Urbani kriminalitet:
Koktel ulične bande i navijačkog plemena

U Odeljenju za krvne i seksualne delikte Policijske uprave Beograd kažu za "Vreme" da se 90 odsto incidenata sa pucnjavom dešava, kada se sve sagleda – zbog droge

Ono što se desilo u Kaluđerici samo je teži oblik (po posledicama) već postojeće pojave, kažu u Odeljenju za krvne i seksualne delikte Policijske uprave beogradske, gde krivična dela sa elementima nasilja prate i nadziru po prirodi svog posla. "Ideja obično – skoro nikada – nije da se nekoga ubije. Reč je o mačizmu: ko je glavni, ali i ko zbog toga polaže pravo na datu teritoriju – ili na konkretni dati posao. U ovakvim epizodama droga, novac ili tako nešto uvek imaju i svoju ulogu. Tako se dešava da naizgled sitan razlog – prek pogled, kriva reč, udarac ramenom u mimoilaženju – eskalira u adrenalinsku situaciju gde, reč po reč, sevnu nož i pištolj. Tada nastane opšti metež, kao i u svakoj takvoj situaciji, pa šta bude – bude. U ove poslednje tri godine (videti okvir) eskaliraju takve situacije kad se bez velikih motiva događaju tragedije", kažu za "Vreme" rukovodioci Odeljenja za krvne i seksualne delikte PU-a Beograd. "Sada stiže račun za sve ovo vreme u kome se odrastalo kako se odrastalo, iz svih poznatih razloga."

RAT ZA TERITORIJE: Zanimljiva je struktura učesnika u tim incidentima, tj. krivičnim delima sa elementima nasilja i težim posledicama: sve je više maloletnika i počinilaca i žrtava; redovno se javljaju fudbalski navijači, ali sve više u slučajevima koji nemaju direktne veze sa fudbalom. Do sada utvrđeni motivi su: kontrola nad datom teritorijom, a u šta onda automatski spadaju i dilovanje narkotika, ilegalnog oružja, navijačkih rekvizita (baklje itd.) dobijenih besplatno, ali i preprodaja ulaznica za utakmice koje klubovi svojim navijačkim plemenima dele besplatno (te se ulaznice sistematski preprodaju navijačima koji dolaze iz unutrašnjosti, što nije mala para). Uprave fudbalskih klubova tu snose odgovornost za ulagivanje navijačima i tolerisanje nedopustivih postupaka. Ovakvi incidenti ne događaju se tek tako, na lepe oči i prek pogled; uvek postoji i finansijski, veoma konkretan motiv, upozoravaju u beogradskoj policiji.

Sociološki gledano, to razbojište na kome se rešavaju teritorijalni i statusni sporovi počelo je da se širi i na privatne zabave, žureve i proslave – što po kafićima i splavovima, što po kućama. Štaviše, uočljivo je da se incidenti događaju ili na spornoj teritoriji (logično) ili na splavovima koji su statusno zanimljiv teren na kome treba pokazati ko je ko. Jedva da ima trećeg mesta, kažu u policiji. "Uzmimo taj slučaj sa maloletnicima (15 godina) na splavu Blejvoč: dešava se u 2.45 ujutro! Pitamo roditelje odakle deca tamo u to vreme, a oni kažu da deca izlaze u život u 23 sata", kaže policajac koji je postupao u tom slučaju. "Splavovi rade koliko hoće bez ikakve kontrole, maloletnicima se alkohol toči bez pitanja."

U policiji kažu da se otprilike 90 odsto incidenata ovoga tipa, sa pucnjavom, dešava, na kraju krajeva, kad sve sagledaju – zbog droge. Nikakvo čudo: trgovina narkoticima je najprofitabilniji posao u celoj ilegalnoj sferi. Imamo, dakle, kombinaciju koja se sastoji od uličnih nasilničkih bandi, koje se nužno preklapaju sa navijačkim plemenima (a navijanje je već odavno profesija sa elementima nasilja) i neizbežno ulaze na tržište narkotika, ilegalnog oružja, pirotehnike, ulaznica za utakmice itd. Pošto je bara nedovoljno velika – krokodili su u oštroj konkurenciji. Raste nova generacija kriminalaca, dobrim delom još maloletnih, što govori o i dalje važećem sistemu vrednosti u našem društvu.

SVEDOCI I AMNEZIJA: U beogradskoj policiji kažu da je u Srbiji za vreme i posle akcije "Sablja" urađeno mnogo; da je moglo i više; ali i da je sada trenutak da se sa konceptom tužilačke istrage krene dalje. Kažu da čak i u ovom zakoniku o krivičnom postupku ima mesta boljoj saradnji i to ilustruju saradnjom koju imaju sa Specijalnim tužilaštvom za organizovani kriminal. S druge strane, dešava im se da tužioci i istražne sudije nerado izlaze na teren (neće ako nema mrtvih) i još manje sarađuju u istražnim radnjama sa policijom, pa posle bude "a što niste uradili ovo i ono". Zajednički rad sa tužiocima značajno bi olakšao i ubrzao posao policije. Osim toga, specijalizacija tužilaca takođe bi bila poželjna: "Dođe žena tužilac na lice mesta zločina i potrese se od krvi i svega, pa ode na bolovanje", kažu policajci. "Mi je razumemo, ali neka pošalju nekoga ko može to da podnese kao mi." Žale se takođe da ih niko nije konsultovao oko promena Zakonika o krivičnom postupku, što je šteta, jer bi imali korisnih sugestija. Na primer: nedavno se policiji sam prijavio jedan od učesnika kaluđeričkog incidenta i doveo svog advokata. Međutim, on okleva da imenuje aktere, jer ga je strah za život. Takvi, kakvih ima mnogo, skloni su da naglo izgube pamćenje i na sudu odjednom ne prepoznaju onoga koga su prepoznali i pozitivno identifikovali u istrazi. Sve dok se lažno svedočenje ne bude progonilo po zakonu, policija i tužilaštva ostaju u nepovoljnom položaju: "Ako mu preti ozbiljna kazna za lažno svedočenje i ometanje istrage – dve ili tri godine zatvora, bezuslovno – on će razmisliti hoće li da menja iskaz iz istrage i šta će u istrazi reći", kažu policajci. S druge strane, zaštita svedoka i osumnjičenih koji pomognu istrazi ostaje kao otvoren problem bez čijeg solidnog i trajnog rešenja neće biti napretka.

Miloš Vasić