O prevođenju i prevodiocima: Opšta mesta

Ima više mogućnosti:

1. Erik Hobsbaum (na primer) zna srpski i piše na srpskom. Ova mogućnost deluje malo blesavo, ali postoji empirijski dokaz: potražite ime prevodioca ispod tekstova što ih je, u feljtonu najuglednijeg dnevnog lista ovdašnjeg, barem desetak dana potpisivao ugledni istoričar. I nećete ga naći. Pokojni Žak Derida je, pre izvesnog vremena, u drugom najuglednijem dnevnom listu takođe objavio tekst na srpskom. Nije mala stvar. Srpski počinje da se širi svetom upravo zapanjujućom brzinom.

2. Druga je da je urednik zaboravio da potpiše prevodioca. Dešava se. Upornost zaborava, doduše, ume da upadne u oči, ali ok. Dešava se, kao što rekosmo.

3. Treća mogućnost je, ipak, najtipičnija. Uredniku ne pada na pamet da potpiše prevodioca. Nema loše namere, ali šta, kog đavola, radi prevodilac osim što prepisuje sa, recimo, engleskog na srpski? I zašto bismo ga onda potpisivali!? Prevodilac ne stvara, on prevodi. Prevodilac radi na već napisanom tekstu.

Nekoliko vrhunskih srpskih prevodilaca trenutno radi u Hagu za pare o kojima su ovde mogli samo da maštaju (kad mašti puste na volju, to jest). Problem je što su zatočeni u potpunom besmislu. Neko od onih likova sa optuženičke klupe (samo na face im treba dodati po dve godine, dodao bi vrhunski simultani prevodilac, takođe angažovan u Hagu) izgovori tekst na BHS jeziku, tekst se prevede na engleski, a onda naši vrhunski prevodioci ponovo taj tekst prevode na srpski. Mislite da je ovo besmisleno? Svakako. Ali to je tek početak. Onda lik dobije ono što je govorio, ali sada u prevodu sa engleskog. I šta se dogodi? Ništa, lik kaže da to nije rekao. I po ušima dobije prevodilac. Kako, dakle, prevoditi tekst sa engleskog, koji je, dakle, preveden sa BHS jezika? Pa, reč po reč, “baš onako kako piše”. Da li je to besmisleno? O da, jeste, svakako. Da li je to prevođenje? To, “reč za reč” bez obzira na smisao i smislenost? Hm... Zapravo jeste, a paradoks je utoliko veći što će samo vrhunski prevodilac biti u stanju da prevodi baš tako, reč za reč, iako se to čini najlakšim (premda i naglupljim) načinom prevođenja.

No, ono što je dozvoljeno u Hagu nije i kada se prevode književnost, filozofija, teorija, a naročito pesništvo. Osim u Srbiji. Visokotiražne izdavačke kuće angažuju neiskusne preovodioce koji ne znaju ni strani jezik, uglavnom engleski, niti srpski, ali zato rade brzo i loše. Na kraju se dobija đubre od knjige. Doduše, rečene knjige su, u najvećem broju slučajeva, đubre i na jeziku na kojem su nastale, ali to ne opravdava recikliranje đubreta u – đubre.

Prevođenje, zapravo, ima barem četiri dimenzije, a neiskusni prevodioci, podgurkivani beskrupuloznim izdavačima, po pravilu zanemaruju treću i četvrtu. Prva dimenzija je poznavanje jezika na koji se prevodi, dakle poznavanje srpskog. Ako prevodilac ne zna srpski, ostale jezike može da poznaje najbolje na svetu, ali na srpski ne može da prevodi. Druga dimenzija je poznavanje jezika s kojeg se prevodi. Deluje čudno, ali taj momenat manje je važan od prvog: na desetine je istinitih anegdota (koje su anegdote jer su istinite) u kojima su glavni likovi genijalni prevodioci koji baš i ne znaju jezik sa kojeg prevode, ama su im prevodi genijalni. Najslavniji primer je, verovatno, Helderlinovo prevođenje grčkih drama: lako su mu filolozi pronašli rupe, ali prevod je, svejedno, genijalan. (O tome kako je Frojd, u rovu, prevodio tako što je, u stvari, parafrazirao engleski tekst – pa potom dobio nagradu za prevod – da ni ne govorimo.) Treću dimenziju neiskusni prevodioci često zanemaruju: vreme (strpljenje). Prevođenje je poput otvaranja pasijansa, poput kriminalističkog romana, ponekad se trag sledi desetinama stranica, a da se ne zna sasvim šta sledimo, a reči se, neretko, otvaraju tek na kraju. No, treća dimenzija uslov je prethodne četiri: prevođenje nije posao kao i bilo koji drugi, ono se mora voleti.

Prevođenje i prevodioci, zapravo, dele sudbinu društva. Ako im je i gore od dobrog dela stanovništva i poštene inteligencije, nije im mnogo gore. Osim vrhunskim prevodiocima. Njima je zaista najgore. Jer, ako prevodilac dobija – primera radi – šest evra po stranici prevoda, onda sumica od 600 evra za tekst od stotinu stranica ne deluje tako hrđavo osim što oni koji ne znaju šta je prevođenje zanemaruju jednu sitnicu: krajnju sumu treba podeliti sa, barem, četiri, ako ne i sa pet. Naime, vrhunski prevodilac svoj će prevod pročitati barem četiri do pet puta, a često i više. Zamislite da Servantesovog Don Kihota pročitate pet puta! Da li biste uopšte za novac koji dobija prevodilac to uradili ne na španskom, nego na srpskom? I koliko bi vam vremena bilo potrebno za to?

I. Milenković

Klasični jezici: Prevodilaštvo i univerzitet

Deo pisma koji je Marijanca Pakiž, vanredna profesorka na Odeljenju za klasične nauke Filozofskog fakulteta u Beogradu i prevoditeljka, uputila, pre izvesnog vremena, Vladi Srbije, odnosno odgovarajućem ministarstvu.

(...) Na srpski jezik preveden je tek neznatan broj dela klasičnih autora, čak i onih najpoznatijih, kakvi su npr. Aristotel ili Ciceron, a čiji se prevodi na druge evropske jezike broje i desetinama. Mnogi od postojećih prevoda na naš jezik beznadežno su zastareli, mnogi izdati bez stručnih komentara i bez predgovora koji bi pratili novija filološka istraživanja, što je neophodno kada se prevode tekstovi stari preko dve hiljade godina, a koji jesu osnova evropske književnosti i nauke.

Za takav pak ozbiljan i težak prevodilački posao već decenijama ne postoji nikakav podsticaj, te retki pojedinci koji se čega takvog poduhvate, rade to takoreći na svoju ruku i na svoju odgovornost, oduzimajući sebi vreme za ono što se u ovoj zemlji jedino smatra naukom – pisanje magistarskih i doktorskih teza kao i tekstova za stručne časopise ili naučne skupove; prema postojećim propisima jedino to može biti pokriveno projektima te omogućiti napredovanje u karijeri. Ma kako dobar prevod, prvi na naš jezik, sa komentarima i ozbiljnom uvodnom studijom, koji često iziskuje i višegodišnji rad i veliku stručnost, ima, prema postojećem sistemu bodovanja, manju težinu od kraćeg priloga na nekom naučnom skupu. Možda treba napomenuti da se u zapadnoevropskim zemljama ozbiljnim prevodima (novim čitanjem određenih mesta, novim zahvatima u komentarima ili pak osavremenjavanjem jezika), makar i ne prvim na određeni jezik, može znatno napredovati u univerzitetskoj karijeri.

Usled ovakvih nepodsticajnih okolnosti za stručni i naučni pristup u prevodilaštvu sa klasičnih jezika, tržište preplavljuju prevodi klasičnih autora, često potpuno nerazumljivi i nečitljivi, prevedeni ponekad sa engleskog, ruskog, nemačkog ili nekog drugog jezika, a katkad i prepravljeni sa hrvatskog.

Dodatno područje za ozbiljan prevodilački rad predstavlja stručna literatura za mnoge oblasti (filozofija, arheologija, istorija, vizantologija, etnologija, lingvistika itd.) za čije su uspešno prevođenje takođe potrebni ne samo poznavaoci klasičnih jezika, već i stručnjaci za neku od pomenutih oblasti, što podrazumeva određeno usmeravanje i usavršavanje ljudi koji bi se time bavili.

Bojimo se, dakle, da će u situaciji kada su mogućnosti za nabavku neophodne literature, novijih izdanja kapitalnih antičkih tekstova, kao i stručnih priručnika i časopisa sve skučenije, stanje na ovom području ostati isto. Bez pomoći i podsticaja viših instanci, kakva je Vaše ministarstvo, sposobnosti i znanje stručnjaka, koji se prevodilaštvom mogu baviti odgovorno i sa uspehom, ostaće tako i dalje nedovoljno iskorišćeni, a broj dobro prevedenih i stručno predstavljenih klasičnih autora i ubuduće nedopustivo mali. (...)