"Šta je tu nacionalno"; VREME 950

Pročitao sam gorak i bezrazložno ljutit tekst Rajka Maksimovića, profesora FMU-a u penziji. Dotakao bih se delova tog teksta koje jedan muzičar, iz svoje perspektive, sedeći za pultom najelitnijeg ansambla u zemlji, naročito smatra neprihvatljivim.

S obzirom na to da je uvaženi profesor glasno i gnevno ispisao redove sa toliko neistina, i to baš o koncertima koje je propustio i koje propušta, evo prilike da se umesto ljutnje malo bolje upoznamo sa programom Filharmonije koja, kako ćemo videti, jeste nacionalna. Pogledajmo prvi sledeći program: 3. aprila koncert Filharmonije počeće poznatom i često izvođenom kompozicijom Memento Milana Mihajlovića. Pomenuo bih i remek-dela srpske umetničke muzike koja će biti izvedena u ovoj sezoni, Hristićevu Ohridsku legendu, Uvertiru Vasilija Mokranjca i Pasakalju Ljubice Marić. U poslednjih nekoliko sezona izvođena su dela upravo onih srpskih stvaralaca koje je naš sagovornik imao želju da čuje u izvođenju Filharmonije, bila to Intima ili Svita za gudački orkestar Milojevića, Konjovićeva Velika čočečka igra iz opere Koštana, Prvi koncert za orkestar, Prva simfonija i Divertimento Dejana Despića, zatim prva izvođenja kompozicija naših autora mlađe generacije, Aleksandre Vrebalov, Ivana Brkljačića i Aleksandra Sedlara, kao i nove kompozicije eminentnih srpskih autora poznatih van naših granica kao što su Isidora Žebeljan, Vuk Kulenović ili Zoran Erić. Očigledno je, dakle, da su autoru članka "Šta je tu nacionalno" promakla upravo ona imena srpskog stvaralaštva za koja tvrdi da programima Filharmonije nedostaju. Ona su tu, filharmoničari ih, kada se god za to ukaže prilika, izvode na visokom umetničkom nivou, bilo da se radi o međunarodnim gostovanjima, festivalima kakvi su BEMUS i Tribina kompozitora ili neki od redovnih koncerata filharmonijske sezone.

Ali to nije sve. Zašto da u ovom podsećanju ne pomenemo srpske dirigente najmlađe generacije, poput Premila Petrovića ili Aleksandra Markovića, koji su u bliskoj prošlosti po više puta stali pred muzičare Filharmonije? Za dirigentskim pultom bili su i Bojan Suđić i Darinka Matić-Marović, a pitam se kako je moguće da neko ko navodno prati muzički život u Beogradu nije prisustvovao koncertu Filharmonije kojim je dirigovao Mladen Jagušt za svoj osamdeseti rođendan? Da li je dovoljno nacionalno imati u sezoni soliste kao što su naša mlada i uspešna violončelistkinja Maja Bogdanović, vanserijski pijanista Aleksandar Madžar, da ne spominjem takve zvezde kao što su Gordan Nikolić, Željko Lučić ili Stefan Milenković? Takođe, imam utisak da je veoma nacionalno ako jedan ozbiljan orkestar kao što je Filharmonija poveri s vremena na vreme solističke deonice i svojim najistaknutijim članovima, dakle umetnicima koji karijere grade u granicama ove zemlje!

Uostalom, nisu li baš filharmoničari ti koji su, kao najbolji profesionalni muzičari u državi, konstantno pozivani da i van okvira svog matičnog orkestra izvode premijere dela domaćih autora na festivalima savremene muzike u zemlji i van nje?

Šta je tu nacionalno? Mislim da je primera više nego dovoljno.

Jasno bih podvukao i to da nacionalni orkestar jednog evropskog glavnog grada ne treba i ne sme da ima programe koji se prvenstveno i isključivo baziraju na promociji muzike domaćih autora. Ne treba mešati ciljeve ozbiljnog državnog orkestra bilo koje zemlje, pa ni ove, sa programima kakve imaju kulturnoumetnička društva i usko specijalizovani ansambli. Produkcija, menadžment i međunarodni umetnički odbor Beogradske filharmonije prave izbor solista, programa i dirigenata vodeći se pre svega kvalitetom i, birajući među domaćim i inostranim umetnicima one najinteresantnije, upravo uspevaju da i orkestru i publici pruže sve bolje i atraktivnije koncertne sezone. Napori koji se ulažu da se od ovog orkestra stvori nacionalni kulturni proizvod, koji bi bio ambasador Srbije, ne ostaju bez rezultata. Beogradska filharmonija je ponovo na koncertnim podijumima Evrope, promovišući i te kako i dela srpskih kompozitora u muzičkim centrima.

Slažem se, Beogradska filharmonija je naš najbolji orkestar. I nacionalni, po svim merilima.

Aleksandar Latković, prvi violončelista Beogradske filharmonije