VREME 952, 2. april 2009. / MOZAIK
Istraživanje – Međuverski dijalog:
Odvojene od države, osim po potrebi
Da crkve i verske zajednice mogu da sarađuju kad "zagusti" pokazali su i događaji koji su inicirali i pratili povlačenje zakona protiv diskriminacije iz skupštinske procedure. Pitanje je da li to čine i kad je stanje "redovno" ili tradicionalne verske zajednice, kako ih zakon definiše, uvode praksu zajedničkog oglašavanja samo povodom "osetljivih" stvari. Posle Zakona protiv diskriminacije, novi povod već dolazi na dnevni red – zakon o transplantaciji organa
|
Početkom marta ove godine javna rasprava o Predlogu zakona o zabrani diskriminacije okončana je povlačenjem Predloga iz skupštinske procedure na osnovu primedbi sedam tradicionalnih crkava i nekih verskih zajednica u Srbiji zbog članova koji se tiču slobode ispoljavanja ili promene vere, kao i proglašavanja seksualne orijentacije za privatnu stvar. Iako na prvi pogled izgleda da su verske zajednice u Srbiji ušle u dublji religijski dijalog, Aleksandar Đakovac, magistar pravoslavne teologije i izvršni direktor Hrišćanskog kulturnog centra, smatra da dijalog u Srbiji nije toliko teološki, budući da se on odvija na globalnom nivou. Dijalog je ovde više praktičan i predstavlja saradnju na različitim poljima. "Videli smo najnoviju saradnju po pitanju zakona o diskriminaciji. To je model koji i na Zapadu crkve i verske zajednice koriste."
|
Međureligijski odnosi u nas su, kao i sve ostalo, veoma zamršeni. Jedan od uzroka napetosti u ovoj sferi je poistovećivanje nacije i religije. "Dijalog često ometaju ili spreče razne druge istorijsko-političke činjenice, kao što je činjenica vrlo prisutnog nacionalizma na prostoru bivše Jugoslavije i činjenica da su ovde hrišćanske konfesije podeljene i po nacionalnoj osnovi. Dolazi i do poistovećivanja srpstva i pravoslavlja, rimokatoličanstva i hrvatstva, pa se onda mnogi, a i taj dijalog posmatraju u tom kontekstu", kaže Aleksandar Đakovac. Stav dopunjuje i Milan Sitarski, koordinator Centra za istraživanje religije Beogradske otvorene škole. "Verske zajednice u bivšoj Jugoslaviji su nespremno dočekale događaje iz devedesetih, tako da ih je politička vlast koristila kao instrument manipulacije."
Valja razlikovati međusobnu saradnju tradicionalnih crkava i verskih zajednica i njihovu saradnju sa netradicionalnim. Ovu podelu napravio je, po mnogima kontroverzni, Zakon o crkvama i verskim zajednicama, donet 2006.
|
VRSTE VERA I DIJALOGA: "Tradicionalne verske zajednice distancirane su od netradicionalnih. Dešava se i da ne žele da učestvuju na skupovima ako su prisutni i pripadnici sekti’", kaže Zorica Kuburić, sociolog religije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ona dodaje da međuverski dijalog uglavnom iniciraju nevladine organizacije posredstvom naučnih skupova i seminara, a da se verske zajednice samoinicijativno sastaju samo kad postoji neki zajednički problem. Dakle, crkve i verske zajednice ne poznaju barijere kada ih spaja zajedničko dobro. Ali nije jasno postoji li istinska volja za dijalogom. "Svaka je crkva dovoljna sebi. Uglavnom nisu raspoloženi za razgovore. One su kao fabrike – svaka radi svoje i ne meša se s drugima", smatra Zorica Kuburić. "Više postoji rivalstvo nego saradnja. Tradicionalne crkve i verske zajednice se plaše, jer su male verske zajednice veoma aktivne, one propovedaju i nekima se to sviđa. A niko ne voli da gubi vernike. To je kao utakmica, s tim što na Zapadu propovednici pišu, drže javna predavanja, takmiče se ko će da bude pametniji, a ne vode rat."
|
Takođe treba razlikovati međuhrišćanski od međureligijskog dijaloga. "To ne može da se stavi u isti koš jer se ti dijalozi odvijaju na različitim principima. Kada je reč o međuhrišćanskom dijalogu, on je i kod nas najzastupljeniji, odnosno SPC najviše kontakata ima sa Rimokatoličkom crkvom i mislim da je ta saradnja dosta intenzivna", kaže Aleksandar Đakovac. Dodaje da je međureligijska saradnja dosta solidna i da se iz medijskih izveštaja može videti da Pravoslavna crkva poziva predstavnike drugih crkava na većinu skupova koje organizuje. Kada je reč o saradnji sa netradicionalnim verskim zajednicama, Đakovac naglašava da postoji razlika u odnosima sa tzv. novovekovnim verskim zajednicama (na koje tradicionalne crkve ne gledaju blagonaklono zbog njihovog agresivnog, prozelitskog stava) i crkvama koje imaju dugu tradiciju na svetskom nivou, kao što je Anglikanska crkva. "Njima se, na primer, na Božić ustupa patrijaršijska kapela da tamo obave svoje božićno služenje", kaže Đakovac.
Još jedna specifičnost međuverskog dijaloga kod nas je da je mnogo izraženiji u Vojvodini, nego u drugim delovima Srbije. "Veliki broj ljudi u Vojvodini pripada različitim verskim zajednicama i tokom vremena sklopljeni su mnogi verski i nacionalno mešoviti brakovi, te se već u identitetu jedne osobe može govoriti o verskom pluralizmu. Dogodi se da neko ima i pet vera u sebi", objašnjava Zorica Kuburić.
|
UVAŽAVANJE RAZLIKA: Beogradski rabin Isak Asiel kaže da je zadovoljan kontaktima s tradicionalnim verskim zajednicama, napominjući da se oni kreću uzlaznom linijom. "Ima puno stvari koje nas spajaju i u kojima vidimo neku vrstu osnove za naše zajedničko delovanje. Postoje stvari koje su različite među nama i mi te razlike uvažavamo." Asiel smatra veoma važnim delovanje verskih zajednica po pitanjima o osetljivim društvenim problemima i navodi primer skupova o nasilju u školama, alkoholizmu i narkomaniji. On dodaje da se Jevrejska zajednica sreće sa SPC-om i na komemoracijama kao što je pomen žrtvama Jasenovca. "Prevodi se jedna knjiga vezana za judaizam, inicijator je Bogoslovski fakultet SPC-a, a finansijer je Konrad Adenauer Stiftung. I to je međureligijska saradnja." Asiel dodaje da i sa netradicionalnim verskim zajednicama ima dobre kontakte i da se susreti sa njima uglavnom organizuju kada postoji interesovanje za predavanja ili zajedničke teme. "Nije situacija takva da mi sedimo u nekakvim rezervatima i gledamo se preko ograde." Isak Asiel naglašava da je za razvoj međuverskog dijaloga važna i uloga medija. "Imamo maksimalnu medijsku pokrivenost na negativnim primerima, a na pozitivnim ne."
|
Generalni sekretar Islamske zajednice Srbije Eldin Ašćerić smatra da ova verska zajednica ima dobre kontakte sa jevrejskim i hrišćanskim crkvama, i to ne samo sa pravoslavnom i katoličkom, već i sa drugim hrišćanskim verskim zajednicama. "Nekad se sastajemo zbog pitanja veronauke, nekad zbog pitanja o opštim društvenim pojavama. I sama komunikacija oko ovih tema je važna za suživot i stvara dobru atmosferu u društvu." Ašćerić dodaje da podsticanje dijaloga treba da dođe od čelnih ljudi crkve, koji daju primer ostalima u crkvi a ovi, dalje, vernicima.
Predstavnik za odnose s javnošću Jehovinih svedoka Damir Porobić o saradnji te verske zajednice s drugima kaže: "Ne postoji neka uska saradnja. Nekad postoje kontakti o tehničkim pitanjima, uglavnom sa manjim verskim zajednicama, ali na duhovnom planu ne. Nema zajedničkih verskih akcija." Porobić objašnjava da oni poštuju mišljenja drugih verskih zajednica, ali smatraju da suprotna mišljenja mogu samo da naruše njihovu veru i ubeđenja. "Ne uključujemo se u projekte kao što je ekumenizam. Jednostavno se striktno držimo Svetog pisma." Iako nemaju kontakte sa čelnicima drugih verskih zajednica, Porobić naglašava da su u svakodnevnom kontaktu s pripadnicima različitih veroispovesti, te da optužbe da su oni zatvoreni i nekomunikativni ne stoje.
|
Zdravko Šorđan, pastor Hrišćanske adventističke crkve, smatra da se međuverski odnosi sa stanovišta te crkve mogu podeliti na one između verskih zajednica protestantskog usmerenja, koji su veoma izraženi, i na saradnju sa tzv. tradicionalnim verskim zajednicama. "Saradnja u suštini postoji, mada mi nismo previše zadovoljni. Mogla bi da bude mnogo intenzivnija. Do saradnje dolazi kad nam se spolja nametne, kao u periodu kada se radio Zakon o verskim zajednicama." Šorđan smatra da bi saradnjom trebalo obuhvatiti i područja zajedničkog socijalnog rada, dobrotvornog rada, prosvećivanja i edukacije. "Loše je što do saradnje dolazi tek kada nastane neki problem, mada bi trebalo da bude permanentna."
|
LEPE PROPOVEDI: Generalni vikar beogradske nadbiskupije Leopold Rohmes kaže da je međuverski dijalog u Srbiji posle rata u bivšoj Jugoslaviji bio otežan i da su se ljudi udaljili. "Moje iskustvo je da je ovde bilo teško uspostaviti jednu službenu ekumensku saradnju. Mi smo davno osnovali komisiju za razgovore sa Pravoslavnom crkvom. Na tom nivou smo se samo jednom sastali, na Uskrs 2003. Kada smo dva-tri puta pitali patrijarha Pavla kada ćemo se opet sastati, on je rekao da još nije vreme za to. Istina, patrijarh je dolazio kad je umro papa Jovan Pavle II i progovorio je dvije-tri riječi." On kaže da svake godine slave Dan molitveni za jedinstvo hrišćana, gde bude i predstavnik Pravoslavne crkve. "Ove godine nam je vladika Lavrentije održao jako lijepu propovijed, kao i mladi evangelički sveštenik." Rohmes kaže da između njih ima i dosta neslužbenih, privatnih susreta i razgovora. Po njegovom mišljenju važni su i ti sitni ekumenski potezi. "Prvo da se počne sa onim običnim, građanskim, bratskim, susjedskim, pa da se stekne međusobno povjerenje. Ne možete s nekim voditi dijalog ako ga prvo niste upoznali." Rohmes dodaje da i vladika i biskup treba da daju dobar primer, jer će onda i sveštenici poći za njima, a za njima i njihovi vernici. Kada je reč o dijalogu sa ostalim tradicionalnim verskim zajednicama u Srbiji, on smatra da, na primer, "sa Islamskom zajednicom ne može biti nekog velikog vjerskog dijaloga. S netradicionalnim crkvama imamo samo građanske odnose, ali nekih susreta, nekih simpozijuma – ne". Ono što po Leopoldu Rohmesu približava verske zajednice u Srbiji jesu različita društvena pitanja, kao što su pitanja restitucije, registracije crkava kao i primer aktuelnog predloga zakona o diskriminaciji. Postojaće potreba zajedničkog nastupa i u vezi sa zakonom o transplantaciji."
Kada se govori o potrebi pokretanja međureligijskog dijaloga, država je strogo odvojena od crkve. Skoro da ga ne pokreće. Susreti verskih poglavara u državnoj produkciji svode se na sastanke Komisije za versku nastavu. Prema najavama Ministarstva vera, ova godina neće biti takva.
"Ministarstvo vera prati i podstiče dijalog, a najevidentniji rezultati ostvareni su kroz rad Komisije Vlade Srbije za versku nastavu u kojoj ozbiljan, složen, pa i pionirski posao realizovanja verske nastave u školama usaglašavaju predstavnici svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica. Budžetom Ministarstva vera za 2009. godinu utvrđen je projekat ‘Unapređenje verske kulture, sloboda i tolerancije’", kaže Dragan Novaković, pomoćnik ministra vera. Ministarstvo će organizovati i okrugle stolove i naučne konferencije na kojima će predstavnici verskih zajednica razgovarati o različitim pitanjima od životne važnosti.
|
DRŽAVNA POSLA: Komisija za versku nastavu u osnovnim i srednjim školama obrazovana je novembra 2004, a Uredba o organizovanju verske nastave je doneta još jula 2001 (potpisao potpredsednik Vlade Dušan Mihajlović). Pored predsednika iz Ministarstva vera i potpredsednika iz Ministarstva prosvete, komisiju čini 12 članova: po jedan predstavnik svake tradicionalne crkve, te činovnici navedenih ministarstava. Održano je 12 redovnih sednica. Neke od tema, pored onih o "praćenju i unapređivanju verske nastave", bile su radno-pravni status veroučitelja sa posebnim osvrtom na trudničko i porodiljsko odsustvo veroučiteljica; osuđena je zloupotreba verske nastave od strane nesavesnih pojedinaca i interesnih grupa koje pokušavaju da dođu do materijalne dobiti prodajom različitih knjiga i predmeta, bez znanja i saglasnosti nadležnih prosvetnih vlasti; upoznavanje Komisije sa "tokom radova na organizovanju internet prezentacije verske nastave u Republici Srbiji", podržan dalji rad na projektu; već na 11. sednici postignut dogovor da se unapređuje kvalitet verske nastave; organizovanje velikog skupa veroučitelja. Bilo čak i jedno demonstrativno napuštanje sednice predstavnika sukobljenih islamskih zajednica, kada je Islamska zajednica u Srbiji ocenila kao provokaciju to što je na sastanak pozvana Islamska zajednica Srbije.
Što se tiče dijaloga, Zorica Kuburić kaže da je on izraženiji nego ranije, jer je došlo vreme da se on može voditi. Prema Aleksandru Đakovcu, šanse za dijalog i za usaglašavanje na dogmatskoj ravni su najveće unutar hrišćanstva. Između onih verskih zajednica gde su razlike u učenju velike, šanse za takav dijalog su male ili ih nema. U tom slučaju "treba da razgovaramo o načelima i mogućnostima pravednog suživota svuda gde živimo zajedno". Đakovac misli da na tom zbližavanju treba krenuti od nivoa običnih vernika. "Bitna je sama činjenica da nešto radimo zajedno, da se vernici različitih konfesija bolje upoznaju i time se već postiže jedan cilj. A cilj je da se prevaziđu predrasude koje vode ka mržnji onih drugih."
Tamara Mitrović, Saša Đorđević, Nikola Stojanović
Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić
| Škola tolerancije U Srbiji postoji nekoliko nevladinih organizacija koje, na različite načine, putem skupova, škola ili kurseva, pokušavaju da poboljšaju međuverski dijalog. U Beogradu, u okviru Beogradske otvorene škole, deluje Centar za istraživanje religije. Jedan od glavnih projekata Centra je onlajn program “Škola tolerancije – etničke i verske zajednice u periodu tranzicije”, započet 2006; do sada su realizovana tri programa. Krajem 2002. je osnovan Hrišćanski kulturni centar koji se bavi odnosima religije i društva, unapređenjem međuhrišćanskog i međureligijskog dijaloga i saradnje. U Novom Sadu deluje Ekumenska humanitarna organizacija koja kroz “Školu ekumenizma” sveštenicima i aktivistima u verskim zajednicama, predstavnicima medija i nevladinog sektora i studentima kroz predavanja pruža uvid u razumevanje pozicija crkava i verskih zajednica kako bi se poboljšali dijalog i tolerancija. Centar za empirijsko istraživanje religije (CEIR) je aktivan u polju izdavaštva. U proteklih sedam godina CEIR objavljuje naučni časopis “Religija i tolerancija” u kome se mogu naći tekstovi filozofa, sociologa ili toeloga. U Nišu deluje Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije.
Na ulicama Londona u januaru ove godine pojavili su se autobusi gradskog prevoza sa sloganom “Bog verovatno ne postoji! Prestanite da brinete i uživajte u životu” (“There’s probably no God. Now stop worrying and enjoy your life”). Time je počeo zanimljiv dijalog između ateista i vernika, koji je kasnije prerastao u verbalno prepucavanje dve strane i način da se prikupi novac u humanitarne svrhe. Idejni tvorac akcije “Ateističke bus kampanje” je mlada TV novinarka Arijana Šerin, koja je na ideju došla tako što je videla reklamnu poruku evangelističke crkve na londonskom autobusu u kojoj se našao citat iz Biblije “I Sin Čovečiji kada dođe hoće li naći veru na zemlji”) (“When the Son of Man comes, will He find Faith on this Earth”, Luka 18:8). Šerin se obratila ASA (Advertising Standards Authority) koja nije imala nikakav problem s ovim tipom oglašavanja; kasnije je napisala članak u britanskom časopisu “Gardijan” gde poziva donatore na zakup autobusa koji će nositi poruku. Akciji su se pridružili politički bloger Džon Vort, Britanska humanitarna asocijacija i Ričard Dovkins, koji se u britanskim medijima popularno naziva “Darvinovim rotvajlerom”, upoređujući ga sa engleskim biologom Tomasom Hakslijem, poznatim po nadimku “Darvinov buldog”. Nakon Londona, kampanja se proširila u ostale delove Evrope i sveta. Nova odredišta kampanje su Barselona, Madrid i Valensija. Kampanja je naišla na reakciju Katoličke crkve, gde je Havijer Marija Perez-Roldan iz crkve Tomas Moro izjavio da je kampanja napad na sve religije i optužio vladu Španije za pokretanje akcije: “Vlada je napravila atmosferu neprijateljstva.” Kao odgovor na “Ateističku bus kampanju” tri različite hrišćanske grupe su pokrenule antikampanju pod sloganom “Bog definitivno postoji; zato se pridružite Hrišćanskoj partiji i uživajte u vašem životu” (“There definitely is a God; so join the Christian Party and enjoy your life”). Nakon Španije, mnoge humanističke i ateističke organizacije (Ateistička fondacija iz Australije, Američka humanitarna organizacija, Italijanska unija racionalnih ateista i agnostika) iz celog sveta su pokrenule akcije sa sličnim sloganima u februaru i martu ove godine. Akcija je pokrenuta i u našem regionu. U Zagrebu se 10. marta na tramvaju broj 14 pojavila reklamna poruka “Bez Boga i bez gospodara”. Inicijatori ove akcije u Hrvatskoj su udruženja Koalicija za sekularizam i Ženska mreža Hrvatske. Zagrebački električni tramvaj je vozilo povukao iz saobraćaja, uz obrazloženje da se tačno ne zna adresant ateističke poruke, i inicijatorima je vraćeno 11.000 kuna. Koalicija za sekularizam je izjavila da je to udar na slobodu govora, kao i poslovna prevara, ali da će se akcija ipak nastaviti jer će se na plakatima dodati logo Koalicije. “Ateistička bus kampanja” je do prošle nedelje prikupila 8400 od planiranih 50.000 funti koje će ići u humanitarne svrhe. Bivši šef vlade Velike Britanije Toni Bler je u razgovoru s Meri Keni, novinarkom i jednom od osnivačica Irskog feminističkog pokreta, upozorio da je hrišćanstvo u riziku da se nađe na marginama u britanskom “agresivnom sekularnom” društvu. Ateistička bus kampanja je do marta ove godine prošla kroz 11 država i više od 20 gradova, inicirajući više kontroverznih rasprava. Ekumenizam
Ekumenizam je pojam koji predstavlja napore ka dijalogu, pomirenju i ponovnom jedinstvu unutar hrišćanstva, koje je 1054. godine uzajamnim anatemisanjem podeljeno na istočno i zapadno – pravoslavne i Rimokatoličku crkvu. Veliki raskol nikada nije prevaziđen, a zvaničnih kontakata nije bilo sve do 1965, za vreme Drugog vatikanskog koncila, kada su anateme i zvanično povučene. Još jedan korak ka zbližavanju načinjen je 1979, kada su vaseljenski patrijarh Dimitrije I i papa Jovan Pavle II osnovali Mešovitu komisiju za zvanični teološki dijalog između pravoslavlja i katoličanstva. I pored brojnih problema i zastoja u komunikaciji, pogotovo na sastanku u Baltimoru 2000. godine, dijalog je nastavljen u Beogradu, u septembru 2006.
Počeci ekumenskog pokreta vezuju se za XIX vek i protestantske crkve koje su svojim aktivnostima na jedinstvu hrišćanskih veroispovesti dovele do osnivanja Ekumenskog saveta. Rad ovog saveta je doveo i do zvaničnog početka Ekumenskog pokreta 1910. godine, kada je pojam ekumenizma prvi put upotrebljen u značenju koje ima danas. Spajanjem protestantskih organizacija koje su u međuvremenu formirane, nastao je Svetski savet crkava (SSC) 1938. Prva skupština je održana 1948; svakih šest-sedam godina organizuje se jedan opšti skup, a poslednji je bio u Brazilu 2006.
Pravoslavne crkve zvanično pristupaju SSC-u od 1947: Vaseljenska patrijaršija 1947, Ruska patrijaršija 1961, Srpska patrijaršija 1965. itd.). I u okviru SSC-a postoje brojni problemi i prigovori pravoslavnih crkava. Kao veoma problematično se navodi pitanje unijata, grko-katolika, tj. katolika istočnog obreda, kao i povezanost nacionalnog i verskog u nekim krajevima (Srbija, Hrvatska i BiH, Engleska i Irska, Grčka i Turska, Poljska i Ukrajina). Pravoslavne crkve nisu jedinstvene po pitanju angažovanja u Ekumenskom pokretu a neke su, kao Gruzijska crkva, istupile iz SSC-a.
“Prozelitizam i unijatizam su glavna prepreka mogućem susretu između pape i patrijarha”, izjavljuje kardinal Kasper pri imenovanju za načelnika Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva. “Otapa se led u odnosima s Ruskom pravoslavnom crkvom, a postoji želja za saradnjom.” Unijatizam je nastao na prostorima nekadašnje Habzburške monarhije kao pokušaj prevođenja pravoslavnih Rumuna, Ukrajinaca i Srba u katolicizam. Po mišljenju jezuitskih istoričara, u rumunskom mestu Alba Julia arhiepiskop Teofil 1697. i sveštenik Atanasije 1698. godine su potpisivanjem prihvatili ujedinjenje sa Rimom, čime je nastala Rumunska unijatska crkva, koja je ostala pravoslavna kao veroispovest, ali je kanonski podređena Rimu. Za vreme komunizma u Rumuniji samo je unijatska crkva ukinuta a veliki broj sveštenika zatvoren. Ipak, ona je uspela da preživi komunizam i obnovljena je 1990. Najveći broj pripadnika unijatske veroispovesti ima Ukrajina.
U Rimokatoličkoj crkvi su još od XIX veka vođeni nezvanični razgovori između pojedinih anglikanskih i rimokatoličkih teologa, a veliko interesovanje za pravoslavlje i jedinstvo hrišćana pokazao je i papa Lav XIII (1878–1903). Međutim, Rimokatolička crkva je sve do pape Jovana XXIII (1958–1963) bila zatvorena prema ekumenskom pokretu. On je osnovao Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva, a tvrd stav se dosta promenio posle Drugog vatikanskog koncila i stvaranja mogućnosti za dijalog. Rimokatolička crkva nije zvanično član SSC-a, već samo posmatrač. Ekumenski dijalog se vodi u okviru Saveta Evropske biskupske konferencije (Council of European Bishops’ Conferences, CCEE), koji je zajedno sa Konferencijom evropskih crkava (Conference of European Churches, CEC) organizovao tri evropska ekumenska sabora (u Bazelu 1989, Gracu 1997. i Sibiju 2007). CCEE predstavlja ujedinjene rimokatoličke biskupije u Evropi, a članice CEC-a su mnoge pravoslavne, protestantske i ostale crkve i organizacije u Evropi. Godine 2001. potpisali su dokument pod nazivom “Charta Oecumenica”, koji daje smernice budućeg dijaloga i saradnje. U njemu se crkve obavezuju da rade na približavanju unutar hrišćanstva, ali i da neguju dobre odnose s drugim religijama i drugim pogledima na svet. |
