Realizacija Naftno-gasnog sporazuma Srbije i Ruske Federacije:
Visoke političke garancije

NIS sa novim vlasnicima i gasni projekti Rusije u Srbiji ne startuju u dobrom času, već u vreme svetske krize i finansijskih briga koje more i Beograd i Moskvu

OPOŠLJAVANJE: Dmitrij Medvedev i Boris Tadić

Naftno-gasni sporazum Srbije i Ruske Federacije, zaključen početkom ove godine, konačno je konkretizovan kroz ugovor o prodaji 51 odsto akcija NIS-a Gaspromnjeftu za 400 miliona evra, a usaglašeni su i prateći memorandum o završetku gasnog skladišta u Banatskom Dvoru i sporazum o osnovama na koje će biti postavljeno buduće zajedničko preduzeće za izgradnju magistralnog gasovoda Južni tok, ukoliko se do septembra iduće godine u Gaspromu donese odluka o ekonomičnosti njegove gradnje. Visoke političke garancije za ostvarenje ovih poslova daju predsednici država Dmitrij Medvedev i Boris Tadić.

Iako ovaj tekst kreće u štampu pre nego što su stigle vesti iz Moskve o potpisivanju spomenutih dokumenata – ugovor o prodaji NIS-a bi sa naše strane trebalo da potpiše Petar Škundrić, ministar energetike, a memorandume koji se odnose na gasovod i skladište gasa Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa – već ovog trenutka možemo konstatovati da u energetici Srbije počinje jedno drugačije doba i da je na svim odgovornim faktorima da se dobre strane ovog aranžmana maksimalno iskoriste, a one loše pokušaju održati pod kontrolom.

Srbija će, prema onome što su javno saopštili naši poslednji pregovarači Dušan Mrakić iz Ministarstva energetike i Borko Stefanović iz Ministarstva inostranih poslova (22. decembra), ovim sporazumom u naredne četiri godine dobiti ulaganja ruske strane u modernizaciju rafinerija sirove nafte u Pančevu i Novom Sadu u vrednosti od 490 miliona evra, a još 60 miliona evra odvojeno je za ekološku sanaciju Pančeva. Uz to, ugovorene su korporativne (ali ne i bankarske) garancije da će novi većinski vlasnik NIS-a, Gaspromnjeft platiti kaznene poene ukoliko ugovorene rekonstrukcije ne izvede na vreme.

Ruska strana prihvatila je i da Srbija krajem 2012. godine (kako je obećala Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom) ukine poznatu Uredbu o zabrani uvoza većine naftnih derivata na naše tržište, što bi trebalo da znači da će se Gaspromnjeft kroz četiri godine suočiti sa značajnom konkurencijom na unutrašnjem tržištu Srbije, jer druge kompanije i privatnici već imaju oko 60 odsto prodajnih punktova za benzin i druge derivate.

Na prvi pogled, moglo bi se konstatovati da su (opet) dobro prošli i zaposleni u NIS-u kojima se četiri godine garantuje zaposlenje i očuvanje realne vrednosti današnje plate, a onima koji budu spremni da odu iz firme obećava se isplata otpremnine od 750 evra po godini staža. Zasad ne znamo kako su prošli upisnici besplatnih akcija (građanstvo) i da li će oni moći odmah da trguju svojim delom deonica NIS-a, koje trenutno sigurno nisu na velikoj ceni.

Na gasnoj strani, dokumenti koji se sada potpisuju ne garantuju mnogo, ali je pristanak srpske strane na prodaju NIS-a bar doneo više izvesnosti potrošačima gasa u Srbiji da će biti relativno uredno snabdevani po svetskim cenama – a verovatno i na veresiju, dok se Srbijagas finansijski ne konsoliduje. Uostalom, već i sama činjenica da je Dušan Bajatović u ime Srbijagasa prošle sedmice verifikovao ugovor o snabdevanju gasom Srbije sa oko 2,3 milijarde kubika u narednoj sezoni, upućivala je na zaključak da je usaglašavanje gasnih dokumenata privedeno kraju.

Projekat kontinentalnog gasovoda Južni tok, od koga je sve počelo, u ovom trenutku deluje najmanje izvesno, kao što nije jasno ni koje bi konkretne koristi Srbija imala od njegove izgradnje – osim što bi on garantovao da država neće ostati u evropskom energetskom zapećku, pa makar sve benefite od gasovoda vukli Rusi.

Ako je Srbija, za razliku od drugih evropskih država, već pristala da se u svim kompanijama koje budu sprovodile Naftno-gasni sporazum sa Rusijom nađe u "manjini" (49 odsto vlasništva, a sutra verovatno i manje), onda joj ipak ostaje mogućnost da pomno aktivira sva prava manjinskog vlasnika, koja, inače, već postoje u našem privrednom sistemu – te da tako i našoj javnosti omogući da konkretno prati ispunjenje onoga što je dogovoreno, a ne da ta javnost ostane i bez pukih podataka o tekućem poslovanju (kako se to dešavalo i dok je NIS bio samo naš). Uostalom, pošto je i s ruske strane reč o firmi u pretežno državnom, odnosno javnom vlasništvu – transparentnost poslovanja bi trebalo da se podrazumeva i u Srbiji i u Ruskoj Federaciji.

Treba na kraju reći da NIS sa novim vlasnicima i gasni projekti Rusije u Srbiji ne startuju u dobrom času, već u vreme svetske krize i finansijskih briga koje more i Beograd i Moskvu. Valjda su o tome vodili računa i pregovarači obe strane kada su ugovorili i usaglasili ovo što je potpisano.

Dimitrije Boarov