuje jedan od najvećih evropskih pozorišnih projekata najavljen za sezonu koja je ovih dana počela širom našeg kontinenta. U julu, na kraju sezone, ova velika pozorišna kompozicija će stići na svoju poslednju stanicu, ovde u Štutgart... Ali, krenimo na put kako se valja – na početnoj stanici.

Za razliku od poslednje, koja se ne poklapa s originalnom linijom Orijent ekspresa (voz je išao do Pariza), početna stanica ove teatarske kompozicije je ista kao i u stvarnosti – Istanbul. Ne samo što projekat počinje u Istanbulu, već je Narodno pozorište Turske i njegov idejni tvorac. Za potrebe jedne svoje predstave, ovo pozorište – koje je i centralna teatarska institucija u zemlji, sa scenama u Istanbulu i Ankari – pretvorilo je pravi vagon u pozornicu; sličnu saobraćajno-pozorišnu kombinaciju mogli smo da vidimo pre neku godinu na Bitefu u predstavi Kargo Sofija Štefana Kaegija, samo što je tada scena bila u kamionu. U međuvremenu je Narodno pozorište Turske predložilo partnerima iz svoje mreže, Evropske pozorišne konvencije, da ovu ideju prošire, te da od nje naprave veliki, ambiciozni međunarodni projekat. Tako je nastao teatarski Orijent ekspres u čijoj realizaciji učestvuju pozorišta iz istočne i zapadne Evrope, ne nužno s originalne linije voza. Pored idejnog pokretača, tu su još i Nacionalni teatar "Marijan Soresku" iz Krajove (Rumunija), Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada (Srbija), Zagrebačko kazalište mladih iz Zagreba (Hrvatska), Slovensko narodno gledališče iz Nove Gorice (Slovenija), Teatro Due iz Parme (Italija), Friburški dramski centar iz Živizijea (Švajcarska) i, kao glavni nosilac projekta, Državno pozorište iz Štutgarta (Nemačka).

Osnova celog projekta, i estetska i tehnička, je dotični – vagon. Svako pozorište će spremiti predstavu koja prostorno treba da bude prilagođena igranju u ovom, scenskom tehnikom potpuno opremljenom vagonu. Onda će, negde na proleće, Orijent ekspres krenuti na put: na svakoj stanici igraće se, u vidu mini festivala, domaća predstava, ona sa prethodne etape i uvek turska (ne daju vlasnici, s pravom, da im se bez kontrole rabi infrastruktura). Srbija će, naravno, biti izuzetak, ali ovog puta pozitivan: Srpsko narodno pozorište će, pored prethodnika (Rumuna) i stalnih (Turaka) ugostiti i sledbenike (Hrvate), tako da će se u Novom Sadu igrati čak četiri predstave.

Sve će se, zaista, izvoditi u tom vagonu, koji će biti smešten na nekom koloseku, pretpostavljam sporednom; pored njega, ovu kompoziciju činiće još nekoliko normalnih vagona, jer tursko pozorište koje, kao što smo videli, igra na svim stanicama, ima nameru i da putuje istim vozom. Ostali teatri će koristiti, na svojim znatno kraćim trasama, druga, standardna prevozna sredstva. Kada voz stigne u Štutgart, na velelepni Hautbanhof čija kula dominira celim gradom, onda će se svi ponovo okupiti i svih osam predstava biti izvedeno u okviru višednevog festivala... Organizatori se nadaju da će tako i biti, jer je projekat na samom početku pa se ne zna da li će svi učesnici stići da na vreme završe predstave. Bilo bi, zaista, spektakularno kada bi se sve desilo onako kako je i planirano: kad bi Orijent ekspres, sa svih osam predstava, veličanstveno uklizao na odredište, uspevši da usput izbegne sve teatarske Kasandrine mostove.

ULOGA VOZA U SAVREMENOM TEATRU: Pariz - Istanbul, preko Beograda

IDENTITET I DRUGOST: Da se projekat ne bi iscrpeo u ovim neverovatnim i spektakularnim, ali nekako, ipak, spoljašnjim karakteristikma, on je dodatno koncepcijski razrađen. Svako pozorište treba da naruči i postavi novi komad, koji bi bio u korelaciji s "globalnom metaforom" Orijent ekspresa, kao sada već mitske veze između Istoka i Zapada i kao, generalno, sredstva transporta, razmene, upoznavanja... U vrlo studioznoj eksplikaciji, dramaturški rukovodilac celog projekta, Jerg Bohov iz Štutgarta, predlaže nekoliko pametnih, bitnih, a često i duhovitih tema: Istok sreće Zapad (identitet i drugost), moderna pokretljivost – prednost ili mana; putovanje kao zadovoljstvo i mučenje; izmeštanje i vraćanje kući, itd... Dovoljne zazubice stvara sama nemačka predstava, čija zamisao zvuči urnebesno.

Ona će biti kombinacija lutkarske i predstave sa živim glumcima, a njen glavni protagonista najčuvenija nemačka – lutka: onaj medvedić što im je simbol glavnog grada, ali i cele zemlje, a koga nalazite na privescima za ključeve, keramičkim tacnama i ostalim kičastim suvenirima. Dotični je kažnjen da osamdeset dana i osamdeset noći (kako se i zove komad Sorena Voima) luta svetom – književna asocijacija je očigledna – što je period u kome mu se dešavaju neverovatne stvari: od susreta s Barbikom, kurvom iz istočnoevropskog grada, do kidnapovanja u Švajcarskoj zarad šverca droge (napune mu stomak drogom). Ipak, najveći šok ga čeka po dolasku u Štutgart, u čijoj se blizini nalazi čuvena fabrika za proizvodnju ovih lutkica, kada sazna da on, nacionalna dika i ponos, nije rođen u otadžbini nego na mrskom mu Istoku, u rumunskoj fabrici u kojoj se prave autentični medvedići za nemačko tržište... Predstava koja obećava i u pogledu svog pozorišnog izraza, jer je zanimljiva kombinacija različitih izvođačkih tehnika, deluje provokativno i u pogledu svojih, politički nekorektnih tema: od evropskog šovinizma i nepoverenja prema novim članovima EU (o onima koji čekaju u redu da i ne govorim) do logike globalizovanog sveta, s izmeštanjem nacionalne privrede u krajeve s jeftinom radnom snagom.

Pored toga što sam po sebe deluje neverovatno atraktivno, projekat Orijent ekspres ima i neke univerzalnije konotacije. Pre svega, on pokazuje kako može da se kreativno osmisli repertoar: postavi tema i problemski okvir, poveže redovna sezona sa festivalskim mini-celinama, umreže međunarodni i nacionalni projekti... Državno pozorište iz Štutgarta je, u tom pogledu, primer za ugled: pisao sam već o njihovom prošlogodišnjem projektu Poslednja stanica Štamhajm, koji preispituje odnos lokalne zajednice prema nasleđu "nemačke jeseni" od pre tri decenije, dok u ovoj sezoni, pored Orijent ekspresa, imaju i projekat Hamlet kao okosnicu repertoara. Pored sezonskih, imaju i jedan dugogodišnji projekat: pošto je čuvena drama Vojcek Georga Bihnera sačuvana u fragmentima, onda ona priziva i "fragmentarizovanu", na različitim gledištima zasnovanu recepciju; zato je svake godine ponovo insceniraju, te se sad na njihovom repertoaru nalaze čak tri Vojceka.

Takođe, Orijent ekspres pokazuje da evropske teatarske asocijacije, kao što su Evropska pozorišna konvencija ili Evropska pozorišna unija, ne moraju da budu samo "elitni klubovi" (što Unija sve više postaje), već mesta stvarne i na pametnim projektima zasnovane saradnje. Ipak, za nas je najvažnije da su, posle nesrećnih devedesetih, i srpska pozorišta počela da ulaze u ove mreže i, što je još važnije, od njih imaju koristi (Srpsko narodno pozorište je u Konvenciji, Jugoslovensko dramsko pozorište u Uniji). Posle početnog zastoja u korišćenju ove umreženosti, i Jugoslovensko dramsko pozorište je za ovu sezonu najavilo nekoliko predstava u kojima će učestvovati strani umetnici vezani, na različite načine, za Uniju. Dakle, za razliku od same države, pozorište nam je već na koloseku evropskih integracija. Za manje od godinu dana treba očekivati i prve rezultate. Sva je sreća, doduše, što ni pravi ni pozorišni Orijent ekspres ne zalaze u Holandiju... Tamo bi se sigurno našao neki zli skretničar da naš vagon otkači sa kompozicije i usmeri ga na sporedni kolosek.

Ivan Medenica