Sabrana dela Vojislava Šešelja, tom 104:
Istorija jednog obračuna

"Propali puč Tomislava Nikolića"; SRS, Beograd, 2008; 996 strana

PRIJATELJU, PRIJATELJU...: V. Šešelj i T. Nikolić

Evo nama još jedne debele knjižurine koju prof. dr Vojislav Šešelj nije ni video, mada se navodi kao autor. Očekivali smo malo koloritniji naslov, ali se izdavač ovoga puta odlučio na uzdržaniji pristup; tri najavljena naslova, međutim, utešiće vernog čitaoca: 105. "Haški denuncijant Tomislav Nikolić"; 106. "Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić" i 107. "Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić". Jedva čekamo.

Ni ovo nije knjiga, kao što knjige nisu bile ni one dve koje smo nedavno prikazivali (o atentatu na Zorana Đinđića). Ovo je samo puki "press-clipping", zbirka novinskih isečaka i prepisa radio i TV emisija na temu verolomne izdaje one dvojice, haškog denuncijanta i srpskog barona Minhauzena, pri čemu je naglasak nekako više na ovom prvom; Aca Mali Vučić tek dolazi na red, kako je najavljeno. Pisac iznenađujuće kratkog predgovora i – verovatno – priređivač je Ognjen Mihajlović, naveden kao direktor izdavačkog sektora stranke, a recenzenti su Zoran Krasić i Aleksandar Martinović (znamo ih, pardon, s televizije). Uvek me je veselilo što knjige ovog izdavača imaju i recenzente; radikalska briga za formu, nasleđena preko Voje Šešelja iz komunističkih vremena. Kao, bez recenzije se ne važi; možete misliti na šta su te recenzije ličile; uostalom, ako nekoga zanima, uvek može da ih zatraži na uvid; mora biti da postoje.

Teško je prisetiti se svega što je na temu verolomne izdaje te dvojice, denuncijanta i barona Minhauzena objavljeno od aprila 2008, kada fabula radnje ove knjižurine počinje skandaloznim intervjuom Tome Nikolića sarajevskim "Danima" (!). Okidač za donekle sporo preumljenje mainstream radikala bio je nedostatak onog bedža sa slatkom punačkom njuškicom Voje Šešelja (trijumf "Photoshopa") sa revera izdajnika Tome. Posle je toga bilo za svih 900 stranica ove knjige (ostatak je stenogram – da li kompletan? – sednice Centralne otadžbinske uprave u domovini, na šta ćemo doći). Deo članaka objavljenih u to vreme nedostaje, ali bi sada bilo preterano skupo i dosadno tražiti ih i porediti sve to; ovom autoru je upalo u oči da je jedan njegov osvrt na te tužne i dramatične događaje objavljen u knjizi, ali naredni nije, mada je s moje skromne tačke gledišta važniji. Bilo kako bilo, radikali su u usputnoj primedbi list za koji pišem nazvali "antisrpskim", čisto da se članstvo koje knjigu kao treba da pročita čita ne zbuni (kao da već ne zna koje su novine "srpske", a koje "antisrpske"); i to mi je hvala što sam verovatno jedini čovek u Srbiji koji se trudi da te njihove nepojamno tupe i dosadne sastave čita od početka do kraja.

Tu dolazimo na suštinu stvari: čemu zapravo služe te debele knjižurine koje radikali tako marljivo sastavljaju, štampaju i objavljuju? Jedina korist vidljiva na prvi pogled jeste kad njima mašu sa skupštinske govornice. Druga korist je kad ih prodaju svojim dobrotvorima (kao mangupi ciglu) po kliznoj ceni. Nešto mi se ne čini da ih neko uopšte čita – čak ni Momir Lazić, pjesnik ovdašnji; čak ni Olivera Miletović sa Palme plus. Žali bože drveća posečenog za taj papir koji mrči štamparija "Dragić DOO" iz Zrenjanina i tih recikliranih "Kurira", "Pravdi, "Gromova" i "Pečata" koji su sebi osigurali besmrtnost kroz te knjižurine; mogli bismo predložiti i svrsishodniju upotrebu za tu zlosrećnu celulozu.

Jedino na šta pažljivi čitalac može da se osloni kao na kreativni, sopstveni sud Šešeljevih radikala jesu predgovor i kratke primedbe ispred nekih prenetih tekstova, takoreći didaskalije, pouke čitaocu da s kim ima posla. Tako su "Vreme", "Danas" i B92 opisani kao "antisrpski" mediji; neki drugi mediji i autori kvalifikovani su kao "zluradi" i "pakosni". "Pečat" Milorada Vučelića, naprotiv, nahvaljen je kao mnogo ozbiljan, častan i "patriotski" nedeljnik; "Press" je već postao sumnjiv, pa je sud o njemu znakovito uskraćen; za "Pravdu" se više ne zna za koga radi (o, izdajnici verolomni!). Zajednički imenitelj jasan je: ko se nije izjasnio, kao 1948, taj mora da je izdajnik; dilema je sasvim jasna i šta ima da se premišljaš – ili si naš, ili si izdajnik. Sve je to, naravno, bilo jasno i bez ovog arčenja papira i boje: i da su ovi "izdajnici" i da su oni drugi "patrioti"; za to im nije trebalo tolikih knjižurina koje ionako niko (osim mene) čitati neće. Je li to propovedanje već obraćenima, da im se vera učvrsti? Teško. Je li to uteha posrnulima i ohrabrenje u teška vremena? Teško, jer ti slabo čitaju knjige, pa čak i ako na njima piše da ih je pisao Vojvoda, pa čak i ako u to poveruju. Uostalom, vera je dovoljna; čitanje je nepotrebno.

Nešto, dakle jako svrbi srpske radikale, čim dragocene pare koje su jedva namakli od onih tajkuna (za koje jedni druge sada optužuju da ih plaćaju) troše na te knjižurine. Tu je zanimljiv stenogram sa sednice njihovog CK: ko je štitio Miškovića i Beka, ko Žarka Zečevića i Miliju Babovića i gde je tu Peconi? Zaista: ko je do raskola i radikalskog informbiroa plaćao te izdavačke poduhvate? "Strane obaveštajne službe", kako šešeljevci sada optužuju nikolićevce (da ne kažemo "tomiste")? To će ostati unutrašnja tajna stranke – do prve prilike. Odgovor na pitanje zašto oni to rade, plašimo se, ostaje negde na psihološkom planu. Voja Šešelj sebe vidi kao čoveka sa istorijskom misijom, zadatkom i zavetom, kao što se vidi iz njegovog pisma Centralnoj otadžbinskoj upravi SRS-a, toržestveno pročitanog na njihovoj Osmoj sednici. Takva misija mora se ovekovečiti u ostatku vremena do Strašnoga suda u obliku knjiga, što debljih – to bolje. Voja Šešelj uveren je u mistični značaj knjige kao takve; naslov 88. toma Sabranih dela glasi "Ko poseče bega Gutenberga" (ne zahtevajte od mene da još i to pročitam!). Kao svaki megaloman, on je uveren da čovečanstvo i pokolenja koja slede mora da usreći svojom mudrošću. Nije higijenski razuveravati ga, što lojalni radikali dobro znaju.

Nego da se mi vratimo predmetu ovog prikaza. Priređivač je sebi dopustio da novinarima zamera svašta, pa je tako Ivani Anojčić iz "Politike", na primer, prigovorio sledeće: "Najveći propust ovog komentara je u pridavanju velikog značaja ličnosti Aleksandra Vučića." A zašto? Zato što: "Autor nije shvatio da je kolektivitet Srpske radikalne stranke jači od bilo kog pojedinca", itd. Zatim doznajemo i da je Stratedžik marketing, naravno, "duboko i odavno" povezan sa Aleksandrom Vučićem i da odatle potiče "zlokobna procena" Srđana Bogosavljevića da će naprednjaci dobro proći u raskolu. Ima još nekoliko "zluradih" i "zlonamernih", "antisrpskih" i "nepatriotskih" primera.

Stenogram sa Osme sednice CK SRS-a poučan je i dobro je da je sve tu na jednom mestu; ranije je bilo razbacano po novinama i danima. Pažljivi čitalac primetiće neka "osnovna idejna opredeljenja", kako se to nekada, za dijalektičkog materijalizma, govorilo. Kao prvo, jasno je da je kult ličnosti samo jedan – Šešeljev i tačka. Zato će Nataša Jovanović istaći da "nam ne treba personifikacija pored predsednika stranke", govoreći o predizbornoj kampanji u kojoj se Toma Nikolić, kako izgleda, previše "personifikovao". Pritom se i izvinila što nije mogla da kaže nešto više o kletvama (niti da prokune) jer – "nije imala tipski napisan govor". General u penziji Božidar Delić zavapio je u jednom trenutku i došao najbliže razlogu rascepa: da li će neko Šešelju reći, kad se ovaj javi iz Haga, "da mu kaže – predsedniče, ne može tako, ode nam stranka, uništismo je". "Ja sam", kaže, "mislio da ćemo svi zajedno moći da utičemo da predsednik promeni odluku" (o podršci ili odbijanju SSP-a). Voja nije promenio odluku i – "ode stranka". Još jedan dokaz da je uračunljivost na lošem glasu kod njih. A što se licemerja tiče, izvolite, molim, jedan primer: neko se javio za repliku, a Dragan Todorović kaže: "Kakva replika, nije ovo Skupština"; ovo je Centralna otadžbinska uprava, brate! Nema tu "replika" i "poslovnik"; to je za stoku.

Sa nestrpljenjem se očekuje nastavak izdavanja Sabranih dela; naslovi obećavaju.

Miloš Vasić