TV manijak:
U potrazi za izgubljenim vremenom

Protekle nedelje, na televiziji smo gledali trku Skupštine Srbije sa vremenom. U toj neravnopravnoj borbi Skupština, ili preciznije opozicija, pokušala je da nizom opstrukcija uspori usvajanje nekih vitalno važnih zakona. Osim rasprave o budžetu, diskutovalo se o poverenju Vladi, ali se, paradoksalno, nije glasalo. Zasedanja su trajala do kasno u noć, a kada bi pokušali da gledate prenos, osećali biste se glupo jer niste skapirali o čemu poslanici govore. OK, jasno je da 90 odsto diskusije otpada na raspravu između Tome i grupe Šešeljevih političkih opunomoćenica. Tu se proklinjalo, ofiralo, međusobno poredilo i optuživalo. Za taj deo skupštinske diskusije nije nam bio potreban uvod, to mu dođe kao sapunica gde samo nedostaje par muzičkih efekata da dopuni dramaturgiju i lošu glumu. Ono što je iritiralo i zabrinulo publiku jeste pokušaj da se u tom igranju sa vremenom kao ulog koristi sudbina građana. Ukoliko se ne usvoje promene zakona – pasoši će postati nevažeći, a to znači da ćemo praktično sami sebi nametnuti sankcije. Ovo unutrašnje izgnanstvo, dobrovoljna izolacija i unutrašnja emigracija je patent devedesetih kada smo za osvetu svetu koji nam je nametnuo sankcije – mi tom istom svetu okrenuli leđa. Zato se danas sa takvom ironijom govori o paroli "Beograd je svet", koju sam ja tokom šetnji 96/97. shvatao kao potrebu da se prevaziđe autizam. Mislim da nije u pitanju, kako neki kažu, provincijalni kompleks Srbije, već potreba da se stvarnosti pogleda u oči. Rastezanje vremena – i u slučaju predloga budžeta (za šta je odgovornost više na strani vladajuće koalicije) i u slučaju usvajanja zakona (gde postoji opstrukcija od strane radikala i narodnjaka) predstavlja očigledno srpsku političku praksu. Poslanici su dakle novinarskim jezikom rečeno – deadlinersi, rade isključivo pod pritiskom, pa ako ne postoji spoljni, onda se veštački stvara unutrašnja tenzija. Ono što se pojavljuje kao posledica te neprekidno povišene temperature – jeste pad nivoa diskusije i pristojnosti. Iako više nema čupanja kablova, čukanja u cevanicu, polivanja vodom ili iznošenja – nivo razgovora i jezik su srozani do nivoa psovke i kletve.

Ponekad pomislim da su prenosi iz Skupštine praktično zagrevanje za prenose iz Haškog tribunala, gde se odvija glavni meč večeri. Da podsetim, prenose na RTS-u je izborio upravo Toma Nikolić tokom svog uspona i predizborne kampanje, pa je veliko pitanje da li bi danas interes za Šešeljevo suđenje bio isti. U svakom slučaju, Šešelj je svoj nastup započeo tiradom o polnom ophođenju, govnima i kletvama, sledio je štrajk glađu i danas imamo stabilan šou koji ima svoje fanove. Naš javni servis za sada nema u programu klasični noćni tok-šou pa je Šešelj praktično RTS verzija političkog kabarea. Kako prolazi vreme, pokazuje se da su tužitelji Tribunala svojim nespretnim potezima praktično postali savršeni partneri u jednoj farsi. Šešelj bez sumnje ima odgovornost za događaje na teritoriji bivše Jugoslavije tokom devedesetih, ali je njegov nastup u Hagu namenjen domaćoj publici. Tužilaštvo je nakon Haradinaja ili Nasera Orića toliko diskreditovano u srpskoj javnosti da praktično radi na Šešeljevoj promociji dodeljujući mu ulogu žrtve. Takođe, koncept proticanja vremena u haškoj sudnici dosta podseća na diskusije iz Skupštine Srbije, a sve skupa najviše liče na Šeherzadine priče iz 1001 noći. Sličnost možemo naći i u osećanju omnipotencije koja najviše fascinira Šešeljeve fanove. Ovaj detalj je vojvoda preuzeo od pokojnog Miloševića, jer je želeo da se pred gledaocima prikaže kao svevideći, prepametni Vođa-superkompjuter. Setite se samo predavanja iz istorije, filozofije, prava, ekonomije, vojne nauke, književnosti, tehnike, geografije, informatike koje je Šešelj držao u Hagu. Na sličan način njegovi sledbenici u Skupštini diskutuju o budžetu, podnose amandmane i zaista zvuče kao eksperti. Oni su u stanju da 800 stranica teksta prouče za samo jedno veče, prelete pogledom tekst, skeniraju greške i dižu ruku – traže reč. Evo, priznajem, po cenu da ispadnem glup, ja se ne razumem u sve. Nisam kao oni superljudi koji uvek znaju šta je najbolje za Srbiju, gde je Srbija nedefinisani živi organizam, država na nebu i zemlji. Zato i ne tražim svoje mesto u njihovoj Istoriji, već bih da ovde i sada živim svoj život kao Čovek.

Dragan Ilić