Klimatske promene:
Proces za Protokol K

Čuveni Kjoto protokol odlazi u penziju. Posle konferencije u Poznanju u Poljskoj postalo je izvesno da će njegov naslednik biti Kopenhaški protokol

PRIRODA SVE NEPREDVIDLJIVIJA: Venecija, decembar 2008.

Na klimatskoj konferenciji u Poznanju u Poljskoj, koja je okončana prošle nedelje, zemlje potpisnice Okvirne konvencije UN-a o klimatskim promenama (United Nations Framework Convention on Climate Change, UNFCCC) usvojile su rokove i program pregovora za narednih godinu dana. Očekuje se da će protokol biti formulisan do sledeće UNFCCC konferencije u Kopenhagenu u decembru 2009. godine.

USLOV PEDESET PET: Kjoto protokol je usvojen 1997. godine, ali se njegovo potpisivanje i ratifikacija rasteglo na punu deceniju potom. Do danas su ga ratifikovale 183 države, ali među njima nisu neki od najvećih svetskih zagađivača, kao što su SAD.

Administracija dosadašnjeg američkog predsednika Džordža Buša ozbiljno je zamerala protokolu što dopušta zemljama u razvoju kao što je Kina da emituju ugljen-dioksid (CO2) bez ograničenja, uprkos tome što je zapadni svet istorijski najveći krivac za zagrevanje planete.

Protokol je stupio na snagu 16. februara 2005, devedeset dana pošto ga je ratifikovala Ruska Federacija, čime su ispunjenja oba uslova iz člana 25 – da ga prihvati bar 55 zemalja i da među njima budu sve one koje doprinose bar sa 55 odsto ispuštanja CO2 u atmosferu.

Protokol je prateći dokument uz Okvirnu konvenciju UN-a o klimatskim promenama koja je usvojena još 1992. godine na Zemaljskom samitu u Rio de Ženeiru. Konvencija predstavlja gotovo univerzalni dokument sa 192 potpisnice koje su ga ratifikovale. No, u duhu svog imena, ona daje samo okvir za rešavanje globalnog zagrevanja kroz rešenost svih strana da na bilo koji način smanje koncentracije CO2 i drugih "gasova staklene bašte" koje su podigle srednju temperaturu planete i prete da sredinom XXI veka ozbiljnije ugroze prirodno okruženje i dosadašnji način života.

BAZNA GODINA: Kjoto protokol govori o konkretnom načinu smanjenja industrijskih emisija. Najveći teret u tom procesu (koji uvek znači usporavanje privrednog razvoja) pao je na već razvijene države koje su najviše i doprinele zagađenju atmosfere. Protokolom su se 37 industrijskih zemalja i Evropska unija obavezale da do 2012. godine smanje ispuštanje CO2 za pet odsto u odnosu na koncentracije iz 1990. godine.

Svaka zemlja ima svoje konkretne ciljeve – od osam odsto smanjenja za Evropsku uniju, sedam za SAD, šest za Japan, do nula za Rusku Federaciju. Ogromna većina uglavnom nerazvijenih zemalja obavezna je da prati stanje i ne samo da nema nikakvu obavezu da smanjuje koncentracije, već može i da sa razvijenim zemljama trguje procentima emisija koje nije iskoristila.

Zasnovan na takvim procentualnim spekulacijama, Kjoto protokol se često kritikuje kao nedovoljno efikasan mehanizam da spase planetu, ali većina ekologa veruje da je to "najbolji sporazum koji imamo". Izborom 1990. za baznu godinu, mnogi ekološki aktivisti svojevremeno nisu bili oduševljeni (uvereni da treba dostići mnogo niže koncetracije), ali kad se pogleda dosadašnji bedan učinak spasavanja planete od globalnog zagrevanja, i taj cilj je za dlaku dostižan. SAD su u odnosu na tu godinu svoje emisije čak podigle za 15,8 odsto, Kina za 47, a Indija za 55 odsto.

Evropska unija je kao celina smanjila emisije za 2,6 odsto, a najveći učinak imaju Velika Britanija sa 58,8 odsto smanjenja, Norveška sa 18,7 odsto, Nemačka 18,2 i Francuska 6,1 odsto. Statistike Ujedinjenih nacija pokazuju da će globalno smanjenje zaista biti pet odsto 2012. godine, ali većina ekologa smatra da je to zato što je početkom devedesetih došlo do značajnog gašenja industrije u Istočnoj Evropi. Zato se očekuje da novi protokol, koji će se primenjivati od 2012. godine, bude znatno efikasniji.

RUNDE I SKUPOVI: Takav naslednik se najavljuje još od februara 2007. godine, kad su se lideri najrazvijenijih zemalja o tome dogovorili na skupu u Vašingtonu. Potom su utanačeni i konkretniji dogovori na samitu G8 u Meklenburgu, na klimatskom skupu u Beču krajem 2007. godine i na čitavom nizu raznih UN konferencija i razgovora.

Na UNFCCC konferenciji u Poznanju, predstavnici razvijenih zemalja su najavili da su spremni da nastave sa smanjenjem CO2 i to za 25 do 40 odsto do 2020. godine, što daje osnove za uslove Kopenhaškog protokola.

Kao i na većini dosadašnjih skupova o klimi, sve oči tokom konferencije u Poznanju su opet bile uprte u SAD, najvećeg zagađivača koji je van Kjoto protokola. Mada su SAD predstavljali delegati administracije Džordža Buša, većina učesnika je živela u uverenju da će SAD sa novoizabranim predsednikom Barakom Obamom promeniti klimatsku politiku i da će ova zemlja sledeće godine ući u Kopenhaški sporazum.

Na završetku konferencije iz Vašingtona je stigla i specifična potvrda takvog stava – Obama je za sekretara za energetiku imenovao Stivena Čua, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku 1997. godine, što je praćeno izjavama da će se SAD više oslanjati na "zelene" izvore energije i da će voditi odgovorniju klimatsku politiku.

Prema usvojenom planu rada, tokom 2009. godine biće četiri runde pregovora. U martu će predstavnici zemalja UNFCCC usvojiti predlog ciljeva, a zatim će na osnovu tog dokumenta u junu biti pripremljen tekst o kojem će se pregovarati do kraja procesa paljenja. Takva industrijalizovana procedura ne treba da čudi – svetska ekološka mašinerija je postala ne samo birokratizovanija od pojedinih država nego je u velikoj meri prihvatila i terminologiju svog nekada najljućeg neprijatelja – industrije.

Slobodan Bubnjević

Intervju – Nevil Eš, Međunarodna unija za očuvanje prirode (IUCN): Teže od krize Ako se izuzme novoizabrani američki predsednik Barak Obama koji nije bio prisutan, u gradu Poznanju u Poljskoj početkom decembra su se okupili gotovo svi koji mogu da utiču na klimu. Na konferenciji potpisnica Okvirne konvencije UN-a o klimatskim promenama učestvovalo je više od 12.000 delegata iz oko 190 zemalja. “Za dalji razvoj pitanja o klimatskim promenama, to je bio jedan značajan skup, ali to nije bio događaj za donošenje odluka”, ekskluzivno za “Vreme” kaže Nevil Eš, šef programa za upravljanje ekosistemima Međunarodne unije za očuvanje prirode (IUCN, International Union for Conservation of Nature) organizacije koja igra ključnu ulogu u ovim procesima. “Nadamo se da će se odluke donositi sledeće godine tokom UNFCCC konferencije u Kopenhagenu. Kako god, u Poznanju je postignut napredak u pogledu novih ciljeva za smanjenje emisija, prilagođavanja i finansiranja”, kaže Eš. “VREME”: Mnogo se govori o temeljima za novi klimatski protokol. Da li smatrate da je potrebno menjati postojeću Okvirnu konvenciju UN o klimatskim promenama i Kjoto protokol? NEVIL EŠ: Nema sumnje da nam je potreban jedan čvršći sporazum posle Kjoto protokola. To je središte kako razgovora u Poznanju tako i svih onih koji dolaze sledeće godine. Međunarodni panel za klimatske promene i drugi izvori naučnih podataka jasno pokazuju koliko je nužno brzo smanjiti emisije i prilagoditi se na klimatske promene. Da bismo to postigli, potreban nam je snažan i pravedan okvir za ciljeve i strategije. Kjoto je bio početak, ali mnogo toga treba učiniti da bismo održali klimatske promene ispod opasnog nivoa (postoji opšta saglasnost da je to povećanje globalne temperature od dva stepena Celzijusa iznad predindustrijskih temperatura). Svi se slažu oko toga da novi klimatski sporazum, za koji se nadamo da će biti postignut u Kopenhagenu, mora biti mnogo efikasniji nego Kjoto protokol, ako želimo da izbegnemo opasnosti koje nas zbog promene klime čekaju sredinom ovog veka. Da li će novi sporazum biti manje pravedan prema zemljama u razvoju? Istorijski posmatrano, najveće emisije su dolazile iz već razvijenih zemalja, dok zemlje u razvoju danas snose posledice. Međutim, da bismo bili efikasni, budući sporazum mora biti zasnovan na razumevanju da svaka država ima svoju ulogu u zaustavljanju klimatskih promena. Razvijene zemlje moraju da smanje emisije za 20 odsto do 2020. i za 80-95 odsto do 2050. godine, ali zemlje u razvoju takođe moraju da naprave nekakav merljiv napredak u smanjenju emisija. Što se tiče finansiranja, taj teret se mora rasporediti pravedno i u skladu sa mogućnostima svake zemlje. Da li mislite da će administracija novoizabranog američkog predsednika Baraka Obame napraviti zaokret u klimatskoj politici? Sigurno je da će nova administracija imati novi pristup rešavanju klimatskih promena. Obama je dao jasne nagoveštaje za to u svojim dosadašnjim obraćanjima. Moraćemo da sačekamo 2009. godinu da saznamo mnogo više detalja, ali sigurno je da postoji mnogo veći optimizam da bi SAD mogle preuzeti vodeću ulogu u rešavanju klimatskih promena. Kad je reč o smanjenu emisija u manjim državama, poput Srbije, kako treba da se ponašaju donosioci odluka, stanovnici i lokalne organizacije? Svaka vlada, svaka kompanija, organizacija i pojedinac moraće da odigraju svoju ulogu u ovom globalnom izazovu. Postoji nekoliko jednostavnih, vrlo očiglednih koraka koje moramo da učinimo da bismo smanjili emisije CO2 u svakom pojedinačnom slučaju, bez obzira na to da li je reč o poslu ili kući. Za taj mali trud nam nije potreban međunarodni klimatski sporazum usvojen pod okriljem UNFCCC-a. Kako klimatskim skepticima obrazlažete koliko je reakcija hitna? Klimatski skeptici su bilo gde, pa i u Srbiji, sasvim u manjini. Sve svetske vlade se danas slažu da se nešto mora hitno preduzeti. Postoje određeni nesporazumi oko toga na koji način se suočiti sa problemom, ali to da problem postoji prestala je da bude spekulacija i postala činjenica, potvrđena najboljom naukom. Hitnost preduzimanja akcije se uvećava sa svakim novim izmerenim podatkom. Na nju nas podseća i svaka nova prirodna katastrofa koju iskusimo i koja je povezana sa klimatskim promenama. Stručnjaci za životnu sredinu često kažu da će najveću cenu klimatskih promena platiti najsiromašniji i najranjiviji delovi sveta koji su za to najmanje krivi. Kako povećati sposobnost siromašnijih da se prilagode promenama koje dolaze? Potrebno je mnogo izdašnije finansiranje da bi se efikasno rešio problem prilagođavanja zemalja u razvoju, posebno najranjivijih kao što su male ostrvske države i druge zbog svog socioekonomskog, klimatskog i geografskog položaja. Ljudi i zajednice se već prilagođavaju klimatskim promenama. Ključ efikasnog prilagođavanja je u dostupnosti informacija, u širenju pozitivnih primera, odnosno širenju onoga što rade, gde i kako. Jednu takvu inicijativu pokrenula je Mreža prilagođavanja staništa i ekosistema koju je nedavno uspostavio IUCN. Kako trenutna ekonomska kriza utiče na ishod klimatskih pregovora? Osim ako ih ne rešimo, uticaj klimatskih promena će biti mnogo, mnogo gori od ovog koji je izazvala svetska finansijska kriza. Uz to, mi smo mnogo više u stanju da predvidimo efekte klimatskih promena i da bolje razumemo sve njihove posledice. Zato je izuzetno važno da ne dozvolimo da finansijska kriza utiče na rešavanje ovog problema. Klimatske promene su veći problem, sa težim posledicama.