Izrael, život u ratnom stanju:
Leazazel

Kada ulazim u autobus, uvek posmatram fizionomije, da vidim da li je neko spreman da u ime džihada digne u vazduh i sebe i sve nas

U Izraelu najavljuju zimu. Temperatura se spustila na 24 °C. Ne može se više izlaziti uveče u kratkim rukavima. Polazim predveče ulicom Kralja Davida u Nataniji, paralelnom sa morskom obalom, da prošetam. Najavljuju da će početi kiše. Ne može se više kupati. Talasi dostižu osam metara visine. Pretiče me grupa koja govori francuski. Glasno govore, smeju se, osvrćem se i po crtama njihovih lica rekla bih da su to Jevreji iz Maroka. U restoranima i kafeima teško je naći mesto za stolom napolju. Unutra još uvek niko ne sedi. Prema meni dolaze dve devojke vitkog stasa u feredžama. Vide im se samo lepe crne oči. Govore tiho arapski. Svakako stanuju negde u blizini, jer ih roditelji ne bi pustili da se noću kasno vraćaju. Tri stare Amerikanke se pridržavaju i suviše glasno smeju ispod svojih šešira i teških ogrlica. Onda čujem neki jezik koji ne bih mogla da definišem. Vidim dvojicu starijih ljudi kako ozbiljno razgovaraju, po nekim rečima – Rusija, Ukrajina… rekla bih da je tema politička. Mađarski odmah prepoznam, oni strasno čuvaju svoj jezik i obično nauče samo da kažu "Šalom". Mogla bih da nabrojim još desetak jezika koje sam sinoć prepoznala ili nisam. Ovde se štampa izdaje na 45 jezika.

Kasnije, čujem paljbu i uplašena skačem iz kreveta, svetli rafali u nebo dolaze sa proslave nečijeg rođendana, orijentalna muzika potvrđuje moju pretpostavku. Da je o novom ratu reč, čule bi se sirene policijskih kola i hitne pomoći na putu za bolnicu Lenijado.

Ujutru, još dok nije svanulo sasvim, pre nego što otvorim oči, pružam ruku ka radiju – da li je sve u redu? Koliko je raketa palo na Sderot? Da li samoubica nije neprimetno ušao u autobus iz Jerusalima za Nataniju?

Smirim se, a onda otvorim oči i okrećem brojke na telefonu – da li su deca noćas stigla na vreme kući? Da li je sve u redu? One strašne misli se i ne izgovaraju. Treba na vreme da se spreme za školu. U moje vreme (klasična uzrečica bake) – srednjoškolci su morali najkasnije do deset časova uveče da budu kod kuće, a sada se to poremetilo, u celom svetu deca se u to vreme tek nalaze, spavaju kod drugova i drugarica, i uopšte se do ujutru ne zna gde su, ukoliko usput nisu ostavili poruku na mobilnom telefonu: "Sve je O.K. – vidimo se!"

PSIHOZA STRAHA: Tema terorističkih napada mlade ne interesuje, ne prihvataju razgovor o tome, sem ukoliko nisu politički angažovani, a i odrasli, sem kao kratko upozorenje, izbegavaju da o tome razgovaraju pred decom, da ih ne bi uneli u psihozu straha.

Ne mogu da odolim da ne gledam iransku TV stanicu koja stalno emituje informativne emisije i storije iz umetnosti i kulture koje na sjajnom bosanskom jeziku interpretira zabrađena lepotica. Njihov program zasniva se uglavnom na islamskim vrednostima i antiizraelskoj politici. Kada čovek ne bi pogledao geografsku kartu pomislio bi da je Izrael, koji oni nazivaju okupiranom teritorijom, prostor daleko veći i opasniji na Bliskom istoku od onog koji pripada arapskom svetu.

Da ne ulazimo u političke teme, neke islamske sekte savetuju da majka uputi svog sina da digne sebe u zrak u trenutku kada ga okružuju mladi Jevreji. Tako će obezbediti mesto u dženetu – raju, a ona će biti ponosna majka, jer je ono što joj je najdraže u životu poklonila Alahu. Sem toga, njenom će sinu u raju pripasti nevina lepotica. Ne jednom, videla sam na televiziji Palestinku koja kaže da je spremna i drugog sina da pokloni Alahu.

MEŠOVITO JEVREJSKO I ARAPSKO OBDANIŠTE: Razaranje je napolju

Dok prelistavam novine, pre svega pročitam koliko je kasetnih raketa bačeno, na gradove u Negevu, do Aškelona i dalje na severu; koliko je porodica ostalo bez doma. Sreća je ako niko nije poginuo. Mada, kada ulazim u autobus, uvek posmatram fizionomije, da vidim da li je neko spreman da se u ime džihada – svetog rata, žrtvuje. Sve vesti upozoravaju da je ono što predstoji, eventualna mobilizacija, opasnije od onog što je bilo.

DECA SABRE: Ovih dana održano je u Tel Avivu savetovanje filologa o primeni hebrejskog i arapskog jezika u nastavi. Profesori univerziteta smatrali su u da je u osnovnim školama obavezan arapski jezik za svu decu sabre (deca rođena u Izraelu, nazvana po plodu kaktusa, slatkom i mekom iznutra, s korom prekrivenom bodljama). Sabre obavezno, kao drugi jezik, uče arapski jezik, dok, recimo, učenici poreklom iz Rusije, kao strani jezik uče ruski. Ovdašnji filolozi smatraju da ova dva semitska jezika ne samo da imaju sličnosti i u mnogim rečima isti koren već da u Izraelu imaju snažan kontakt, preuzimaju mnoge reči jedan od drugog. Tako nisu mogli da se usaglase da li je reč leazazel (dođavola) arapskog ili hebrejskog porekla. Ono što je za oba jezika bitno, to je da se pišu samo suglasnici, a samoglasnici izostavljaju, što za prevodioca predstavlja grdne teškoće i dovodi do kardinalnih grešaka, jer se izvesne reči pišu identično, ali u primeni često imaju sasvim različita značenja.

Bar u tome arapski i hebrejski filolozi nisu imali suprotna mišljenja. I jednima i drugima dovoljni su konsonanti. Ali, složili su se i o drugim problemima značenja saradnje u oblasti orijentalistike, jer nigde nije tako pogodno tle za uzajamna jezička istraživanja kao u Izraelu, gde su arapski i hebrejski jezik prisutni i kao govorni i kao literarni izraz. Bar da je tako i u politici. Međutim, ljubav i danas ne zna za granice. Često čitam o nesrećnim ljubavima između arapske devojke i mladog Jevrejina, ili obratno. I to se događa. Mislim da je Šekspirova priča Romeo i Julija naivna drama u odnosu na tragedije koje će buduće generacije čitati o vremenu u kome živimo.

I dok arapski i izraelski filolozi prihvataju sličnost jezika, ja strepim da li će zbog svih drugih različitosti neki mladi Arapin da aktivira bombu baš tamo gde se nalaze moji unuci. Naravno, ne brinem se samo zbog njih. Kada čujem da je stradalo neko mlado biće iz potpuno besmislenih razloga, ne mogu da shvatim i prihvatim da se takve stvari događaju u XXI veku. Mada, očigledno je da se svet ponovo kreće u pravcu rasne diskriminacije.

U Izraelu je i sada, u decembru, toliko rascvetalih ruža, grmova jasmina i nekog cveća kog "kod nas" (još uvek kod nas) nema, da dok čovek udiše njihov miris mora da pomišlja – jednom će ipak svanuti mir.

Ana Šomlo