Nekada su putopisci bili retki i veoma poznati. Počelo je sa Evlijem Čelebijem, pa preko Joakima Vujića i Kanica doguralo do Tibora Sekelja. Pred ovaj naš, domaći rat, uzbuđivali su nas intervjui Željka Malnara sa ljudožderima iz delte Amazona. Danas nema novina bez putopisa. Posle nedeljnog ručka oborite torzo na otoman i maštate uz opise Bankoka, Beča ili Firence...

Poznajem jedan par, više od četvrt veka su zajedno. Kao i svaki par koji toliko opstane u zajedničkom životu, prepuni su različitosti, ali i nekih zajedničkih osobina. Jedna je, ona najtajnija i najtananija, opsednutost Dubrovnikom i željom da tamo jednom odu i ostanu neko vreme. Nije da nisu nikad bili u prestonici svetog Vlaha. Naprotiv, bili su i to bezbroj puta, mnogo pre nego što su saznali jedno za drugo i udružili svoje živote. Ali nikada zajedno, samo On i Ona pod Srđem.

Kad su se upoznali, želeli su da svoje prvo leto provedu u starom gradu. Ništa nije bilo od toga jer su njeni smatrali da je sramota za mladu devojku da ide sama sa momkom na more. Džaba što njima nije bilo do mora, nego do Straduna – ne može i kvit! Sledećeg leta bili su venčani i imali ćerkicu od šest meseci. Prostirali su zajedno pelene i ubeđivali jedno drugo da Stradun i Sponza nisu makli s mesta već vekovima, pa neće ni do sledećeg leta.

Sledećeg leta su već imali dvoje prelepe dece. Onda je počela da nestaje kafa, pa čokolada, pa sve što treba za normalan život. Rafovi u samoposlugama su se uvijali pod težinom boca sa kiselom vodom, druga roba nije postojala. Inflacija je već uveliko trčala ko zna koji počasni krug.

Najzad, počeo je rat! Kod komšija su na satelitu gledali kako iznad Porporele vitlaju oblaci gustog dima. TV Beograd je postao RTS i objašnjavao kako to ustaše pale automobilske gume i kako ćemo posle rata sazidati stariji i lepši Dubrovnik. Nisu mogli da se pogledaju. Znali su da ako im se pogledi susretnu neće više nikada prestati da plaču.

Onda je on jedne noći usnio da je u Dubrovniku. Pričao joj je uz jutarnju kafu, kako mu se čini da je stajao kod samostana Male braće, kako su zidovi bili crni, nikog nije bilo na Stradunu i njega je strašno bilo strah. Rekao je da je, u stvari, bio srećan što je tamo, ali se strašno bojao da ne naiđe neko. Ona mu se smejala, objašnjavala osećanje straha nepotrebnom grižom savesti zbog sudbine grada, za koju on nikada ne može biti kriv. Najposle, rekla je da ako odu tamo posle rata, mogu razgovarati na engleskom i niko neće znati ko su ni odakle.

Nakon nekoliko godina opet je usnio kako na Pilama u Atlasovoj poslovnici besomučno kupuje suvenire i razglednice grada, sve bez razlike, čak i one za koje je smatrao da su sasvim kič. Opet su pre odlaska na posao pili kafu i on joj je prepričavao san, dodajući da mu se to stvarno desilo i u životu, onog leta koje je proveo pod zastavom "Libertas" ne sluteći da mu je to poslednje letovanje u hladovini Kneževog dvora i Gradske kavane. Govorio joj je kako je sa tog letovanja doneo sve razglednice, sve bedekere i mnoštvo dubrovačkih suvenira, što nikad nije radio ni pre ni posle toga. Rekao je da je osećao neku impulsivnu želju da čitav grad ponese sa sobom i da se u trenucima osvešćenja osećao nelagodno zbog toga. Mislio je da je glup kao turisti koji putuju u paket-aranžmanima i neprekidno škljocaju svojim "idiot" kamerama. Ona mu se smešila, govoreći da će sigurno jednom tamo otići zajedno, čim završe kuću i deca diplomiraju...

Lutajući internetom otvorio je sajt Općine Dubrovnik i dugo ostao na njemu. Cene svih mesta u gradu na kojima je voleo da odseda postale su astronomske. Više nije mogao ni u mašti da vidi sebe i nju na terasi Ekscelziora kako pre doručka srkuću kapućino, nervozno očekujući da u devet sati stigne na recepciju beogradska štampa. Eh, da, pa ni beogradska štampa ne stiže više u ove krajeve.

Kada mu je Dubrovnik i treći put došao u san, ujutro za kafom nije joj o tome govorio ništa. Tek negde iza podneva, dok je sam sedeo u kancelariji i rešavao ukrštene reči, zapitao se, ničim izazvan, da li on zaista želi da pohodi još jedanput grad, koji na jednoj ikoni sveti Vlaho drži u naručju. Pitao se da li on zaista želi još jedan kapućino na terasi Gradske kavane sa pogledom na staru luku, ili očekuje da u gradu pronađe ono što više ne postoji. Kad god je obitavao u gradu, bio je mlad i moglo mu se sve što se inače u pravom, ozbiljnom životu ne može. Samo jedan tren je poželeo da nekom mahne rukom u daljinu i počeo da rasprema pisaći sto, bilo je vreme za povratak kući.

Za svakog putopisca je neophodno da se nekud otputuje. Sama reč kaže – nema putopisa bez putovanja.

Arsenije Jokić