Nuspojave Floskule ne umiru Kako je moguće da nekadašnja žrtva političke represije tako olako, čak radosno, prigrli jezik tlačitelja, pa njime poletno mlati po drugima

piše: Teofil Pančić

Kao čitalačkog sveždera nije me mnogo mrzelo da se probijam kroz punih deset strana najnovije ispovesti Dobrice Ćosića u prošlonedeljnom NIN-u. Naslov je, naime, obećavao nešto vrlo zanimljivo: "Zašto se Srbija stidi antititoističke opozicije". Oh, stvarno, zašto? – upitaće jedni; oh, zar je takve opozicije bilo? – začudiće se drugi. Ovima potonjima ćemo, iz čiste pakosti, otkriti i da Deda Mraz i Mister Proper ne postoje, pa neka svisnu.

Šta, dakle, ovoga puta od svih nas hoće Otac Nacije u doživotnom mandatu (kao Tito, bož’meprosti)? Nema u ovom pozamašnom razgovoru zapravo ničega važnijeg što Ćosić nije već izrekao i napisao, opširnije i sistematskije, i što nije već predobro poznato (kome iz knjiga, kome iz čađave mehane). No, opet, jako mi je zanimljiva ta upadljivo snažna potreba da se iznova pretrese jedan zapravo – tu ću se sa Ćosićem složiti 100% – i dalje nedovoljno istraživani, dokumentovani, a naročito nedovoljno analizirani fenomen: delovanje "opozicije pre opozicije", dakle, disidentskog "pokreta" (navodnici su potrebni jer tu, dakako & hvala bogu, nije bilo nikakve "organizacije" sa jedinstvenom ideologijom ili tako nečim, nego se radilo o spontano nastajućim i raspadajućim grupicama odvažnih pojedinaca i pojedinki, mahom, iz intelektualnih slojeva) iz vremena jednopartijskog režima, koji je po prirodi stvari bio represivan prema ideji i praksi političko-svetonazornog pluralizma, čak i "salonskog" tipa. Još u nečemu ću se sa Ćosićem rado složiti: vaistinu, krajnje su sumnjivi i mutni oni dežurni mudraci koji danas uporno dokazuju kako "kod nas nikakvih disidenata nije ni bilo", a ako su neki i imali takav renome, to su zapravo bili "lažni disidenti", ako ne već bogme i "udbaši" ili tako neke gnusne zverke... Pisao sam o tome već i ranije, ponoviću i sada: a zašto ih ti onda, prikane, nisi naučio pameti i održao im lekciju bivajući "pravi disident", nego si čamio negde u mišjoj rupi pa se sada tako olako vozdizavaš nad onima što su nešto ipak radili, kako su već znali i mogli?

Enivej, sve su to već uveliko (prek)lanjski snegovi, i da se samo o tome radi, ove kolumne ne bi ni bilo. Trajno me, međutim, fascinira jedan drugi fenomen: kako je moguće da nekadašnja žrtva političke represije tako lako, čak radosno, prigrli jezik tlačitelja, pa još krene da njime poletno mlati po drugima? Ćosić će, naime, ne bez doze ljudski razumljive taštine (znate ono: ‘de ste bili kad je grmilo?) rado poučitelno podsećati na to da su se on i njemu bliski još iha-haj odavno zalagali za političke slobode, demokratiju, slobodu javne reči etc. To je lepo. I da su zbog toga, i zbog drugih (para)političkih aktivnosti bivali proglašavani izdajnicima, plaćenicima, "agentima Zapada" (trulog i imperijalističkog, kao i uvek), prodanim dušama, ogovaračima sopstvene zemlje u mrskom inostranstvu (D. Ć. vragolasto prepričava kako je jedared baš silno razbesneo Drugove nekim intervjuom za englesku televiziju, u kojem teško da je baš pohvalno govorio o ovdašnjim prilikama) i tako već po redu, znate taj otužni repertoar. To je sve tačno. Međutim, kada krene da, uzrujano i prezrivo, priča o onima koje njegov intelektualno-politički saputnik Svetozar Stojanović posprdno naziva "građanistima" – a to će reći: pre svega onim intelektualcima koji su se o sramnom "velikonacionalnom projektu" iz devedesetih (i njegovoj oružanoj realizaciji) izražavali s potpunim odbacivanjem, i načelnim i "u detaljima" – Dobrica će Ćosić, gle, upotrebiti navlas isti vokabular: sluge, lakeji i poslušnici mrskih imperijalističkih adresa strašnog Novog Svetskog Poretka, rasrbi, antisrbi, apatridi, ogovarači svojeg naroda kod Belosvetskih Moćnika... I ovaj repertoar odlično znate. I redovno ga koristi ogromna većina onih koji se – neki bez pokrića, ali mnogi s pravom – diče svojim davnim "disidentstvom", a koji su se (najčešće otpadajući od komunizma) priklonili nekoj od varijanti etnonacionalističkog svetonazora.

Sledeći u stopu Ćosićevu reč & misao – ovde tek kao egzemplar mnogo šireg fenomena – dobauljali bismo jedino do trivijalnog zaključka da ispada da je savršeno u redu biti "izdajnik", "agent Zapada" i tako već to (a svakako gadno, antidržavno i nepatriotsko) onda kada se radi o Ćosiću & co., a da je to loše i nedopustivo onda kada se radi o nekome drugome, sa bitno drugačijim pogledima na noviju srpsku istoriju i sadašnjost. Ako je to sve, onda je to krajnje, deprimirajuće banalno, toliko banalno da odbijam da verujem u to. Rekao bih da se radi o nečemu mnogo ozbiljnijem.

Istupivši iz ideološkog kruga (titoističkog) komunizma kojem su gotovo bez izuzetka u mladosti pripadali – mnogi od njih kao partizani, skojevci etc. – ljudi koji će se tamo negde od kraja šezdesetih, a naročito nakon Titove smrti, profilisati kao "perjanice srpskog nacionalizma" (što će im jedni pripisivati s odobravanjem, a drugi sa zgražavanjem), nisu hteli ili naprosto nisu mogli da odbace – da iz sebe izluče – suštinski fundamentalističku veru u apsolutnu opravdanost, štaviše nužnost, postojanja Velike Ideje koja ima biti obaveznom za sve pripadnike jednog društva, države, etničke nacije etc. Samo se, dakle, sadržaj vere promenio (nije više komunizam/socijalizam, nego "srpstvo", ili već neko drugo etništvo), kao i kriterijum, tj. identitetska oznaka Izabranih (umesto radničke klase i "zbratimljenih naroda" – srpski etnos, hajdegerovski izmistifikovana na-rodna zajednica). Šta je, dakle, ostalo isto? Ultimativna potreba za Idolom, za neupitnim ideološkim hegemonom kojem se "svi" imaju pokoravati, koji je suštinski izvan diskusije: ovaj put, to je nacija i "nacionalni interes". Ali, ko to privilegovano definiše nacionalni interes, propisujući ga kao univerzalno upotrebljivu i opšte obaveznu panaceju? Pa, zna se: zdrave snage, avangarda, ali ovoga puta "srpstva". Ko tu ne može ili – iju, iju! – neće da se uklopi i prikloni konsenzusu, sledi mu ostracizam, u najmanju ruku verbalni. To jest, slede mu kible istih, ili tek malko stilski preodevenih floskula kojima su i sami sadašnji veseli floskulanti nekada bili gađani. I tako do loše beskonačnosti. O tome Ćosić & co. kanda ništa ne znaju i ništa ne slute: da nije tako, živeli bismo u boljem svetu, u zdravijoj zemlji. Ali to onda – iju, iju! – valjda ne bismo bili "mi"!