VREME 941, 15. januar 2009. / KULTURA
Izložba – «Magija Hoana Miroa: crteži i grafike»:
Divotna duša prašine
U beogradskoj galeriji Progres od 15. januara do 7. februara biće izložena 63 originalna rada Hoana Miroa nastala između 1964. i 1983. godine
|
Priča se da su ga savremenici smatrali ćutljivim, naročito u poznijim godinama. Kasnije se ispostavilo da su slike Hoana Miroa bile njegov glas, nastavak njegovog unutrašnjeg bića, a ne samo njegova projekcija, kao u većine umetnika. Zato se umetnost Hoana Miroa smatra najiskrenijom u istoriji umetnosti.
U opravdanost ove ocene moguće je uveriti se na izložbi "Magija Hoana Miroa: crteži i grafike" koju Institut "Servantes" i Ambasada Španije priređuju u beogradskoj galeriji Progres od 15. januara do 7. februara. Izložena su 63 originalna rada nastala između 1964. i 1983. godine, rađena u tehnici gvaša, litografije, tuša i olovke. Radovi su vlasništvo privatnih kolekcija. Prema rečima Marise Oropese, kustoskinje izložbe, ova Miroova dela imaju posebnu vrednost u okviru njegovog opusa zato što potiču iz poslednje umetnikove epohe kada je primenjivao nove tehnike: različiti otisci, šmirgla, vosak, izgužvani papir... "Magija Miroa" je u decembru gostovala u Somboru (u prva tri dana – više od hiljadu posetilaca), a pre toga u Valjadolidu (Španija), Montevideu (Urugvaj) i Buenos Ajresu (Argentina).
Istovremeno sa izložbom u Progresu, u galeriji Instituta "Servantes" izložene su dve grafike Hoana Miroa iz Zbirke inostrane grafike i crteži Muzeja savremene umetnosti u Beogradu: Makemono i Kompozicija (Patagonska zvezda).
|
SOPSTVENA KOSMOLOGIJA: Španac slikar i vajar Hoan Miro (1893–1983) bio je jedan od najvažnijih predstavnika nadrealizma, autor opusa koji ima važno mesto u istoriji umetnosti. Ozbiljno se razboleo u mladosti zato što su mu roditelji namenili karijeru trgovca pa su ipak morali da popuste i upišu ga u umetničku školu. Na početku ga zanima impresionizam; katalonski pejzaž, tradicija i narodna umetnost imali su važan uticaj na ranog Miroa, ali i pokreti koji su tada imali revolucionaran uticaj: kubizam i fovizam. Prvi odlazak u Pariz značio je promenu u njegovom slikarstvu. Upoznaje dadaizam i počinje da nalazi nove vizuelne ekvivalente za ono što slika; deskripcija iščezava, a elementi postaju fantastičniji i apstraktniji. Sledeća promena je rezultat poznanstva sa Andreom Bretonom i nadrealistima. Otud Miroovo nadrealističko ispitivanje podsvesnog, isticanje imaginacije snova, slučajnog, izbegavanje logike, stvaranje bića i oblika ličnog sveta, istraživanje različitih materijala kako bi slikarstvo udaljio od vizuelnog iskustva u oblast poezije. "Slikarstvo i poezija spajaju se poput vođenja ljubavi; to je razmena krvi, potpuno predavanje, bez ikakve mudrosti, bez ikakve zaštite", rekao je Miro. Iz autobiografskih beleški poznat je sledeći detalj: "Došao bih kući u svoj pariski atelje, pošao bih u krevet, ponekad bez večere. Tada sam video koješta i skicirao u svoju beležnicu. Video sam oblike na plafonu." Inače, govorio je da mu je teško da objasni svoje slikarstvo zato što uvek stvara "u nekom stanju halucinacije, isprovociran nekim šokom, objektivnim i subjektivnim".
U Španskom građanskom ratu podržava revolucionare. Zbog nedostatka materijala za slikanje, radi na papiru, grafiku, i keramiku i skulpturu. Kad je otkrio mogućnosti litografije, prvo je koristi da realizuje estetske principe koje je već ostvario u slikarstvu, a zatim kao beskrajno otvoreno polje za svoj svet simbola, za svoju kosmologiju.
|
MORFOLOGIJA NESVESNOG: Makemono i Kompozicija, eksponati Muzeja savremene umetnosti, su litografije. Otkupljene su 1967. godine iz pariske galerije Aime Maeght u kojoj su i otisnute, iste godine kada su izlagane na samostalnoj Miroovoj izložbi u Ljubljani. "Litografija Makemono nastala je 1957. godine, kada je Miro već bio u novom studiju na Majorki, u prostoru koji mu je pružao veće mogućnosti za rad", objašnjava Žaklina Ratković, viši kustos MSU-a. "Neobičnost Makemona je što je otisnut na svili dugoj skoro deset metara a širokoj svega 40 centimetara. Izveden u vidu friza, koji čine različiti simboli, bića i oblici, bazični elementi umetnikovog sopstvenog univerzuma, koji nisu u potpunosti oslobođeni od objektivnih asocijacija. Ovaj rad karakteriše čistota znakova, tipičnih u svojoj jednostavnosti, koji su artikulisani na površini na kojoj se sve zbiva. Međutim, nema ničega u drugom planu, ne postoji iluzivni prostor, nema horizonta ni realnog okvira. U to vreme Miro radi dve zidne slike za novu zgradu UNUESKO-a u Parizu (3x15m i 3x7,5m), što je rezultat njegovog ispitivanja upotrebe keramike u umetničkom delu. Jedan mural je posvećen Suncu, a drugi Mesecu. Pripremajući se za ovaj projekat, Miro je putovao da vidi praistorijske pećinske slike u Altamiri, a inspirisale su ga romantične freske rodne Katalonije i rad Antonija Gaudija u Barseloni." Pre ovih, Hoan Miro je uradio mural za hotel Terrace Plaza u Sinsinatiju u Americi, što je bila narudžbina koju mu je obezbedio galerista Pjer Matis, i mural za Univerzitet Harvard u Kembridžu koji mu je naručio Valter Gropijus.
|
Makemono se referiše na te zidne slike. "Miroov rad u ovom periodu karakteriše upotreba čistih primarnih boja, kao i gestualni potezi izvedeni crnom bojom", objašnjava Žaklina Ratković. "Njegov koncept univerzuma iskazuje se kroz interakciju različitih elemenata, tako da se i na kutiji u kojoj se čuva Makemono pojavljuje iznutra crveni disk Sunca, a spolja – Mesec. Miroov kosmos nastanjuju fantazmagorična i primordijalna bića. U radu Makemono, kao i u drugim njegovim delima, priroda je redukovana u sistem znakova. Miro ogoljava predmet u prirodi dok ne dođe do znaka, koji ima unutarnju vrednost, ti znakovi se rađaju postepeno i sve više poprimaju simbolički smisao. Miroov rad korespondira sa nesvesnim, on želi da stvarnost svede na bitne oblike koji kao da su nastali u stanju snova, i da tu morfologiju podsvesnog dovede u vizibilnu sferu slike."
Patagonska zvezda (L’Astre Patagon), kako je drugi naziv Kompozicije, izvedena je 1960. godine u potpuno drugačijem maniru. Žaklina Ratković kaže da "tih godina i Miroovo slikarstvo ponovo postaje svedenije, nadovezuje se na njegove radove iz 1925. godine, na slike-poeme, i kada u polje slike postavlja objekte skoro potpuno redukovane do jednostavnih formi na praznoj pozadini". Iako naziv dela sugeriše da je priroda njegova direktna inspiracija, "Miro u ovoj grafici dolazi do potpune apstrakcije, postavljajući polja čistih boja na belu pozadinu, a kao kontrast toj lakoći materije koja lebdi izvodi svega nekoliko crnih linija. Želeći da u ovom radu naglasi odnos između forme, boje i linije, kako sam autor tada kaže komentarišući svoja dela, za njega je važno da minimalnim sredstvima postigne maksimum intenziteta."
Istoričari umetnosti ističu da u radu Hoana Miroa nema ničeg apstraktnog, da je on uvek imao reference u konkretnim stvarima. Nije ih predstavljao onako kako ih vidimo, već onako kako ih je osećao ili kako bi voleo da ih mi osetimo. Odnosno, kako je sam definisao: "Svaki trun prašine poseduje jednu divotnu dušu. Najjednostavnije stvari mi daju ideje. Ali čovek treba sačuvati dovoljno iskrenosti i čistote da bi bio ganut."
Sonja Ćirić