NATO u šezdesetoj:
Zbunjeni slavljenik

Na jubilarnom sastanku Severnoatlantske alijanse, najbolje su se provele Turska i Rusija

Za "Vreme" iz Brisela

"Nemojte se osećati krivim ako sa dvadeset dve godine ne znate šta ćete sa sobom. Ja to u vašim godinama nisam znao, a neki od najzanimljivijih ljudi koje poznajem to ne znaju ni sa četrdeset." Ove mudre reči, koje je australijski režiser i dramaturg Baz Lurman pre deset godina uputio britanskim diplomcima mogle bi biti uteha najmoćnijem vojnom savezu na svetu – Organizaciji severnoatlantskog pakta, u javnosti poznatoj po skraćenici NATO. NATO je ove godine u Nemačkoj obeležio šezdeset godina od osnivanja, ali ako je suditi po onome što se u Strazburu čulo i videlo, pakt ni u ovom poodmaklom dobu nije siguran kuda je krenuo i šta ga čeka, pa čak ni ima li njegovo postojanje smisla u današnjem burnom svetu.

Sve je bilo mnogo jednostavnije 1949, kada je tokom mandata američkog predsednika Harija Trumana NATO oformljen na tri lako razumljiva principa koje je formulisao Lord Ismej, prvi generalni sekretar Alijanse: da drži Amerikance u Zapadnoj Evropi, Ruse napolju, a Nemce pod kontrolom. Sve se to drastično promenilo krajem devedesetih: slom komunizma u Rusiji obesmislio je drugi princip, pad Berlinskog zida treći, a posao je dovršio Džordž Buš junior, koji je nakon 11. septembra otvoreno poručio Evropljanima da će Amerika svoje buduće ratove voditi sama. Buš je, doduše, u svom drugom mandatu zatražio od NATO-a da pomogne u Avganistanu, ali čak i danas, američki vojnici u toj zemlji odgovaraju isključivo Pentagonu.

Izgledalo je, u jednom trenutku, da su ratovi u bivšoj Jugoslaviji dali šansu NATO-u da prevaziđe krizu identiteta, kroz angažman u mirovnim operacijama i humanitarnim intervencijama. Ni to nije potrajalo: NATO je danas u Bosni samo simbolično prisutan, sa Kosova se polako izvlači, a kad je reč o "humanitarnom" bombardovanju Srbije, čija je desetogodišnjica pala nekako baš uoči samita, dovoljno je reći da niko od funkcionera Alijanse o toj epizodi nije hteo da govori, ako se izuzme izjava jednog zvaničnika, koji je želeo da ostane anoniman, da u vezi sa Kosovom "nema šta da se slavi i obeležava".

IZVINI ANGELA, ZOVE ME REDŽEP: Ovo je pozadina za grupnu fotografiju u Strazburu na kojoj su se prošlog vikenda našli šefovi država i vlada dvadeset i osam zemalja članica NATO-a. Već na samom početku, protokol je prekršio premijer Italije Silvio Berluskoni, koji je umesto da se po dolasku pozdravi sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, koja ga je čekala na crvenom tepihu, izvadio mobilni i proveo narednih četrdeset minuta šetkajući se po travnjaku sa telefonom u ruci; Merkelova je nekoliko minuta zbunjeno stajala, a zatim je odmahnula rukom i ušla u zgradu kako bi se pridružila ostalim gostima. Ispostavilo se, naknadno, da je razgovor bio zaista važan: Berluskoni je pričao sa turskim kolegom Redžepom Erdoganom, koji se u tom trenutku nalazio u Ankari (Tursku je u Strazburu predstavljao predsednik Abdulah Gul). Turska je, naime, zamalo minirala samit najavom da bi mogla da uloži veto na izbor novog generalnog sekretara, danskog premijera Andersa Rasmusena, oko čijeg se imenovanja većina članica ranije složila. Turcima je smetalo što je Rasmusen, nakon što se islamski svet digao na noge zbog objavljivanja karikatura proroka Muhameda u danskim novinama, otvoreno odbio da se u ime Danske zbog toga izvini, pa su mu zamerili da je antiislamski nastrojen. Sem toga, Rasmusen je ranije, tokom Erdoganove posete Kopenhagenu, odbio da iz sale za novinare udalji dopisnicu kurdske televizijske stanice, i odbacio uporne turske zahteve da se ta stanica, koja svoj program emituje iz Danske, zabrani.

Da su Turci ispunili pretnju, samit u Strazburu bi označio početak krize koju bi Alijansa teško prevazišla. Ovako, malo zahvaljujući Berluskoniju, a još više američkom predsedniku Baraku Obami, Ankara je dala zeleno svetlo i Rasmusen je izabran. Zauzvrat je dobila mnoge ustupke: na novouspostavljenu poziciju zamenika generalnog sekretara biće postavljen Turčin (prvobitno je to mesto trebalo da pripadne Italiji), a sem toga joj sleduje nekoliko važnih mesta u komandi NATO-a u Monsu. Ne samo to: Rasmusen je obećao da će danska policija istražiti ima li pomenuta televizija veze sa kurdskim teroristima; i konačno, Turci su od Obame dobili obećanje da će Amerika aktivnije lobirati za prijem Turske u Evropsku uniju – mada za takav stav, ako je suditi po izjavama Merkelove i nekolicine evropskih lidera, Obama u Briselu neće naći mnogo prijemčivih ušiju.

Amerika, inače, ne sme sebi da dozvoli da pokvari odnose sa Turskom, koja joj je glavni strateški saveznik na Bliskom i Srednjem istoku. Amerika teško može da povuče svoje vojnike iz Iraka, osim preko turske teritorije, a Vašingtonu je saradnja sa Ankarom neophodna i zbog Irana i niza naftom bogatih centralnoazijskih republika. Upravo zbog toga nije teško shvatiti zašto je Obama odlučio da nakon Strazbura i kratke posete Pragu krene u Istanbul, u dosad nezabeleženu ofanzivu šarma.

MAJKA RUSIJA: Odnosi sa Rusijom bili su druga velika tema samita, nakon krize u koju su ti odnosi zapali nakon prošlogodišnjeg rata u Gruziji, koji se završio otcepljenjem Severne Osetije i Gornje Abhazije. Gruzija je, do sukoba u kome su ruske snage učestvovale na strani separatista, važila za perspektivnog kandidata za prijem u NATO, koji je neposredno nakon rata oštro osudio Moskvu zbog "agresije". Rusija je odgovorila suspendovanjem svojih odnosa sa Alijansom i najavom da će se suprotstaviti svakom daljem širenju NATO-a na zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza.

Nakon što su se strasti ohladile, bilo je neophodno dugoročnije definisati odnose između Brisela i Moskve. Tu su se članice NATO-a jasno podelile na stare i nove: dok su se Amerika i većina zapadnoevropskih zemalja zalagale za normalizaciju, grupa članica iz bivšeg istočnoevropskog bloka je tražila oštriji stav prema Rusiji, pa čak i povratak na praksu iz osamdesetih, kada je NATO redovno sprovodio vojne vežbe na svojoj istočnoj granici, demonstrirajući time svoju spremnost da odbrani članice od eventualnog napada sa istoka. Mlađe članice Alijanse, kojima je prevashodan motiv za ulazak u pakt upravo i bio zaštita od Rusije, pogotovo su brinule zbog ranijih najava iz Vašingtona da bi odnose sa Moskvom trebalo unaprediti ili, kako je to Obama formulisao, "resetovati". "Kad se resetuje kompjuter, memorija se ne briše", upozorio je estonski predsednik Obamu uoči samita, podsećajući na gorka iskustva svoje zemlje pod diktatom Moskve.

Na kraju su pobornici normalizacije odneli ubedljivu pobedu nad zagovornicima "povratka korenima" NATO-a. Ne samo što o članstvu Gruzije i Ukrajine uopšte nije bilo reči već su iz završne deklaracije uklonjene sve odredbe koje bi mogle da makar blago razdraže Rusiju. Još pre samita, Obama je najavom da bi Amerika mogla da odustane od postavljanja planiranog raketnog štita u Češkoj i Poljskoj uklonio jedan od najvećih kamena spoticanja u odnosima Vašingtona i Moskve.

Tako je Rusima, moglo bi se slobodno reći, zapao najlepši poklon na rođendanu NATO-a: ovo je prvi samit u istoriji pakta u čijim završnim dokumentima nema ni tragova hladnog rata. Rusi su ovaj signal odmah razumeli, na šta ukazuje prošlonedeljna izjava Dimitrija Rogozina, ruskog ambasadora pri NATO-u, da će odnosi sa Alijansom u najskorije vreme biti u punoj meri normalizovani.

KREMA ZA SUNČANJE: Ovako blagonaklon stav prema Moskvi može se razumeti tek u kontekstu trenutno najvažnije operacije NATO-a – rata u Avganistanu. Rusija je, naime, nedavno ponudila Alijansi da svoje zapadne trupe u Avganistanu snabdeva preko njene teritorije, umesto kao do sada, preko Pakistana i Kirgistana. To je ponuda koju NATO jednostavno ne može da odbije: Kirgistan je (verovatno pod pritiskom Kremlja) nedavno otkazao gostoprimstvo američkim trupama, a prolaz kroz Pakistan je postao krajnje nesiguran zbog učestalih talibanskih zaseda. To znači da će Moskva odsad imati ključnu reč kada je reč o snabdevanju američkih vojnika u Avganistanu, što je u očima Amerikanaca (i ostalih zemalja koje tamo imaju trupe) čini značajnijom od nekih članica NATO-a, koje malo ili nimalo ne doprinose u tom ratu.

Po pitanju Avganistana, na kome je zasnovao celu svoju spoljnu politiku, Obama je doživeo prvi i dosad najozbiljniji hladan tuš od svojih NATO saveznika. On je u Strazbur doputovao sa neskrivenim ciljem da nagovori članice da u Avganistan pošalju znatan broj svojih vojnika i time pomognu Americi da dobije ovaj rat, za koji mnogi smatraju da je već izgubljen. Međutim, NATO će u Avganistan poslati svega četiri do pet hiljada ljudi, od kojih će većina biti povučena već u drugoj polovini ove godine, odmah nakon okončanja avganistanskih izbora. Čak ni Obamino upozorenje da bi Evropa pre nego Amerika mogla da se nađe na udaru terorista ukoliko se Al Kaida ponovo ušanči u Avganistanu, nije pomoglo. Većina Evropljana, naime, smatra da će ih Al Kaida ostaviti na miru ako se dovoljno odmaknu od Amerikanaca.

Gorak ukus posle ovog poraza teško mogu da otklone dva za NATO nesumnjivo pozitivna događaja: prijem Hrvatske i Albanije u Alijansu i povratak Francuske u komandnu strukturu posle višedecenijske pauze. Ključno pitanje ostaje: ako NATO više nema volje da se koška sa Rusijom, a u Avganistanu samo statira, koja je stvarna svrha ove skupe i glomazne organizacije? Vratimo se Bazu Lurmanu i njegovim savetima za mlade, koji su uz muzičku podlogu dostigli vrh britanske top-liste singlova pre deset godina. "Ako bi trebalo da vam savetujem samo jedno, kažem vam: uvek koristite kremu za sunčanje. Njeno blagotvorno dejstvo je, za razliku od mog mudrovanja, naučno dokazano." Gde god NATO planira da letuje ove godine, pametno će učiniti ako ga posluša.

Dejan Anastasijević