Energetski sporazum Rusija–Srbija:
Posao krcat rizicima

Dušan Bajatović, novopostavljeni generalni direktor Srbijagasa, na Televiziji B92 stalno je isticao da Gasprom ima interes za gradnju Južnog toka. No to i nije glavno pitanje – već je glavno pitanje da li će Rusija to biti u stanju

Predsednik Boris Tadić na sahrani patrijarha Aleksija II

Sudeći prema ruskoj štampi, dokumenti o efektuiranju energetskog sporazuma između Srbije i Rusije biće potpisani 17. ili 18. decembra, tokom posete predsednika Srbije Borisa Tadića Moskvi, gde su predviđeni i njegovi razgovori sa Dmitrijem Medvedovom, predsednikom Ruske Federacije. Takvu tvrdnju iznosi moskovski "Komersant" u izveštaju o poseti visoke ruske delegacije Beogradu, 5. decembra, smatrajući kao logično da Tadić, tokom prisustva sahrani patrijarha Aleksija Drugog (9. decembra u Moskvi), u kontaktu sa vodećim ljudima Rusije može samo potvrditi političku suštinu energetskog sporazuma i eventualno dobiti neki sitniji ustupak kako bi se u Srbiji lakše "svarila" njegova sadržina. "Komersant", inače, navodi da je kompromis o sadržini gorespomenutih rusko-srpskih energetskih dokumenata postignut u Beogradu, nakon "ličnog razgovora" predsednika Tadića sa Aleksejem Milerom, generalnim direktorom Gasproma.

Neposredno posle tih poslednjih "energetskih razgovora" u Beogradu, Boris Tadić je izjavio da je postignut "supstancijalni napredak" u pravcu usaglašavanja i potpisivanja energetskog sporazuma između Srbije i Rusije. Tadić je, međutim, istom prilikom zatražio da se izmeni sastav ruskog pregovaračkog tima, jer su dosadašnji pregovarači (prema "Blicu", od 7. decembra) zbog "nefleksibilnosti i tvrdih stavova" doveli pregovore u ćorsokak. Izgleda da je Miler prihvatio ovaj stav – ali je ostalo nejasno da li će ruski predstavnik Dmitrij Mališev ostati na čelu pregovaračkog tima – sa izmenjenim sastavom, ili će njegov tim samo biti popunjen ljudima sa širim ovlašćenjima ili, bar, onima koji hoće da razgovaraju i sa Mlađanom Dinkićem, ministrom koji vodi resor nadležan za transakcije koje se pripremaju.

KROVNI SPORAZUM I JUŽNI TOK: U stvari, izgleda da je kompromis postignut kada je Boris Tadić nagovestio da Srbija može popustiti kod najneugodnijeg zahteva za rusku stranu, zahteva da Gasprom u ugovoru o prodaji 51 odsto deonica NIS-a da "pravne i finansijske garancije" da će taj posao biti u direktnoj korelaciji sa odlukom Gasproma o gradnji gasovoda Južni tok, koja bi trebalo da se donese do 2010. godine, nakon izrade konačne studije o izvodljivosti ovog složenog projekta (u kome se moraju direktno usaglasiti interesi čak sedam zemalja, a indirektno i daleko više).

Tako je, zapravo, otvorena mogućnost napuštanja ideje da se u skladu sa "naftno-gasnim sporazumom", zaključenim 24. januara ove godine u Moskvi, do kraja ove godine potpiše jedan jedinstveni "krovni ugovor" za sva tri posla: ugovor o preuzimanje 51 odsto NIS-a, ugovor o izgradnji i eksploataciji Južnog toka kroz Srbiju i ugovor o punjenju i korišćenju gasnog skladišta Banatski Dvor. To jest, očigledno se gura u stranu srpski predlog da prodaja NIS-a dobije "uslovni" karakter ili da ugovor o prodaji odloženo stupi na snagu kada bude doneta odluka o Južnom toku. Trenutno izgleda da će, u tom smislu, u Moskvi biti potpisan samo ugovor o prodaji NIS-a, zatim sporazum o osnovnim uslovima za zaključivanje ugovora o izgradnji Južnog toka i memorandum o Banatskom Dvoru (napušten je termin "protokola" za ova dva potonja dokumenta, ali je njihova niska pravna težina ostala ista).

Aleksej Miler je u susretu sa novinarima u Beogradu objasnio da je ključna garancija da će se nakon kupoprodaje NIS-a graditi i Južni tok – sam Sporazum, koji je jači i od ruskih zakona (s obzirom na to da mu je svedočio i tadašnji predsednik Putin). Niko se tom prilikom nije usudio da Milera podseti da je sličan međudržavni energetski sporazum između Rusije i Srbije bio zaključen još 1996. godine, kada je osnivanje posredničke firme Jugorosgas obrazloženo obavezom ruske strane da izgradi "povezni gasovod" između Srbije i Bugarske i kada je posredniku data distributerska koncesija u zamenu za obavezu da iz tekuće provizije, kredita i svežih spoljnih sredstava izvrši gasifikaciju centralne Srbije. I taj sporazum su garantovale dve države od međusobnog poverenja, kakve su Rusija i Miloševićeva SRJ, ali obaveze jednostavno nisu ispunjene. Jedini klijent Jugorosgasa danas je Niška toplana, a ideja o "poveznom gasovodu" sa Bugarskom, pošto nije realizovana u deset godina, 2006. godine je evoluirala u magistralni gasovod, a potom je stasala do kontinentalnog gasovoda Južni tok. Miler sada obećava odluku o gradnji Južnog toka do kraja 2010. godine, a dovršetak gasovoda između 2013. i kraja 2015. godine.

Kakva obećanja je Tadić dobio od Milera u zamenu za prihvatanje prodaje NIS-a, eventualno, bez aneksa ugovora koji bi materijalizovali ruske državne garancije? Čini se da je ruska strana spremna da prihvati ukidanje famozne Uredbe o uvozu nafte i derivata kroz dve godine, a ne "dok se ne obavi modernizacija srpskih rafinerija" to jest u narednih pet godina – to jest spremna je da uvaži obaveze Srbije prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, a po kome je nužno ukinuti ovu "monopolsku uredbu". Tadić je još tražio ustupke oko načina investiranja u modernizaciju NIS-a (problem zaduživanja zajedničkog preduzeća za 500 miliona evra), oko primene ekoloških standarda i verovatno garanciju za opstanak obe srpske rafinerije (s obzirom na očekivanu ekspanziju ruske rafinerije u Bosanskom Brodu). O tome izgleda treba još da pregovaraju "novi-stari" pregovarački timovi – do poslednjih sati pred zaključivanje ugovora o NIS-u.

GASNA POLITIKA: Zanimljivo je, povodom problema garancija za izgradnju Južnog toka, u kontekstu prodaje 51 odsto deonica NIS-a za samo 400 miliona evra (plus oko 200 miliona evra NIS-ovih dugova na kraju 2007. godine), primetiti da je to nekako postala samo politička muka Srbije. Kao da rusku stranu uopšte ne brine problem kako će nastaviti da gazduje NIS-om i posle 2010. ili 2012. godine – ukoliko ne počne gradnju Južnog toka, a to lako može da se dogodi iz mnogih razloga, na koje ni sami neće moći da utiču. Valjda se uzdaju u snagu "objektivnih izgovora". Ili obe strane računaju da će se krivica za beskonačno odlaganje posla stoleća lako moći baciti na neke inače uvek "popularne krivce" u Srbiji, na Bugarsku ili Ameriku, na primer. Ili Ruse uopšte i ne zanima kako će sve one političke snage u Srbiji koje zdušno podržavaju bratski posao uoči nekih izbora 2012. godine, "preživeti" pitanje: gde vam je Južni tok? Gaspromu je očigledno veoma važno da i u takvom slučaju pravno čvrsto zadrži NIS, do koga dolazi po povoljnoj ceni – pa makar ih protivnici ovog međudržavnog sporazuma videli kao lopove.

Takvu političku trasu osporavanja rusko-srpskog aranžmana već hvata LDP Čedomira Jovanovića, koji je i Odbor za industriju Skupštine Srbije (11. decembar) izvestio da je njegova stranka pred Ustavnim sudom već osporila pravo Vladi i predsedniku da ulaze u sporazum ovakve vrste – to jest, ona je taj sporazum ocenila antiustavnim. Jovanović je, naravno, osetio da će sporazum sa Gaspromom u godinama koje dolaze iz dana u dan postajati sve izdašniji politički resurs za prikupljanje simpatija nezadovoljnika naftno-gasnim aranžmanom u Srbiji.

Inače, visoki funkcioner SPS-a Dušan Bajatović, novopostavljeni generalni direktor Srbijagasa (koji mnogo bolje od stranačkog kolege i ministra energetike Petra Škundrića komunicira sa javnošću, jer zna šta od nje ne vredi kriti), na Televiziji B92 stalno je isticao da Gasprom ima interes za gradnju Južnog toka, što je sigurno tačno. No to i nije glavno pitanje – već je glavno pitanje da li će Rusija to biti u stanju – kad nisu sigurni izvori gasa zbog premalo novih investicija u gasna polja, kad nisu sigurni potrošači gasa u EU zbog pritiska da se menja strategija prodaje gasa krajnjim potrošačima i kada sam Gasprom nema sigurnu tekuću likvidnost, jer ima suviše finansijskih obaveza zbog promašaja načinjenih uoči svetske finansijske krize.

Dimitrije Boarov