Slovenačko-hrvatski sukob:
Crveno svetlo za Hrvatsku

Slovenački zvaničnici tvrde da u blokadi Hrvatske na putu ka EU "ne uživaju" iako analize pokazuju da je Slovenija vratila Hrvatskoj "istom merom" zbog učestalih izvrdavanja sporazuma što je službeni Zagreb demonstrirao u dosadašnjim dogovorima sa Ljubljanom

Za "Vreme" iz Ljubljane

SMOTRA PRED VETO: Predsednici Danilo Tirk i Stjepan Mesić

"Crveno svetlo" na semaforu kojim se Slovenija isprečila na putu hrvatskih Evrointegracije, jezička je figura koju je prvi lansirao slovenački premijer Brut Paor. Označava blokadu kojom je Ljubljana omela Hrvatsku da u pretpristupnim pregovorima sa EU otvori jedanaest novih poglavlja. Uskraćivanje slovenačke saglasnosti upalilo je crveno svetlo i u sedištu Evropske komisije, koja je sa žaljenjem primila vest o slovenačkom miniranju brzog napretka Hrvatske u Uniju.

Brisel je zatečen slovenačkim činom, jer on se ne tiče samo Hrvatske, već ozbiljno ugrožava i projekat proširenja EU, ukoliko i druge države Unije zbog nerešenih bilateralnih problema počnu da stopiraju kandidate za članstvo. Nemački dnevnik "Frankfurter algemajne cajtung" (FAZ) piše: "Mala Slovenija je blizu da tokom proširenja EU na Hrvatsku odigra istu ulogu kakvu je mala Irska odigrala prilikom Lisabonskog ugovora."

REALIZAM LJUBLJANE: Službena Ljubljana se uzdržano odazvala na (očekivane) žestoke reakcije iz Zagreba, ali i na kritike upućene iz Brisela. Iako su neki ovdašnji komentatori upozorili da odluka Pahorove vlade "ne služi na čast Sloveniji", oko 85 odsto anketiranih građana Slovenije podržava odluku državnog vrha. Slovenački političari su potvrdili da je priličan broj članica EU "na strani" Hrvatske, ali u istom dahu ističu da je jedino vlada u Ljubljani ovlašćena da presuđuje o ugroženosti slovenačkih nacionalnih interesa. Šef slovenačke diplomatije Samuel Žbogar objašnjava da se Slovenija na ovakav korak odlučila zbog opasnosti da bi se njeno ćutanje o hrvatskim dokumentima u kojima je slovenačko-hrvatska granica ucrtana na naopak način – značilo "prećutno pristajanje na jednostrane promene granice" od strane Hrvatske.

Žbogar ocenjuje da je bilateralne probleme u pregovarački proces uselila Hrvatska, predočivši Briselu mape sa "prejudicom razgraničenja", a ne Slovenija. Ukoliko bi ti dokumenti posle prihvatanja od strane Evropske komisije postali "evropski", EU dokumenti, njih bi Zagreb kasnije mogao da (zlo)upotrebi u sve izvesnijoj arbitraži ili procesu protiv Slovenije.

Slovenačke diplomate demantuju da je reč o uceni Zagreba od strane Ljubljane, posebno što su i hrvatski komentatori podsetili da je i Slovenija bila meta sličnih postupaka Austrije, a naročito Italije koja je 1994. i 1995. tražila reviziju Osimskih sporazuma i vraćanje u komunizmu oduzete imovine svojim građanima, nekadašnjim "optantima". Tada je spor okončan bez posebnih pritisaka na Rim od strane briselske administracije, pomoću tzv. Španskog kompromisa koji je sa Janezom Drnovšekom utanačio Havijer Solana. Zahvaljujući Solaninoj medijaciji, neki građani EU dobili su pravo preče kupovine nekretnina u Sloveniji. Sloveniju je natezanje sa Italijom koštalo tri godine, koliko je izgubila dok je čekala na potpis SSP-a. Ovdašnje ministarstvo spoljnih poslova ne voli ta poređenja i tvrdi da Slovenija postupa dosledno, pa danas, isto kao i u prošlosti – sve što traži jeste poštovanje dogovora. U slučaju Italije – poštovanje Osimskih ugovora, a u primeru Hrvatske – dogovora o poštovanju stanja (na granicama) na dan 25. juna 1991. kada se Slovenija odvojila od SFRJ.

UHVAĆEN U LAŽI: Da Hrvatska nije bila iskrena sa partnerima iz EU i da je u priličnoj meri sama kriva za nastalu situaciju, ministar Žbogar je dokazao tako što je novinarima podelio set od oko pedeset strana različitih (hrvatskih) dokumenata iz kojih se vidi da Hrvatska granicu sa Slovenijom ucrtava u suprotnosti sa stanjem na dan osamostaljenja. Žbogar je istakao primer pograničnog prelaza Plovanija (u Istri), koji je u hrvatskim kartama ucrtan kao "stalan objekat I kategorije" sa sve katastarskim brojevima, iako su slični objekti na hrvatsko-srpskoj granici (Batina–Bezdan, Erdut–Bogojeva) i drugi opisani kao "privremene kontrolne tačke".

Slovenija je otkrila da ima pismo hrvatskog premijera Nikice Valentića iz 1994. u kome je on, posle protesta Ljubljane zbog hrvatske gradnje graničnog prelaza, napisao da je reč tek o "privremenom objektu" koji može da se ukloni "za pet dana". Žbogar je ovim potezom elegantno uhvatio Sanadera u laži, kako je primetio zagrebački "Jutarnji list", kao i hrvatskog ministra spoljnih poslova Gordana Jandrokovića, koji je ustrajno tvrdio da hrvatski pregovarački dokumenti ne sadrže "nikakve mape" koje bi prejudicirale granicu.

S obzirom na to da je predsednik hrvatske vlade Ivo Sanader izjavio uoči slovenačke blokade da je Hrvatska spremna da pošalje izjavu francuskom predsedništvu EU u kojoj bi potvrdila da svi pomenuti dokumenti "ne prejudiciraju" granicu, nameće se pitanje zašto Slovenija nije prihvatila tu izjavu? Sanader odgovara da je to zato što "Slovenija hoće nešto više", a to je ispunjenje još jednog uslova – da Hrvatska pismeno potvrdi da sporni dokumenti neće biti upotrebljeni u mogućoj arbitraži. Hrvatska, međutim, na to nije pristala, što je raspalilo slovenačke sumnje u dobre namere suseda.

Slovenija je, opet, kao odgovor na jednostrane poteze Hrvatske posle 1991, i sama usvojila nekoliko zakona koji nisu po volji Zagreba, što objašnjava zašto sada nije hteo da pristane na dodatno uslovljavanje Ljubljane. Da je Slovenija htela da sva sporna pitanja skine sa pregovaračkog stola, mogla je, recimo, da predloži Hrvatskoj prihvatanje zajedničke izjave u kojoj bi se Ljubljana i Zagreb složno odrekli primena svih propisa, dokumenata i promena "na terenu" do kojih je došlo posle osamostaljenja obe države. Ali nije to učinila.

POGAŽENI SPORAZUMI: Zašto? Odgovor se krije u nizu poteza Hrvatske koja u očima slovenačke diplomatije od osamostaljenja naovamo neprestano gubi kredibilitet pošto često otkazuje ugovore koje je potpisala. Slovenija je otuda postala opreznija, naročito posle prošlogodišnjeg iskustva sa domaćim ribarima kojima je onemogućeno da love u Jadranu zahvaljujući Zaštićenoj ekološko-ribolovnoj zoni kojom je Hrvatska prisvojila i slovenačka lovišta. Ljubljanski mediji su danima prenosili kuknjavu ribara iz Izole o milionskoj šteti koja im je počinjena. Takva hrvatska "praksa" je podstakla mnogo oštriji stav slovenačke vlade koja se potpuno povukla iza bedema EU i odrekla "bilateralnog" natezanja sa Sanaderovim kabinetom. Analize dokazuju da tokom prvih šest godina posle osamostaljenja dve države, oko trećina ugovora (16 od 27 potpisanih) nikada nije pretočena iz reči u dela zbog otkazivanja hrvatske strane. Do pogoršanja (i prvog pominjanja referenduma kao slovenačke kočnice hrvatskog napretka u EU) dolazi 2003, kada je Hrvatska jednostrano proglasila ZERP i time bez dogovora sa Slovenijom odredila granicu na moru, čime je Sloveniji oduzela i "slobodan dostup do otvorenog mora", iako ga je Slovenija imala za života SFRJ.

Posle razmene verbalne vatre na liniji Ljubljana–Zagreb, Hrvatska 4. juna 2004. potpisuje dogovor sa predstavnicima Evropske komisije, Italije i Slovenije prema kome do trenutka kada će biti pronađeno rešenje za demarkaciju, ZERP ne važi za članicu EU. Hrvatski sabor tu odluku gazi 2006, rešenjem da državni sekretar Hido Biščević nije bio ovlašćen da potpiše sporazum 2004, čime su zastupnici ponovo aktivirali ZERP s 1. januarom 2008. Uprkos brojnim upozorenjima Evropske komisije da to ne čini, Sanader nije odustajao od ZERP-a sve dok ga u suprotno nije uverila slovenačko-italijanska "tiha blokada", pa je ZERP ponovo stavljen van snage za države EU. Sličan manevar je hrvatski Sabor povukao odbacivši i parafiran sporazum Drnovšek–Račan iz Rijeke.

Opisano ponašanje hrvatskih vlasti, zajedno sa permanentnim pomeranjem granične crte u dubinu slovenačke teritorije, nataložilo je ogromnu dozu nezadovoljstva u javnom mnjenju Slovenije. Pošto je Hrvatska tokom poslednjih osamnaest godina jalovih pregovora pokazala da joj je pitanje suvereniteta važnije od svega, slovenačka vlada je sačekala svojih pet minuta da Zagrebu pokaže da hrvatski put u Evropu ne vodi "samo preko Ljubljane", ali da vodi "i kroz Ljubljanu", kako kaže premijer Pahor.

Slovenija kao jedna od 27 članica EU ima pravo odlučivanja o prijemu drugih država u Uniju, a pošto je ulog veliki (ko će kontrolisati Piranski zaliv), Pahorova vlada je namerna da izdrži pritisak hrvatskih saveznika unutar EU bar jedan dan duže nego što će Hrvatska moći da čeka izvan Unije. "Slovenija je član EU i očekivati da će se Unija distancirati od Slovenije zato što to govore neki lobisti – pogrešno je očekivanje", potvrdio je Ivo Vajgl, predsednik Odbora za spoljnu politiku slovenačkog parlamenta. Slovenački analitičari očekuju pritisak Austrije, a "možda i Nemačke", u korist Hrvatske, ali veruju da će Pahor odoleti. Uprkos blokadi, Pahor najavljuje da bi dogovor sa Hrvatskom mogao da bude postignut u nekoliko narednih meseci. Verovatno ni tada neće biti potpuno rešeno pitanje granice, ali je sigurno da će napredovanje Hrvatske u EU biti povezano sa stavljanjem van snage svih hrvatskih, a verovatno i slovenačkih "jednostranih akata".

Igor Mekina