Priča o Maši

(Slika - SA KRUNOM, BEZ KOMENTARA: Maša)

Maša je u našu kuću došla devedesetih godina iz plemenitog legla, od majke belo-sive sijamke sa Dorćola i oca sijamca iz Vojvodine, potomka loze ovenčane CACIB trofejima. Maca je ime dobila po jednoj kočopernoj, egzotičnoj osobi ženskog pola otmenog držanja, koja “ne da na sebe” i zariva kandže u meso protivnika svako malo. Verovala sam da su takve i sijamske mačke – prave zlice koje samo čekaju priliku da naprave neku pakost.

Maša je detinjstvo provela viseći na zavesama, oštrila je kandže na fotelji, kačila se na farmerke kad je gladna, prela u krilu uveče... Naučila je kućni red i stekla originalne higijenske navike (videti sliku).

Sigurno će se propakostiti kad joj krzno posivi i dobije preteći izgled, bila sam ubeđena.

Prve anegdote vezane su za izbor Mašinog partnera. Prvi put nije uspelo zato što komšija Laki, tamnobraon sijamac u čijoj je kući provela tri dana, nije podnosio da ona petlja (i jede!) po njegovim posudicama sa hranom. Incident posle kog smo Lakija otpisali za sva vremena zbio se kada se Maša usudila da dremne na njegovoj omiljenoj polici u ormanu. Svetlana, Lakijeva gazdarica, kaže da je “letelo krzno” na sve strane, posle čega se moja ljubimica sva u ranama vratila kući. Danima posle toga u neverici je “prepričavala” šta joj se desilo... Srećom, ubrzo se pojavio dobrica Gligorije sa Crvenog krsta, ljubavno gnezdo svili su u našoj kući i kroz dva meseca bi potomstvo: Japanac, Džoni i mala Maša.

Tri mačeta, rasulo. Nakon što je celu jednu noć provela u vaspitnoj misiji, Maša je jednog jutra ponosno izvela svoje potomstvo u šetnju po stanu – ide prvo ona, mladunci za njom, Japanac izleti ispred, Maša ga zvicne šapom i vrati u kolonu sve dok nije naučio da maršira s propisnim odstojanjem. Sve je to trajalo kratko, ali dovoljno dugo da ostanemo zatečeni efikasnošću mačje pedagogije.

Najteže je bilo razdeliti mačiće s obzirom na opšteprihvaćeno mišljenje da su sijamke neki đavoli iz pakla. Dali smo oglas da poklanjamo mačiće, ali niko nije hteo da ih uzme, čim čuju da su sijamke u pitanju, počnu da vrdaju, kažu “javićemo se” i do viđenja. Ipak, našlo se neko dvoje dece i odvedoše malu Mašu, Džoni je otišao na Vračar kod prijateljice Gliginog gazde, a Japanac je najduže ostao, sve dok ga nije odvela jedna fina gospođa (koja je posle htela da ga vrati dva puta – prvi put zbog pocepanih zavesa, a drugi put zbog zdravstvenih problema. Završio je jadničak na Jabuci, kod neke gospođine tetke. Njegova sudbina najviše me muči.) Ako neko zna nešto o Japancu i ostalim mačićima, neka mi javi na redakcijski mejl.

Sa četiri godine Mašino telo je dobilo sivkastu boju, a maska oko očiju nekako se proširila zbog čega je izgledala kao nindža na foto-negativu. Poprimila je zastrašujući izgled, dakako, ali nikako da postane ćudljiva, nervozna, ujedljiva. Prezirala je strance, naročito one koji na brzinu pokušavaju da je šarmiraju ili, ne daj bože, da je maze kao da je ona kakva uličarka. Bilo joj je dobro, život ju je mazio. Postale smo bliske i nekako mi se činilo da je znam od ranije, možda iz prethodnog života.

Da je bila u šoku kad je u kuću došlo štene Uki, mešanac maltezera i terijera, malo je reći. Bila je preneražena, zbunjena, prestala je da prede, živela je dva meseca ispod kreveta. Kad je lajavi krelac počeo veselo da vrti repom, shvatila je da on nije neka strašna zver. Posle joj je bilo jasno i da je taj prpošni čupavac mnogo manje pametan od nje, prešla je u ofanzivu i odnosi su namah bili regulisani. Ona je kraljica, a on vazal – ona može da se penje na krevet, a on ne može. Opet je počela da prede shvativši da promena ne mora nužno da bude strašna, i da ima s kim da se igra “nindža se šunja, a tupan zbunjeno gleda”, “penjem se na komodu, a glupan laje ko lud”, i drugih igara.

I taman kada je opet postalo uobičajeno fino dosadno, bez većih stresova (došla su bolja vremena, pa su i ukućani postali veseliji), Maša je opet morala da menja svoje navike zbog ljudskog mladunčeta. Kad se beba uselila, Maša se nečujno popela u njen krevetac i dugo je njuškala. Sve joj je bilo jasno. Moraćemo da kupimo veći stan.

Preselili smo se, Uki je ostao u starom stanu da čuva baku. Nije da joj je mnogo nedostajao, konačno nije morala da deli teritoriju sa drugim ljubimcima. Uostalom, i prioriteti su se promenili, sad neko drugi puzi po kući. Maša je Seleni dozvoljavala da je vuče čak i za rep, nije je grebala niti frktala na nju. Nije baš bila oduševljena zbog te gnjavaže od koje nije umela da se odbrani, ali je shvatila da nije uputno biti u lošim odnosima sa tim stvorom. Kako je vreme prolazilo, Maši se devojčica dopala, naročito noću kad može na miru da spava na njenom malom, toplom telu. Bez komentara je podnosila da bude princeza sa krunom na glavi, šljaštećom ogrlicom oko vrata i balskom haljinom – pa, dete je tako srećno.

Drugo roditeljstvo naročito je počelo da joj prija sada, kad je dete pošlo u školu. Najzad može na miru da dremucka na toplom radijatoru i da je niko ne smara. Lajavi krelac Uki uskoro dolazi u goste, jelka je okićena, a neko je okačio mnoštvo šarenih ukrasa da se maca malo poigra. Život je lep.

*

Maša danas ima četrnaest godina, lepa je kao i prvog dana, sa zvezdicama u nebesko-plavim očima. Njeno krzno je potamnelo, stomak više nije zategnut, još može da šeta po simsu ali joj sve teže ide. Malo je podetinjila, pa često stoji pored posudice sa hranom i čeka da je neko mazi dok jede.

I dalje svako jutro “pije kafu” s nama, udobno smeštena na novinama koje upravo čitamo, sedi tik ispred kompjuterskog monitora kad neko pokušava da radi, noću pokušava da obori sliku kako bi probudila gazdaricu da joj servira rani jutarnji obrok. Pati kad negde otputujemo, ljuti se i okreće nam leđa kad se vratimo. Uveče oko deset sati postaje nervozna kad dete nije u krevetu.

I još nešto. Čak ni ovako matora, nije se propakostila. Moja Maša, koju često predstavljam kao “ćerku iz prvog braka”.

Biljana Vasić

O mačjem bezobrazluku

(Slika - VIŠESTRUKA LAŽNA TRUDNICA: Cici)

Ovako je bilo: najprije se tražio mačor, pa se ispostavilo da gazde kartuzijskog pastuha traže curu s pedigreom, kao da će nam plaćati alimentaciju kad se naša Cici omaci. Srećom, naišla je Jelena pa je isprovodadžisala Enca, umiljatog i sjajnog mačjeg zeta. Tu ne treba duljiti: stvar je trajala četiri dana, počela je frktanjem, onda je popustila na Encovo udvaranje i mrmrkanje, a da je stvar obavljena imali smo i dokaze, snimke (mobilnim telefonom) da ju je zaskočio triput, na frižideru, na naslonu od fotelje i još negdje, ne sjećam se (a neće mi se gnjaviti Encove ukućane, Jovanu i Željka, u ove praznične dane).

Kad smo se te četvrte večeri pojavili kod njih, Cici je ušla u svoj plastični “transporter”, jasno pokazavši da ona hoće kući i da je dosta bilo te švaleracije. I onda je počela njena mačja promjena – ponašala se kao prava gospođa trudna mačka, jela je kao mećava, mazila se nenormalno, prela non-stop i spavala čak i više od 16 sati, koliko kažu da je u redu. Mi, njene velike mačke u njenom posjedu i sluge, montirali smo joj kartonsku kutiju, unutra ubacili peškire i sve nekakve mekane krpice (kad dođe vrijeme da bude zaštićena i utopljena), obijali pet-šopove u potrazi za mačjim vitaminima i naravno, okružili se silnom literaturom o mačjoj trudnoći. U tih devet tjedana (63 dana), koliko je kao bila trudna, dovukli smo i veterinarku Olgu, kojoj se naša Cici prepredeno, za razliku od ranijih susreta, nije dala u ruke, ali je Olga kao i mi ocijenila da se maca “popravila” i da se ponaša tipično za trudnicu. Na ultrazvuk, jedini pouzdan način za dijagnosticiranje trudnoće, nismo ju htjeli voditi; nema smisla traumatizirati trudnicu još jednim izlaskom iz topline doma.

I tako smo mi stalno pažljivo mazili i pipkali našu Cici i činilo nam se da se u njenom stomačiću nešto mrda i čekali mačiće i pitali se kakvi će biti, sivi sa očima boje jantara kao ona ili zelenim očima kao zet Enco, ili će nam njihovi “nečisti” geni donijeti i neke druge kombinacije.

Točno 63. dana od mačje koncepcije, kako smo računali na sve načine – jedino nam je ona dječja brojalica falila – naša Cici se izvukla iz svoje kutije i kao da ništa nije bilo počela se ponašati isto kao i prije navodne trudnoće, skakati za muhama i nervirati se zbog ptičurina koje lete kraj naših prozora, maziti se kad je njoj ćeif i reći “h” kad joj nije do toga.

Lažna trudnoća, rekli su stručnjaci, a i literatura koju smo iščitali.

Probala je to i godinu nakon toga. Opet je glumatala po povratku od Enca, ali mi ovoga puta nismo nasjeli baš sasvim, iako smo se baš nadali. Ovoga puta nije čekala 63 dana, nakon otprilike mjesec je počela mrmrkati onako baš jako i bilo je jasno da je na djelu ne trudnoća, već nova faza tjeranja.

Sad opet čekamo februar i odgovor na pitanja dokle seže mačji bezobrazluk i kakvi bi bili ili kako će – još gledamo s optimizmom u budućnost – izgledati “encocicijevski” mačići.

Tatjana Tagirov