Intervju – Goran Marković, režiser:
Čemu služe filmovi

"U našem poslu je čarobno što nikada niste sigurni šta će na kraju ispasti. Uvek su svi na početku, bez kredita, bez prethodno osvojenih pozicija. To je najbolje i stvarno – demokratski"

Od prošle nedelje, ono malo beogradskih bioskopa puni Turneja, film koji je napisao i režirao Goran Marković. Pred domaću publiku je došao kao srpski kandidat za nagradu Oskar, a nakon premijere na Festivalu svetskog filma u Montrealu gde je osvojio nagradu za najbolju režiju i nagradu Međunarodne asocijacije filmskih kritičara – FIPRESCI. Prošlog meseca održana je promocija Markovićeve knjige Male tajne (izdavač Klio), hronike koja to i jeste i nije, zato što, kako piše na njenom početku, ne pokušava da priču o grupi glumaca od koje je nastalo Beogradsko dramsko pozorište predstavi kao istinu.

Turneja, napisana u formi scenarija pre 13 godina pa zatim prepevana u istoimenu dramu (Sterijina nagrada), prvi je film Gorana Markovića nakon šest godina. Snimljen je u koprodukciji Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, uz podršku evropskog filmskog fonda Euroimages. Kao što verovatno znate, Turneja je priča o grupi pozorišnih glumaca koji 1993. godine krenu trbuhom za kruhom po Srpskoj Krajini i umesto na pozornicu, stignu na ratnu liniju. Tokom sat i četrdeset sedam minuta trajanja filma, gledalac neće saznati ništa što već nije znao o poslednjem ratu, ali će zato izaći iz bioskopa s jednom od onih emocija koje je nepotrebno definisati.

VREME: Pričom o glumcima, vrlo sugestivno i potresno, pričate protiv rata. Zašto onda Turneju predstavljate kao priču o glumcima, zašto kažete da je to samo prividno antiratni film?

GORAN MARKOVIĆ: Zato što je svaki film o ratu antiratni, po definiciji. Ako ste ljudsko biće, ne možete napraviti delo koje se zalaže za ubijanje, za destrukciju. Rat je antiteza života i ništa ga ne može opravdati. To je, dakle, jasno. Reč je samo o tome iz kog ugla pravite (anti)ratni film. Da li je to propaganda kao u Patonu ili strašno svedočenje o mraku u čoveku kao u Tankoj crvenoj liniji. Oba filma su američka i za temu imaju ratne događaje. Ali se suštinski razlikuju. Ja sam za svoju tačku posmatranja izabrao jednu glumačku družinu koja greškom, zbog naivnosti ili lakomosti upada u srce rata i, htela – ne htela, postaje njegov učesnik. Dobro, ne učesnik, ali sigurno svedok. Što se, u krajnjoj liniji, svodi na isto. Ta grupa, koja se sasvim razlikuje od ljudi koji oko nje ratuju, i vidi stvari mnogo bolje nego neko ko je zainteresovan da pobedi. Oni su u početku zainteresovani za neku paru, ali vremenom postaju zainteresovani jedino za spas sopstvene kože. Za tih nekoliko dana provedenih u bosanskom ratu oni doživljavaju promenu i njihov pogled na svet i pozorište neće više nikada biti isti… Kao ni gledaočev, nadam se.

U vašem filmu ljudi ginu na svakom koraku. Ali, vi ne zloupotrebljavate tu strahotu, pa posredno doživimo smrt Lekara, smrt Hrvata nateranog na minsko polje... Zbog čega ste se odrekli sigurnog efekta krvavih scena?

Moje generalno mišljenje je da najtragičnije, najdrastičnije stvari na filmu ne treba pokazivati direktno. Ne zato što mislim da ljudi imaju generalno slab stomak, već zato što je bolje da gledalac iz sebe izvuče predstavu o tragičnom, o bolu. Tragični trenutak treba, dakle, pripremiti, a onda, kada on dođe, treba ga prikazati indirektno, preko nekog drugog, nekog simbola možda, u svakom slučaju uvek preko nečega. U tom trenutku gledalac aktivira sopstveno iskustvo i priziva iz sebe sopstveni bol. Svako od nas ima vlastite probleme i traume. Ja preko moje priče pokušavam da ih izvučem iz svakog gledaoca pojedinačno i da ih obelodanim. Zato, po meni, služe filmovi: da u mraku sale iživimo stvari koje bi napolje iz nas, ali nemaju puta.

Da li očekujete da nekome neće biti pravo kako je opisan u Turneji? Na primer – glumcima? Ili, možda onima koji će se poistovetiti sa autorom sintagme "Srbi – nebeski narod"?

Svakako da nekome nešto neće biti pravo. Ali, zar je moguće napraviti film koji će zadovoljiti svakoga? Pošto, dok pripremam film, ja sâm predstavljam buduće gledalište, nemam drugog izbora no da slušam sopstveni stomak i vlastitu savest. Ako sam ja pogrešan, onda je i sve ostalo pogrešno. Tu se, naravno, ne može ništa. Uzmi li ostavi, rekao bih…

Da li ste imali ratnog konsultanta, nekog ko vam je pomagao da opišete ratne scene?

Imao sam vojnog konsultanta, učesnika tog rata i vanredno poštenog i pravičnog čoveka. Ja sam se pribojavao kako će ljudi u Republici Srpskoj gledati na moju priču, da li će je podneti. On je među prvima pročitao Turneju i rekao mi da je to istinita priča. Od tada sam imao apsolutno poverenje u ono što mi je savetovao tokom snimanja. Ispostavilo se da nisam pogrešio. Pukovnik Misirača je sjajan čovek.

Nažalost, sasvim je sigurno da će među publikom biti i ljudi čiji se stavovi ne podudaraju sa stavovima vašeg filma. Da li ste pomišljali i na tu mogućnost dok ste otvoreno i direktno opisivali rat? Koliko je strah doprineo prošlom ratu?

Ne znam. Nisam bio u ratu. Ali ako sam se već odvažio da potežem tu temu bilo bi sasvim u redu da se ne plašim posledica koje ću eventualno imati od stava koji zauzima moj film. To je uvek tako: ili ste spremni da snosite konsekvence svoga delanja ili niste.

Nekoliko puta ste koristili motiv Aske i vuka pa bi se moglo zaključiti da u umetnosti vidite spas protiv zla. Da li je, osim antiratne, i to poruka Turneje?

To je jedan od motiva moga filma. Mene je najviše interesovao sudar sfera: glumci i ratnici. Dve suprotne, kontraindikovane grupacije na istom mestu, u isto vreme. Jedni koji su duboko odvojeni od surove realnosti i drugi koji su duboko odvojeni od bilo kakve duhovnosti. Jedni koji streme ka visinama i drugi koji žive na ivici groba. Sudar ta dva pola je kod mene izvor svih tragikomičnih situacija.

Prisutni na prilično posećenoj projekciji filma organizovanoj za diplomate, bili su nakon filma vidno potreseni. Očigledno, nisu im smetali "lokalizmi" poput samo nama poznatih TV serija ili knjiga koje citirate u filmu. Da li očekujete istu reakciju i od ljudi koji će odlučivati o Oskaru?

Pre njihove reakcije neophodno je organizovati to da oni uopšte pogledaju film. Taj tehnički problem je, u stvari, ključan: kako naterati nekoliko hiljada članova Američke akademije za film da, pre nego što glasaju za Oskara za najbolji strani film, vide Turneju? Ne znam, nemam u tome bilo kakvog iskustva. Pretpostavljam da je za to potrebna dobra organizacija i logistika. Verovatno postoje agencije koje se time bave. Koje koštaju ko zna koliko... Ne znam. Iskreno, nisam baš veliki optimista.

Dirljiva knjiga Male tajne podsetila je na retku pojavu – na posvećenost poslu, bliskima, životu. Kako biste opisali tu osobinu? Da li je vi posedujete?

Ako sam išta poneo iz kuće, to je posvećenost poslu. Talenat, kao što je poznato, nije nasledan i kada sam birao ovu profesiju postojala je velika opasnost da postanem još jedno neuspelo dete poznatih umetnika. U stvari, ni dan-danas mi nije jasno kako se desilo da nisam ispao mediokritet koji oponaša svoje roditelje. Ali, u našem poslu je čarobno upravo to: što nikada niste sigurni šta će na kraju ispasti. Uvek su svi na početku, bez kredita, bez prethodno osvojenih pozicija. To je najbolje i stvarno – demokratski.

Film ste posvetili svojim roditeljima, fantastičnim glumcima, Oliveri i Radetu Markoviću. Da li im se dopao film?

Mom ocu se stvarno dopao, računao je da će biti drugačiji. Kaže, mislio je da će više biti zabavan, a manje ovako snažan. To kaže on, da se razumemo. Moja majka ne može da gleda ovaj film. Prikovana je za postelju.

Sonja Ćirić