Knjige:
Apa(r)trid iz bačke prerije

Neven Ušumović: Makovo zrno
Profil, Zagreb 2009.

Subotičanin Neven Ušumović (1972) rođen je u Zagrebu, gde je i studirao i radio. Hm, ima nečega sumanutog u prethodnoj rečenici: mislim, šta ga onda uopšte čini Subotičaninom? Pa, sve ono između, sve ono što se zove odrastanje, a što je najvažnija stvar na svetu, ambijent koji te je formirao, ono jedino čega se nikada nećeš moći otresti, pa ti je bolje da ni ne pokušavaš. Sada, međutim, Ušumović živi u Kopru, Istra, Slovenija, a radi u Umagu, Istra, Hrvatska. Nisam proveravao šta radi u Trstu, Istra, Italija, ali sigurno ima već nešto. Kao građanin, Ušumović je dakle svojevrsni apatrid, multijezični srbo-hrvo-mađarski miš-maš u hrvo-sloveno-italijanskom okruženju, posednik neiskorenjivih vojvođanskih otežućih vokala ukotvljen među maslinama i tartufima, čovek sa dna Panonskog mora koji živi i radi uz Jadransko, zatočnik psihodelične zemlje peščanih dina i peščanih vina usidren – ako je, naime, usidren? – u čudesnoj zemlji refoška i terana...

No, ako je u svojoj građanskoj egzistenciji nekovrsni apatrid, kao pisac Ušumović je i više od toga: apartrid, pisac posve osebujnih, začudnih, halucinantnih proza u kojima na sve strane duva po zemljom ili snegom obrasloj ravnici, ili onoj čiji vam se pesak uvlači pod kožu, pravo u mozak, sitan a taložan, neisteriv kao heroin iz narkomanske duše. Zbirka priča Makovo zrno Ušumovićev je "sledbenički" omaž Gezi Čatu (1887-1919), pesniku suburbane dekadencije sa jedne osobito čarobne žižne tačke delvideka, južnoga ruba austro-ugarskog carstva u stadijumu takoreći sifilističarskog truljenja, genijalnom čudaku mađarske, subotičke i svepanonske književnosti – bajdvej, i dalje nedopustivo malo prevođenom na BHS jezike – ali bogme i omaž ne rodnom, no onom bitnijem, formativnom gradu, ali omaž od danas već posve retke sorte, dakle, lišen i sladunjave sentimentalnosti nekritički privrženog nostalgičara, i siktavog besa renegata.

Uvodna priča Prayer for Passive Resistance, jedina relativno bliska danas valjda dominantnoj poetici "urbanog realizma", svojevrsna je bittersweet hroničica jednog mikrosveta o kojem uglavnom ništa ne znamo, jednog sa svih strana i na sve načine ugroženog i permanentnom rasapu sklonog supkulturnog plemena Subotice devedesetih, koje stešnjeno između ratnika, švercera i etnoinženjera svih sorata, svira trash ili sluša free jazz i, uopšte, pokušava da živi jedan normalan kreativni život koji će, međutim, u najboljem slučaju dobaciti do "dvadeset i druge strane ‘Subotičkih novina’", sve dok se posve ne raspadne, dok se ne spakuju koferi i dok se ne ode "u neke veće i bučnije gradove". No, pre bučnijih gradova, ovoj priči treba atmosferski pridružiti i izvrsnu minijaturu Car, sa motivom znamenitog gradskog kič-spomenika, jedne "nemoguće" ljubavi (takve su, doduše, u Ušumovića manje-više sve) i jednoga jurodivog slikara, odbeglog u Suboticu sa hrvatskijeh strana, na koje će, pak, iz Subotice bežati neki drugi junaci ovih proza. Recimo, junak priče Otac i sin, jedne od dveju najboljih u knjizi, koji će se vratiti kod dide na sever Bačke sa ne baš slavnih zagrebačkih potucanja: dida je Bunjevac, ali od onih koji nikako ne voledu da im se kaže da su ‘Rvati, malko slab na Slobu i ove naše... Kako god, naš će junak u sopstvenom dvorištu iskopati ljudski skelet, i ispostaviće se da je nekima iz Narodne Vlasti veoma stalo do toga da im taj skelet preda, makar i za lepe novce, i za kartu u jednom pravcu do Zagreba... Ako do sada nije postojao etno horor kao žanr, čini mi se da se Ušumović ozbiljno kandiduje za pionira...

Ono što je zajedničko pričama U stočnom vagonu i Gyar (Đar = fabrika) začudna je Ušumovićeva sklonost, a i sposobnost, da poveže sasvim izglobljenu love story (ili onu-koja-bi-da-to-bude) sa lutalačkim motivima suburbanog raspadanja, postindustrijske zapuštenosti/napuštenosti kombinovane sa vetrovitim splinom bačke prerije; U stočnom vagonu posebno je značajno mesto ove knjige, zbog izvanrednog piščevog korištenja motiva "životinjskog holokausta", njegove pametne politike užasa, kojom preispituje naša uvrežena poimanja "dozvoljenog" i "nedozvoljenog" nasilja. Uostalom, Ušumović – nečudno za jednog Subotičanina – kao da je opsednut fenomenom industrije hrane: eto i priče 29. novembar, u kojoj gospođi Esteri, imućnu, asimilovanu mađarsku Jevrejku koja je novim komunističkim vlastima "sumnjiva" jer nije bila u logoru, usred sinagoge iznuđuju da potpiše kako se odriče nasledstva nad fabrikom mesnih prerađevina; sve se to dešava 29. novembra 1949. i, gle, i fabrika će se ubuduće zvati baš tako, po tom danu i mesecu, baš kao i priča... Zaključna celina, malo duža priča Vereš zgodan je i slikovit kroki iz južnoslovenskog/severnobačkog izbegličkog peštanskog života, neka vrsta prirodne replike onoj uvodnoj: onako je Svet izgledao pre nego što se raspao na parčiće (pa smo njegove tužne, gelerične ostatke spakovali u kofere), a ovako izgleda sad...

Nema ničega makar i sličnog Makovom zrnu na ovim našim jezicima; nije ova zbirka lak zalogaj za čitaoce naviknute na strejt naracije, neće ovo zrno baš svakome berićetno proklijati, ali Ušumovićeva je knjiga jedan neobičan, dragocen dar radoznalom čitaocu, i on će se tom daru sa zadovoljstvom vraćati.

Teofil Pančić