"Deset nedogođenih godina"; VREME 951

Zanimljiv tekst, mada ne mnogo originalan. Naime, videsmo na jednom od poznatih blogova (tačnije blog portala) pitanje šta bi bilo da nije bilo bombardovanja, koje neki nazivaju NATO agresijom. Postavljač pitanja nije gubio vreme, odmah je odgovorio – Milošević bi danas bio na vlasti.

Iz toga se moglo između redova pročitati da on misli kako je bolje što je došlo do bombardovanja (možda? sigurno?). No, kada je upitan da li tako misli, počeo je da se vadi kako to nije rekao, a posle se žalio da mu je "nalepljena etiketa".

Bez obzira na to šta je pisac hteo reći, ovakva logika ima dva problema. Prvi je taj što se tako može "pravdati" (ili ne? nije nam rečeno) baš bilo šta. Da nije Hitler došao na vlast u Nemačkoj, verovatno bi došli komunisti, oni bi bili u savezu sa Staljinom, "svetska revolucija" bi se proširila i Staljin bi vladao svetom. Lako je zamisliti takvu "alternativnu istoriju", i ona uopšte nije malo verovatna.

Drugi problem je što se tako potpuno zanemaruju, da ne kažem omalovažavaju "unutrašnje snage". Takvim promišljanjima kao da se želi reći da demokratska opozicija (glavni lideri Vuk Drašković i Zoran Đinđić) ne bi mogla još deset godina da obori vlast. Malo je bilo što su deset godina to uzalud pokušavali, dok nisu izbacili Koštunicu kao frontmena... Ovako ispada da Srbi baš ni za šta nisu sami sposobni.

Ima tu još "problemčića"... Bombardovanje je imalo neke žrtve, da li su one opravdane da ne bi bilo nekih drugih žrtava? Šta je sa napadačem, da ne kažem agresorom?

A mogu se pisati i drugačije "alternativne istorije". Recimo ona po kojoj se navedeni lideri opozicije nisu svađali i negde početkom 1998. su makli Miloševića (možda posle još jednog pokušaja krađe izbora). To, međutim, nije rešilo problem Kosova (i Metohije) koji ionako nije demokratsko pitanje. Onda se demokratska Srbija suočila sa podrškom Zapada albanskom separatizmu. Njeni lideri su se okrenuli Istoku, pre svega Rusiji koja dolaskom premijera, pa onda predsednika Putina sve više dobija na značaju. Zvuči poznato, zar ne...

Ivan Vukadinović, elektronskom poštom