Prvo je trebalo prihvatiti garsonjeru osuđenu da za svoga vakta ne vidi sunce u oknima.

Naherena zgrada s izglodanim odmorištima bila je opkoljena betonskim grdosijama koje kao da su većale povoljan tren da je sabiju u pripadajuće podzemlje. Do iznajmljenog stana valjalo je proći hodnikom koji se klobučio vlagom i ispred odškrinutih vrata odakle su virile unezverene mačke, mimoići jurodivu baba Jecu koja me hvatala za rukav i preko zalogaja prskala bezube mantre zaumnog postojanja. Čak je i ćumez u koji sam se smestio – sa svojim nepojamnim ćorsokacima, krevetom na rasklapanje ne većim od daske za peglanje i prašnjavim zavesama bio kakvo-takvo sklonište. Ali, mene je mučila zebnja što ću prvi put stanište deliti sa nepoznatim koji mi, evo, za koji trenutak, noseći presavijeni oglasnik, ulazi u sećanje, priču i život.

Crnogorac koji je pristupio otkrio mi je da je za srodne duše svet manji od raspona krila podguzne muve. Par minuta mu je trebalo da uporedi naša porodična stabla i, žestoko me zviznuvši po leđima, pronađe pobočni suvarak-dokaz da su nam "prađedovi od dva brata đeca". Ljudi moji, što sam se od njega naprimao udaraca. Kad je posebno razdragan primi mi glavu dlanovima, pa je pukne čelom – gde se ja sunovratim na pod, a on me pridiže, sokoli i smeje se. Za stolom nije gubio vreme na žvakanje: imao si osećaj da ti društvo pravi vuk nakon decenija na suvoj hrani. Kad mu ponestane mesa, prstima i kašikom prtlja po mom tanjiru, umače hleb i vadi krtač. Donosio je i on pršutu i sir, ali je imao običaj da mi žvaće noću nad glavom, pa sam se budio s osećajem da upravo završava glodanje moje potkolenice i prelazi na unutrašnje organe, uplašeno srce, pre svega. Bio je jeromonah mućki, sve ispite polagao van rokova, najčešće po okolnim čardama uz bokale vina i primaševo čupanje žica kraj maliganski malaksalog profesorovog uveta. Jednog jutra se samo spakovao, rekao da ide osloboditi "nešto Dubrovnika" i iščezao...

Haos je drugovao sa sledećim cimerom, osetljivom dušom nagnutom primenjenoj umetnosti: vabio je žohare u teglu meda, pa ih ulepljene i na džumbus-gomili izlagao po policama, trajno remeteći moj apetit. Oslikavao bi kartonsku stražnjicu goblena i to prespajao vunicom oko čavlića, pa sam umesto pastoralnih devojčica jakih dekoltea gledao iskolačene nakaze. Otkaz mu je kovertiran kad je prešao na tehniku malanja katranom i perjem čime je trajno upropastio moju "izlaznu" majicu i levi rukav gornjaka.

U to vreme golicala me je želja da obrnem ćurak i potražim cimerku, poput snalažljivaca iz američkih serija. Ali, dobro se poznajem, znam da ne bih preživeo sve te grudnjake i gaćice nehaj prebačene po stolicama, mazne glasove i parfeme, bradavice osetljive na klimatske promene, čipke i ponoćna poveravanja... Mene samo malo lepše pogledaj na kasi i ja sam gotov. I to ne samo kao ostali – od pojasa naniže, već se i zaljubim, totalno upropastim.

Naredni cimer se napecao na slušalicu, podnosio raporte mamici o menzaškim musakama, obećavao da će na prelazu gledati na obe strane, prati sekutiće, zabrijavati pazuha. Bio je cepidlački pedantan: terao me da se izuvam u žbunju, išao za mnom natičući mi papuče. Od dlaka na sapunu doživljavao je kliničku smrt, neprestano me nečim dezinfikovao, neoprane čarape mi štipaljkama poturao pod nos. Prvi nokaut doživeo sam kad je sliku svoje majke ugurao iza stakla komode. I ona se, utegnuta slonica ogromnih bokova, povremeno pojavljivala. Ako postoji scena koju bih najtoplije preporučio zaboravu – biram prizor dok njih dvoje u edipovskom zanosu (ona u šarenim bermudama i olakšana u grudnjak) klečeći ribaju parket. Kad me je jednom zamolio da mama prespava kod nas, odmah sam zamislio kako me celu noć na smenu perverzno objahuju, pa sam zbrisao kući, a njemu, čuvajući svoju čast i zdravu (a netrošenu) seksualnost, poručio da kupi svoje komplekse pošto stan treba renovirati... I okaditi.

Sledeći je bio miran, do sedme je živeo s dedom i ćuradima na nekom salašu. Kada je prvi put video dete, zabezeknuo se, progovorio je u petoj, i takve stvari. Trzao se kao seoski konj na sve damare grada, ciču tramvaja, sirena... Traumatizovan topotom ulice navukao se na dudovaču i bunjevačke bećarce... Taj nije bio u stanju pogoditi vrata (a predavanja su mu počinjala prokleto rano) a da se trideset puta ne vrati po nešto. Taman čuješ kako repetira bravu, prepustiš se perju sna, kad evo ga opet. Škripi cipelama, struže margarin sa hleba, useknjuje se, prezuva, radi čučnjeve... Srećom, zaljubio se u neku Mađaricu, pa prešao na njenu kvartiru. Laknulo mi je, mada sam se teško pomirio da takvo bujno poprsje završi pod njegovim šapama. Ali nešto čovek mora i progutati radi duševne bonace.

Napokon, stigao je i mladićak čija je vanjština puno obećavala po pitanju kućnog mira: smeran kao bubica, sandale preko čarapa na rombove, pepeljare naočara, košulja ponešto i demode, ali ne koliko štofane pantalone (raspario očev komplet za svadbe i sahrane). Čitao je časopise po čijim naslovnicama su nasmejane porodice šetale pastoralnim parkovima.

Trebalo mi je, teološki neiskusnom, mesec dana da shvatim da mi se u kirijsku mrežu uhvatio – Jehovin svedok. No, mislio sam, šta me briga, novac se niti krsti, niti klanja, niti sektaški kolje malu decu. A onda su počele rasprave za koje sam bio duduk. Gnjavio me o svetom trojstvu, kritikovao nemoral koji su propagirale drugarice tu i tamo svraćajuće i sklone golićenju. Ali, kad je počeo da mi pod jastuk podmeće svoje Kule stražare, te zavrbovao u svoje jato spasenih i baba Jecu, idili je bio kraj.

Sledeće godine sam dobio studentski dom – ne ceo, samo mesto u jednoj od soba – i ovaj niz je prekinut. Dileme oko toga s kim i kako deliti toplo životno gnezdo tek su sledile...

Predrag Ž. Vajagić