Godinama sam tvrdio da nikada u životu nisam sanjao da letim.

Ovaj sistematski izostanak mi se činio toliko neobičnim da sam se gotovo dičio razlikom u odnosu na ostale "letače", uključujući moju tadašnju suprugu, koji su me obletali svojim prelepim pričama o tome kako lete u svojim snovima. Ona mi je objašnjavala da je to jednostavno, događalo bi joj se u snu da ide ulicom i samo podvije kolena, a kretanje se nastavi. To je prvi, gotovo stidljiv način uzletanja. Gotovo da ne primetiš a letiš. Da, za tebe, odgovorio bih.

U mom iskustvu snova to jednostavno ne postoji. Tvrdoglavo sam se ponosio potpunim izostankom, belinom, cenzurom. No, možda je ipak bila reč o mojoj u ponos preokrenutoj zavisti? Doduše, postojao je period u životu u kome sam pet godina proveo "bez snova". Možda je baš tu bilo nečeg skrivenog, potisnutog, neki moj zagubljeni let "slepog putnika" u snovima? Elem, pet godina nisu u meni ostajali čak ni rani jutarnji tragovi snova, neposredno nakon buđenja. Ako je snova uopšte bilo, pokrila ih je belina sećanja. Oslanjajući se na hipotezu o vlastitom potiskivanju, mogao sam samo da se nadam da je "moje noćno ja" ipak obavljalo svoj zagonetni letački posao, ali su rezultati rada, kakvi god bili, ostajali pokriveni, zapečaćeni, sklonjeni od očiju njegovog dvojnika, "moga dnevnog ja". Neproverena hipoteza, kao i mnoge druge neproverene stvari, pružala je svakojake mogućnosti sa kojima baš i nisam znao šta bih. Ponekad sam se pitao, kakav bi veliki razlog, problem, trauma mogli da izazovu potpuno brisanje radne i trajne memorije, ne podržavajući softver snova? Pretraživao sam po vlastitom folderu za otpad – "dnevno ja" voli da čeprka po poluprerađevinama misli, osećanja i kojekakve vavilonske zbrke nastale njihovim mešanjem – no ni tamo nisam pronalazio ništa. Utešni, pak, deo hipoteze ostavljao je nadu da nešto ipak ostaje sačuvano, da zaborav, ma kako dobro organizovan, negde mora da ostavlja makar ogrebotinu, tanku naprslinu koja će kad-tad poslužiti za otkrivanje blaga sakrivenog od očiju učesnika, saučesnika i vinovnika u nama.

I onda, jednog lenjog popodneva čitao sam Stivensonov esej o snovima. Tokom čitanja zaspao sam ne završivši ga – odaje s blagom počele su da se otvaraju. Bio sam u vlastitoj sobi i onda sam počeo da ronim. Zašto kažem ronim? Pasionirani ronilac na dah, bez boce, samo s maskom, disaljkom i perajima, uvek sam telesno uživanje vezivao za ronjenje. I ako bih čitao, mentalno sam to doživljavao kao ronjenje. Knjige, muzika, filmovi, stripovi, filozofski ili ideološki sistemi – isto tako. Pre no što sam ikada fizički zaista ronio, kao dečak sam kupio ronilačku masku mesecima pre letnje sezone i pred ogledalom činio pokrete zamišljajući kako ronim, krećući se iz donjeg levog ugla ogledala ka gornjem desnom. To isto sam radio sada u snu bez maske i našao se trbuhom kako gotovo dodirujem plafon lebdeći, roneći – leteo sam. Taj delfinski osećaj raširenih ruku dok se izvijam da ne bih dodirnuo strop bio je ravan mirnoj katarzi. Bio sam pribran kao kad neko upoznaje Boga. Obletao sam oko nameštaja i, onda, odleteo u drugi san. Taj drugi san odvijao se u većoj prostoriji. Opet sam leteo, lebdeo, pravio bravure po vazduhu. A onda sam se našao u fiskulturnoj sali trećeg sna. Obletao sam debele konopce koji su visili sa plafona. U letu sam tesno prolazio pored švedskih merdevina, ovlašno bih dodirnuo njihovu rešetkastu strukturu. Ipak, najlepše su bile piruete oko konopaca koji su bili kao dugačka vodena trava. I onda, naravno, brišući let neposredno uz zid plafona. Leteo sam, opet poleđuške. Rotirao oko vlastite ose. Granica leta je bila ogromna visina stropa. Sledeći san odigravao se na ulici. Letenje više između nego iznad niskih prizemnih kuća sa vegetacijom oko njih. Valjda sam se silno nagledao predgrađa po američkim filmovima? Ipak, znao sam šta me u sledećem snu čeka. Otvorena polja, bregovi, oblaci, leteo sam punom snagom. Nebo je bilo granica.

San je došao kao prelep poklon. Nadoknada za sve propušteno. Znam da se poklonjenom u zube ne gleda. Ipak, san je ostavio nesagledivu zagonetku preda mnom koju nikada, nikada neću moći da razrešim. Da li sam se u snu setio svih snova koje su zaborav i potiskivanje oteli od mene, ili je, pak, san bio "eshatološka ispravka nepravde" prema meni kao neletaču u snovima? Da li je san bio samo kompenzacija, nadoknada za propušteno i nikad dogođeno, čak ni u snovima? Ili je san objedinio sve snove koje sam do tada krio od sebe? Uhvatio ih je u red, poređao po veličini i dao mi ih na dlanu? Može li san da objašnjava i povezuje zaboravljene snove? Ne postoji principijelna mogućnost da saznam odgovor na ovo pitanje. Kasnije sam završio Stivensonov esej o snovima i ponekad mu se vraćao. U njemu nije bilo odgovora na pitanje koje će me mučiti do kraja života. San mi je podario lepotu letenja, zauvek mi oduzevši izvesnost šta se u snovima dogodilo pre sna Božić-Bate. Čak ni Aster Blistok pa ni Sendmen ne mogu ovde da mi pomognu, niti svojim iskustvom sanjanja niti svojom moći, zato što sam ostao sa Ove strane. Budan.

Zoran Đukanović