Velika Britanija: Utočišta za bogate

Džon Kej, "Fajnenšal tajms"

RAJ ZA POREZ: Kasino Monte Karlo

Sedeći kraj bazena u mojoj kući u Mantonu na Azurnoj obali, često razmišljam o slabo poznatom ustanku tokom revolucionarne 1848. godine, kada su građani Mantona i Rokbrina izvojevali nezavisnost od kneževine Monako i time okončali šestovekovnu vladavinu Grimaldijevih. To je Monako lišilo poljoprivrednog zaleđa, a Grimaldijeve pozamašnih prihoda. Princ Florestan naumio je da povrati deo porodičnog blaga uz pomoć izvesnog preduzetnika pod imenom Fransoa Blank. Iznad grada, a nasuprot kraljevskoj palati, Blank je podigao kasino u kome su ljudi slobodno mogli da se kockaju, što je bilo zabranjeno ne samo u Francuskoj nego i u većini zemalja Evrope. Sa izgradnjom nove pruge posao je počeo da cveta, a sa njim i ova državica.

Florestan i Blank su tako u ekonomsku politiku uveli koncept utočišta. Pod time podrazumevamo omanju teritoriju koja uživa određeni stepen suvereniteta, a koja liberalnim zakonima privlači kapital. Krijumčari i pirati vekovima su vladali sličnim teritorijama, ali su oni bili van zakona i svako ko bi se tamo upuštao u neke poslove, činio bi to na sopstveni rizik. Utočišta su, nasuprot tome, obrazovala instrumente pravne države, ali su istovremeno svojim klijentima omogućavala da prečicom stignu do zarade.

Vođenje offshore kompanija nije za obične ljude. Zbog toga su klijenti, bilo da su pojedinci ili korporacije, po pravilu prilično imućni. U XIX veku je to bila kocki naklonjena aristokratija, danas su to oni koji izbegavaju da plate porez. Monako se do danas nije otarasio etikete: "Sunčano mesto za mračne tipove."

Ovo je utočište od početka opstajalo zahvaljujući licemerju njegovih većih suseda. Političari bi javno osuđivali preterano bogaćenje i zahtevali da se nemoralno ponašanje stavi van zakona, ali bi njihovi bogati i slavni građani uvek uspevali da izbegnu stege.

Vlade mogu tu da pomrse mnoge račune, ali to retko čine. Švajcarska, jedna od najuglednijih i najmoćnijih sigurnih luka, nakon decenija osude popustila je pod relativno blagim pritiskom i konačno izmenila pravila o poverljivosti podataka njene klijentele. Kneževina Monako je potpuno zavisna od Francuske u infrastrukturnom smislu, a u finansijskom od EU.

Malo je menadžera investicionih fondova koji bi umeli na mapi da nađu mesta gde im je sedište firme registrovano. Većina ovih utočišta su ostrva, odakle i potiče termin offshore. Veliki broj njih je i dalje pod britanskom jurisdikcijom, ili je to nekad bila. Teritorije su podsticane da se što manje oslanjaju na britansku pomoć i da privlače strani kapital. Prihod po glavi stanovnika Kajmanskih Ostrva znatno je viši od bivše matice.

Zato je i današnja halabuka obično licemerje. Ovakva utočišta postoje zato što im velike zemlje to omogućavaju, jer su klijenti moćni i bogati. Tipični klijent Blanka šezdesetih godina XIX veka bio je mecena njegovog kasina. Tipičan klijent Kajmanskih Ostrva danas je menadžer "hedž" fonda. Neke stvari se nikada ne menjaju.

Teheran: Iranski gambit

Rodžer Koen, "Njujork tajms"

ŠTA NUDI OBAMA: Predsednik Irana Ahmadinedžad

Svojom hrabrom porukom Iranu predsednik Barak Obama ostvario je četiri stvari koje su neophodne za diplomatsko približavanje.

Odbacio je promenu režima kao cilj. Vojnu opciju ostavio je po strani. Sahranio je politiku "štapa i šargarepe", za koju Iranci misle da je dobra samo za magarce. I, iranski nuklearni program pridružio je "čitavom nizu pitanja koja su pred nama".

Time je Obama učinio da mukotrpno, ali neophodno redefinisanje odnosa SAD sa Izraelom neizbežno postane centralno strateško pitanje njegovog mandata, kako razlike u stavovima budu rasle.

Predsednikovo obraćanje Teheranu za persijsku Novu godinu bilo je prepuno značajnih novina. Dva puta je izgovorio "Islamska Republika Iran", što su njegovi prethodnici do sada vešto izbegavali, i izjavio da Iran treba da "zauzme mesto koje mu s pravom pripada u zajednici naroda". Ovim je Amerika eksplicitno prihvatila iransku revoluciju koja se dogodila pre trideset godina. Izjavio je i da se konstruktivne veze "neće graditi pretnjama". Umesto vojne opcije, za koju je tokom kampanje govorio da uvek treba biti otvorena, ponudio je "međusobno uvažavanje".

U Iranu sam boravio tokom januara i februara. Tokom boravka sam se uverio da je američka tvrdoglavost u konfrontaciji bila katastrofalna; da je provokativna retorika režima često služila da zamaskira pragmatizam; i da je pružanje ruke najbolji način da se pomogne mladima koji teže ka stabilnosti.

Ove promene nastale su iz učenja na greškama dosadašnje politike prema Iranu, ali je za njih bilo potrebno hrabrosti. Izraelci i sunitski Arapi reagovali su burnim upozorenjima da bi otopljavanje odnosa sa Iranom bila velika greška. To je razumljivo. Poboljšanje odnosa sa Iranom bi poremetilo njihove udobne pozicije u Vašingtonu, od Jerusalima do Rijada. Iranski vrhovni vođa ajatolah Hamnei Obami odgovorio je na skupu u Mašadu, najvećem svetilištu u zemlji. On je podsetio da je pre revolucije Iran bio "američka ispaša", a od predsednika umesto reči zatražio dela, poput ukidanja sankcija.

Ovo sve treba posmatrati kao gambit u otvaranju. Hamnei je stišao masu kada se iz nje začuo uobičajeni refren "smrt Americi" rečima: "Kod važnih pitanja ne dozvoljavamo da prevagnu emocije, već računica." Hamnei je potpuno u pravu: mule nisu mahnite. Iranski prihodi od nafte su bitno opali, privreda je u haosu, gasna i naftna infrastruktura dotrajala. Iranu je u sve većem interesu da Irak bude stabilan, a Avganistan lišen talibanske vladavine.

Sat Obami otkucava, ali po drugačijem ritmu od onog koji kuca budućem izraelskom premijeru Bendžaminu Netanjahuu, a razmimoilaženja SAD i Izraela oko Irana sve su vidljivija. Izraelski predsednik Šimon Perez takođe se o presijskoj Novoj godini obratio Irancima, (ne i njihovim vođama), ali sa željom da sruše režim "nekolicine verskih fanatika". Jedan izraelski zvaničnik mi je rekao da Iran već ima jednu tonu niskoobogaćenog uranijuma, a da će za šest meseci izraditi još pola tone, što mu je dovoljno za bombu. Kada sam ga upitao šta za Izrael predstavlja crvena linija, odgovorio mi je: "Čim sakupe 1500 kilograma, o neširenju nuklearnog oružja nema više govora." Kada sam ga upitao šta to dalje podrazumeva, objasnio mi je: "Mi smatramo da treba da intervenišemo kada se god neka država koja ne priznaje Izrael domogne takvog programa". Izrael, zapravo, ne želi da se Obama upušta u razgovore sa Iranom, pa preti da bi vojna akcija mogla da se desi još ove godine. Obamina nova politika prema Bliskom istoku zahtevaće svakako da se obuzda izraelska ratobornost što će neminovno dovesti do zahlađenja američko-izraelskih odnosa.

Bilo je krajnje vreme. Američka politika koja se zasnivala na nepogrešivosti Izraela bila je katastrofalna, pa i za dugoročnu bezbednost Izraela.

Kamerun: Papa i kondomi

"Ekonomist"

NE SLUŠAJTE PAPU: Prodavac kondoma

Afrikanci tradicionalno papi priređuju toplu dobrodošlicu. Na hiljade svečano odevenih Kamerunaca pevalo je i plesalo prilikom prve turneje pape Benedikt XVI. Vatikanu je stalo do kontinenta na kome živi oko 135 miliona katolika. Papa je poslao poruku punu saosećanja, napomenuvši da nestašica hrane, siromaštvo, finansijska kriza i klimatske promene Afriku pogađaju nesrazmerno jače od drugih.

Ipak, upitan šta misli o upotrebi kondoma u sprečavanju širenja side, papa je ponovio stav crkve po ovom pitanju, ali sa manje uvijanja nego obično, rekavši da oni nisu pogodni za suzbijanje epidemije, štaviše, njihova upotreba ovaj problem može samo da pogorša. On je predložio da se bolest suzbija čudoređem, apstinencijom i "ispravnim ponašanjem". Na kontinentu na kome je sida odnela 20 miliona života, dok ih je još 22,5 miliona zaraženo virusom, papa se čini potpuno nesvestan realnosti, dok bi zlonamerni mogli da pomisle da je bezosećajan i bezobziran.

Šira upotreba kondoma neće sama od sebe sprečiti širenje side. Potreban je čitav niz mera: poboljšanje obrazovanja, pomeranje starosne granice za stupanje u seksualne odnose, pomoć mladim ženama da samostalno odlučuju o svom seksualnom životu, i širenje vakcina protiv različitih virusa. Ali, kondomi mogu delimično da pomognu. Iskustva sa Tajlanda pokazuju da je upotreba kondoma, naročito u prostituciji, drastično pomogla u suzbijanju širenja side. Svetska zdravstvena organizacija ističe da se pravilnom upotrebom kondoma smanjuju šanse od zaraze virusom HIV-a za 90 odsto.

U Ugandi, čiji predsednik Joveri Museveni pored apstinencije i vere otvoreno preporučuje i upotrebu kondoma, opao je broj zaraženih. Lideri koji poriču epidemiju ili naučna dostignuća u prevenciji, ili se srame da govore o kondomima i seksu, guraju svoje građane u neznanje, čime ih izlažu većoj opasnosti. Jedna studija Harvarda pokazuje da je politika predsednika JAR Taboa Mbekija dovela da bespotrebne smrti 330.000 ljudi. Tužno je što se i papa Benedikt pridružio taboru onih koji poriču stvarnost.

No, nije tako moralo biti. Papa je pre tri godine od svog saveta za pitanja zdravstva zatražio mišljenje o tome da li je upotreba kondoma "manje zlo" od širenje smrtonosnog virusa. Liberalni kardinali držali su se mišljenja da bi to trebalo dozvoliti bračnim parovima ako je neko od supružnika zaražen.

Papa je po ovom pitanju ostao nepokolebljiv. U svojim stavovima o upotrebi kondoma u sprečavanju širenja side Vatikan se izlaže opasnosti da deluje bezdušno pred patnjama najslabijih, upravo onih o kojima crkva treba najviše da se stara.

Priredila Duška Anastasijević