Intervju – Fahrudin Nuno Salihbegović, profesor digitalnog pozorišta:
U raljama tehnologije

"Digitalnost omogućava da se dublje istražuje uvek promenjiva priroda pozorišta i njegova veza sa ovim vremenom u kome živimo, a koje više nije vreme bez kompjutera i svega onoga što je kompjuter doneo sa sobom – sociološki, tehnološki i kulturološki"

Fahrudin Nuno Salihbegović pozorišni je reditelj i multimedijalni umetnik. Završio je postdiplomske studije teatra i plesnog teatra na Institutu DasArts u Amsterdamu, i doktorirao na tezi režije kibernetičkog pozorišta na prestižnom Univerzitetu Brunel u Londonu, gde je zaposlen kao predavač na Katedri za multimedijalnu umetnost. Radio je u Nemačkoj, Belgiji i Velikoj Britaniji. Osnivač je holandskog Amsterdam Cyber Theatrea, pionira u oblasti digitalnog teatra, a od ove godine programski je i umetnički direktor novoosnovanog Studija za elektronski teatar (Studio for Electronic Theatre), prvog digitalnog pozorišta u Srbiji, koje se nedavno predstavilo našoj publici s adaptacijom čuvenog romana Kurta Vonegata Klanica 5, urađenoj u koprodukciji sa užičkim Academica Groupom.

"VREME": Šta je to sajber pozorište? Čemu ono služi i šta ono može a da to ne može klasični teatar?

FAHRUDIN NUNO SALIHBEGOVIĆ: Reč je, ne o jednoj disciplini, već o skupu novih žanrova u nastajanju, o hibridu pozorišta, vizuelnih i digitalnih umetnosti. U svetu ćete videti mnoge različite stvari koje se sve nazivaju digital performance. Svaki pokušaj da se da preciznija definicija ili da se izvrši klasifikacija i distinkcija ove male šume termina do sada je propao. Ono što sam ja ponudio u svojoj tezi jeste to da je karakteristika svih ovih novih disciplina interaktivnost. Interaktivnost između izvođača ili publike i digitalne mašine (kompjutera) koja je alat bez kojeg se ne može u ovoj umetničkoj radionici. Odatle moja preferenca da koristim termin cyber ili kiber, termin koji se već odavno koristi da bi označio sklop čoveka i mašine.

Moj susret sa sajber teatrom desio se zbog moje potrebe da pravim tehnički veoma precizno i audio-vizuelno bogato pozorište. Da neskromno kažem – totalno pozorište. Nekada je ovo bila privilegija reditelja koji su radili u najbogatijim pozorišnim kućama na svetu, ali je danas, uz pomoć kompjutera moguće stići do istog rezultata sa relativno malo para. Povrh toga, digitalnost omogućava da se dublje istražuje uvek promenjiva priroda pozorišta i njegova veza sa ovim vremenom u kome živimo danas, a koje više nije vreme bez kompjutera i svega onoga što je kompjuter doneo sa sobom – sociološki, tehnološki i kulturološki.

Klasično pozorište razumem kao sinonim za repertoarsko. Na početku devetnaestog veka kada je električno osvetljenje polako ulazilo u pozorišne sale, klasičnim se smatralo pozorište sa lampama na gas. Repertoarsko pozorište je uvek kasnilo po koju deceniju jer je po svojoj prirodi i unutrašnjoj organizaciji sporo i anahrono. Tu uvek sede ljudi koji se teško odlučuju da uđu u rizik prihvatanja novog i nepoznatog. Međutim, kao što rekoh, pozorište se stalno menja i taj proces ne može niko da zaustavi. Ja se iskreno nadam da će Klanica 5 biti jednog dana viđena kao klasična pozorišna predstava. Sajber pozorište danas ima razvijeniji vokabular i govori tečnijim pozorišnim jezikom od klasičnog, i može više da nam kaže o nama i vremenu u kome živimo – danas i ovde.

Kako ste se vi zainteresovali za sajber teatar? Ovom vrstom pozorišta se bavite teorijski i praktično, predajete o njemu u Londonu i režirate predstave – recite nešto o ovim iskustvima.

Uvek me je, makar intuitivno, interesovalo totalno pozorište – pozorište sa svim svojim umetničkim i tehničkim potencijalima u kojem je glumac gospodar prostora gde se otkrivaju skrivene istine o čoveku i njegovoj/njenoj iracionalnoj prirodi. Ja sam počeo da se bavim sajber teatrom pre nego što sam znao da ono kao takvo i postoji. U mojim prvim projektima u Holandiji koristio sam projektore i video-kamere, i izmišljao sam sisteme koji bi automatski pratili ono što radi glumac na sceni. Tako sam i došao do DasArtsa, postdiplomske pozorišne škole u Amsterdamu u kojoj sam prvi put video Apple kompjuter. U toj prvoj godini bili smo obasuti radovima i predavačima koji su koristili kompjutere za sve i svašta. Najčešće je to bila tehnologija-radi-tehnologije, ali sam ja uspeo da pohvatam ono što je bilo važno za moju pozorišnu viziju. Već u startu sam imao ceo set tehničkih pitanja koja su tražila odgovore i tehnički sam uznapredovao veoma brzo. Zajedno sa nekoliko istomišljenika stvorili smo Amsterdam Cyber Theatre, jedno od prvih pozorišta u Evropi koje se na originalan način bavi primenom najmodernije digitalne tehnologije u pozorištu. Uradili smo nekoliko projekata u Holandiji, a onda smo dobili poziv i iz Srbije. Kao deo Open Arc programa uradili smo dve letnje škole digitalnog teatra i napravili dve predstave. Volim da radim sa našim ljudima jer se lako razumemo i delimo istu, pomalo suludu, ljubav prema pozorištu.

U Londonu na Univerzitetu Brunel doktorirao sam sa tezom o pozorišnoj režiji u sajber teatru – sličnostima i razlikama sa praksom u nedigitalnom klasičnom pozorištu. Brunel je jedini univerzitet u Engleskoj koji se sistematski bavi ovom temom. Tu radi jedan Johanes Biringer sigurno najveći autoritet u teoriji digitalnog pozorišta, ili prvi i za sada jedini pravi superstar kibernetičkog performansa Stelarc. Predajem Digital Performance and Technology i imam studente iz celog sveta. Učim ih kako da se snađu u moru tehničkih informacija koje se množe geometrijskom progresijom i kako da koriste tehnologiju kao kreativni alat u svojoj umetničkoj praksi. Mladi ljudi su radoznali i lako nalaze zajednički jezik sa digitalnom tehnologijom sa kojom, manje-više i odrastaju.

Lično pokušavam da se, kad god to prilike dozvoljavaju, distanciram od kvalifikacije da je pozorište koje pravim digitalno, jer je moj rediteljski pristup mnogo kompleksniji, a digitalnost je samo jedan segment u mom radu. I u Klanici 5 digitalnost stoji negde u pozadini priče o čoveku iščašenom u ludilu istorije. Biću srećan kada se digitalnost u mojim predstavama ne bude uopšte pominjala. Ali, digitalnost je još uvek seksi termin na koji se hvataju podjednako i novinari i publika i pozorišna kritika, a predstava mora da se nekako reklamira da bi ljudi znali da postoji. Pozorište je uvek o čoveku, ne o tehnologiji – možda o čoveku u raljama tehnologije.

Kako je došlo do realizacije predstave Klanica 5?

Ideju, dramatizaciju i prevod smo uradili moja žena Tatjana Ljujić i ja. Predstava je trebalo da se napravi i izvede na mestu na kome je do pre nekoliko godina stajala zgrada glavne pošte u Užicu, koja je bombardovana tokom poslednjeg rata. Predstava se bavi suočavanjem sa činom bezumnog i krvničkog bombardovanja gradova, sela i ljudi. U Klanici 5 to je Drezden, ali vam ne treba mnogo mašte da vidite da je ta predstava i o nama iako ne postoji nijedna direktna referenca koja bi se odnosila na ovu našu noviju klanicu. Masakr je univerzalna kategorija ljudskog duha karakteristična, nažalost, za sve narode ove planete. Bili Pilgrim se iščašio iz vremena zbog onoga što je kao ratni zarobljenik video u Drezdenu. Ne znam koliko se naših ljudi iščašilo, ja sam ih sreo barem nekoliko. Pitanje je kada ćemo kao zajednica ljudskih bića početi da hrabro ili makar sa stidom govorimo o tome. Odatle želja da se na indirektan način suočimo sa nama samima jer je na direktan način to još uvek nemoguće – još se junački ne damo. Klanica 5 je pokušaj da se žrtve na drugoj strani vide kao ljudi, da se iskorači iz ovog diskursa samosažaljenja i samoviktimizacije koji vodi do moralne otupelosti i samoidiotizacije, a kome se, čini mi se, svesrdno udvara vladajuća politička, crkvena i intelektualna elita.

Struktura romana je takva da u potpunosti odgovara intenzivnoj upotrebi tehnologije. Bili Pilgrim putuje kroz vreme, u jednom trenutku je u Drezdenu, u drugom na radiju u Njujorku, u trećem ga kidnapuju Tralfamadorijanci... Znači, postoji opravdanje za obilnu upotrebu zvučnih i vizuelnih efekata. Odgovarajuća je i njegova dramaturgija jer napušta linearnu priču i dozvoljava da sve ima jednu dozu random efekta. Kao što roman Klanica 5 ispituje sam sebe i svoj žanr tako i naša predstava ispituje to neko digitalno interaktivno pozorište na jedan samoironičan način kao pozorište na dalekoj planeti Tralfamador (odakle nam dolaze leteći tanjiri).

Kakvi su vaši planovi vezani za Srbiju?

Još pre tri godine sam počeo saradnju sa Akademikom i do sada smo uradili nekoliko zanimljivih projekata. Sada imamo plan da realizujemo jedan dvogodišnji projekat u kome bi učestvovale organizacije iz Evrope koje se bave sličnim stvarima. Projekat se zove Studio for Electronic Theatre, a ova predstava je bila neka vrsta pilota. Opet bi tu bile organizovane radionice i letnja škola digitalnog pozorišta – ovog puta viši razredi – ali i akademska konferencija na kojoj bi se okupila umetnička i akademska pozorišna imena iz cele Evrope. Finale projekta bi trebalo da bude predstava koja će se istovremeno odvijati u svim ovim gradovima povezanim najmodernijom satelitskom tehnologijom. Na taj način, i uz pomoć tehnologije, želimo da premostimo fizičke i psihološke granice koje nas razdvajaju i pomalo plaše. Ne zavisi mnogo od naših planova, već od dobre volje ljudi koji finansiraju ove projekte. Moja velika želja je da nastavim da radim sa ovom mladom grupom koja, uopšte ne preterujem kada kažem, ima potencijal da kao pozorišna senzacija iz Srbije osvoji publiku širom Evrope. Na nama je da budemo uporni i verujemo u ono što radimo.

Svetlana Petrović