TV manijak:
Jesen gorkih plodova

Prema istraživanjima gledanosti, najpopularnija igrana serija u Srbiji zove se "Kursadžije" i začeta je u okviru Granda na televiziji Pink. Tu bismo verovatno mogli da završimo svaku dalju analizu domaćeg igranog programa, ali na sreću rejtinzi nisu uvek pokazatelj kvaliteta. Ovog vikenda, na RTS-u je emitovana prva epizoda igrane serije "Gorki plodovi" autora Siniše Kovačevića. Seriju je napravila produkcijska kuća AVE SERBIA u saradnji sa RTS-om. Seriju čine 32 epizode u trajanju od 55 minuta, dakle zaista veliki dodatak, uglavnom repriznom dramskom programu javnog servisa.

Izuzetno je nezahvalno pisati o ovakvoj seriji posle prve epizode, ali naučio sam (od "Dinastije" preko telenovela do domaćih serija) da je za gledaoca važno da "uhvati" prvu i poslednju epizodu. Ako su vam se one dopale, svarićete i ostatak, ili dramski "fil" između patišpanja. Odmah ću reći da sam ljubitelj domaće dramske produkcije, ali ću reći i da sam sa dozom nepoverenja očekivao ovu premijeru. Kada se autor (scenarista i reditelj – Siniša Kovačević) pojavio u Dnevniku RTS-a najavivši praktično sagu o našem vremenu, o gorkim plodovima koji su posledica onoga što smo sejali protekle decenije, uplašio sam se veličine te istorijske misije.

Međutim, nakon prve epizode pokazalo se da ćemo narednih nedelja imati šta da gledamo.

Serija je namenjena širokom auditorijumu, odigrava se danas u Srbiji i obrađuje različite društvene miljee u rasponu od univerzitetskog profesora sa dramske akademije, preko narko-dilera, sponzoruša, gastajbajterki, bivših robijaša – do političara koji fizički zlostavljaju žene. Već nakon prve epizode srećemo prepoznatljiv i meni blizak interes za različite oblike socijalne patologije, ali i tzv "ljude sa greškom" kakvi smo proteklih desetak godina postali manje-više svi. Kovačević takođe ume (a to je dokazao i na televiziji i u pozorištu) da prikaže unutrašnju borbu čoveka sa emocijama, čak i u odsustvu lične ili društvene etike, što je u velikoj meri osobina naše bliske prošlosti, ali i ovog vremena u kome živimo.

Ono što odmah primećujemo (od prve epizode) jeste veliki broj likova (u seriji je najavljeno gotovo 200 figura dramatis) i glumačka podela koja je sportski rečeno – prvoligaška. Dakle, nema šmire, preglumljivanja i manirizma – uobičajene prakse da se ovde serije pišu prema glumcima. Jedini autorski nepotizam primetan je u angažovanju Kaline Kovačević i Ljiljane Blagojević, ali šta da radi čovek kad su mu žena i ćerka dobre glumice. No tu su i Dragan Petrović, Nenad Maričić, Goran Sultanović, Vuk Kostić, Ružica Sokić, Neda Arnerić, Tanasije Uzunović, Petar Kralj, Marko Živić, Ceca Bojković i drugi.

Veoma je čudno što je naša realnost postala inspiracija većine domaćih serija – u rasponu od pomenutih "Kursadžija", preko "Seljaka" do "Gorkih plodova". Međutim, ta "stvarnost" podrazumeva ili parodiranje politike i estrade, kao surogata života, ili bavljenje imaginarnim "seoskim narodnim duhom" koji će nam, navodno, pomoći da pronađemo izgubljeni nacionalni identitet pred naletima globalizma.

"Gorki plodovi" su mi se dopali jer su vratili zanat u domaću produkciju, vratili su dramski lik u prvi plan i predstavljaju odličan nastavak serije "Vratiće se rode", koja se na svoj način bavila istom temom. Ima naravno i opasnosti koje krije ovakav poduhvat i one se kriju u prirodnoj borbi između Siniše Kovačevića autora, sa Kovačevićem profesorom i Kovačevićem političarem. Kao gledalac sam se uverio da je serija najbolja i autor najuverljiviji kada se bavi likovima, odnosima i dramskom radnjom, a "iskače" u momentima kada likovi ne govore već "propovedaju". Verujem da ćemo do suštine gorkih plodova, a to je očigledno neka vrsta katarze, stići lakše ukoliko nam serija posluži kao putokaz. Ukoliko neko bude želeo da nam "objasni našu stvarnost", preti opasnost da bude prihvaćen kao bilo koji drugi spasilac nacije, kakvih danas imamo i previše. Mnogo više me zanimaju sudbine pojedinačnih likova, danas i ovde.

"Gorki plodovi" su zato, već posle prve epizode, dobra vest za našu televizijsku jesen.

Dragan Ilić