Francuska, socijalni nemiri:
Proleteri svih zemalja

Spoj veoma loše ekonomske situacije, masovnih otpuštanja, neadekvatnih reformi, uništavanje socijalnih privilegija i sve totalitarnije ponašanje državnog vrha pretvaraju se u eksplozivan koktel koji svakog trenutka može da eksplodira

Za "Vreme" iz Pariza

700, 1200, 206, 555,…, ne radi se o modelima novih automobila ili brojevima na nekom od izvlačenja superpremija na nagradnoj igri: ovo su brojevi koji se vrte u francuskim medijima a odnose se na nezaposlene kojih je iz dana u dan sve više. Niz dvocifrenih, trocifrenih pa čak i četvorocifrenih brojeva raste od prošle jeseni a sve je intenzivniji od početka ove godine. Najpre finansijska a odmah potom i globalna ekonomska kriza zapljusnula je i Francusku poput cunamija i pred sobom krši industrijske strukture, briše radna mesta i ugrožava sudbine miliona ljudi nekada veoma prosperitetne države.

DOSTA JE BILO PRIČE: Protesti protiv predsednika Sarkozija

Sušta realnost je mračna i beleže se samo stravični i gotovo nezamislivi rekordi. Dok je pre dve godine stopa nezaposlenosti stagnirala negde između šest i sedam odsto, sada je prestigla osam odsto aktivnog stanovništva sa rekordnim mesecom januarom kada se birou za nezaposlene prijavilo više od osamdeset hiljada ljudi. Kriza, a naročito ona koja je pogodila sektor automobilske industrije za sobom je ostavila pustoš i bedu u svim onim regijama u kojima se nalaze pogoni za sklapanje vozila, proizvodnju auto-delova i svih pratećih potrepština bilo da se radi o domaćim ili stranim firmama. Situacija sve više podseća na one prizore iz Zolinog Žerminala, gde nezadovoljni, izgladneli i bespomoćni ljudi štrajkovima pokušavaju da istraju u borbi protiv isto tako nemoćnih gazda koji su jedino rešenje našli u otpuštanju radnika. Međutim, očigledno je da pored same borbe za koricu hleba, postoje razlozi za opšte socijalno nezadovoljstvo pre svega zbog osećanja nepravde koju trpi samo ekonomski najosetljiviji sloj građana. Više je faktora koji su doveli do socijalne napetosti u Francuskoj, ali i netrpeljivosti prema vladi, predsedniku države i svim ekonomskim moćnicima, koji se smatraju glavnim krivcima što radnike i sve ostale zaposlene sada, kada je najteže, ostavljaju na cedilu.

UZBUNA: Prva ozbiljna uzbuna data je 29. januara kada je na ulicama Pariza i svih većih gradova u zemlji demonstriralo skoro dva miliona ljudi (milion prema policiji za koju znamo da u Francuskoj naročito nisko procenjuje broj učesnika na javnim okupljanjima), protiv masovnih otpuštanja, neadekvatnih reformi koje preduzimaju Sarkozi i njegova vlada te naravno tražeći ispunjenje predizbornih obećanja i porast kupovne moći. Francuskim ministrima i njihovom vođi (misli se na predsednika Sarkozija jer je premijer Fransoa Fijon gotovo neprimetan u aktuelnom sastavu državnog vrha) postalo je jasno da se više ne mogu zataškavati posledice krize i ljudima obećavati napredak i kupovna moć u trenutku kada raste nezaposlenost a celokupna ekonomija zalazi u recesiju.

No, lakše je zabiti glavu u pesak nadajući se da će oluja proći, pa je to očigledno uradila i cela vlada dok su se s druge strane loše vesti udesetostručile: opet brojevi od 2300, 145, 75 ovamo, 200 onamo i tako redom. Drugi talas masovnih protesta odigrao se po istom scenariju 19. marta, kada je na ulicama francuskih gradova bilo i više od tri miliona ljudi, svi sindikati udruženi sa istim zahtevima: da vlada i predsednik konačno stanu na put otpuštanjima i prestanu sa perfidnom politikom virtuelne sanacije krize državnim novcima, drugim rečima, novcima iz džepa poreskih obveznika.

ZAŠTITA BOGATIH: Usled razorne krize, Sarkozi je posle hitne pomoći od tridesetak milijardi evra bankama odmah prileteo u pomoć i automobilskoj industriji odvajanjem prilične svote od šest i po milijardi evra Renou i grupi Pežo-Sitroen kako bi se suočili s padom prodaje i manjkom dobiti, ali i uz uslov da obećaju da neće otpuštati radnike. Nije prošlo nedelju dana otkako je novac legao na račun pomenutih multinacionalnih kompanija, počela su da pljušte saopštenja kako se priprema privremeno otpuštanje u nekoliko pogona. Ista doza lukavosti je viđena i kod francuskog naftnog giganta, kompanije Total, koja je u 2008. godini ostvarila rekordnu zaradu jednog francuskog preduzeća u visini od 18 milijardi evra. Dva dana posle, javljeno je da će firma ukinuti 555 radnih mesta zbog pada cene sirove nafte na tržištu. Brojni su primeri u kojima su država i ceo njen aparat bacili pojas za spasavanje u obliku lepih šarenih novčanica sa motivima evropskih mostova, a ceh plaća isključivo srednja i radnička klasa jer je ona viša bukvalno zaštićena od prevelikih nameta države.

Naime, to je bio prvi korak koji je napravio novoizabrani Sarkozi pre dve godine: ograničio je porez na bogatstvo pa se onima što imaju i najviše oprašta 60 odsto od onoga što bi inače morali da daju u državnu kasu. Ali zato narod plaća i oseća sve veću nepravdu, odakle i tolika mobilizacija tokom protekla dva generalna štrajka što je jedva viđeno i davne 1995. godine kada se tražilo povlačenje socijalnih reformi tadašnjeg premijera Alana Žipea. A i državni budžet nije vreća bez dna i ovim ritmom sveprisutni i svemogući Nikola Sarkozi neće moći da zapuši sve rupe u brodu koji polako ali sigurno tone.

OTMICE DIREKTORA: Da je Francuska zemlja iz koje potiču revolucionarne ideje znamo iz udžbenika istorije, ali ove najnovije, mora se priznati, ponovo su avangarda. U poslednjih mesec dana pošto masovni protesti na ulicama ne daju željene rezultate i država se konstantno oglušuje na davljeničke vapaje, radnici su preuzeli stvar u svoje ruke jer više nema ko da ih čuje i zaštiti od sigurne gladi. Najpre je direktor jedne od Sonijevih fabrika na jugozapadu zemlje bio zatočenik na 24 časa, jer su njegovu kancelariju zaposeli radnici pred otpuštanjem i nisu ga pustili sve dok nije potpisao ukidanje plana otpuštanja. Na istu ideju došli su zaposleni u još jednoj svetski poznatoj firmi, 3M, koji su svog direktora takođe malo uplašili jednodnevnim "kancelarijskim pritvorom". Prošle sedmice, čak četvorica visokih zvaničnika američke filijale građevinskih mašina Katerpilar sa sedištem u Grenoblu bila su zatvorena dva dana, pa su puštena kada je Sarkozi čuo šta se dešava i poručio da neće dozvoliti da se zatvori pogon u tom gradu. Najgore je možda prošao direktor fabrike akumulatora za automobile Fulmen, kog su zaposleni naterali da ide sa njima na demonstracije 29. januara, vešto ga obukli u belu majicu sa natpisom "75 otpuštenih" i terali ga da na sav glas viče slogane protiv sebe! Ova vest je objavljena tek prošle sedmice a direktor demonstrant je izjavio da se osećao veoma uplašeno i poniženo, ali nije podneo tužbu.

KONTROLA MEDIJA: Talasu nezadovoljstva u privatnom sektoru pridružuju se i državni činovnici kojima se Francuska doskora ponosila, ali je za ovu novu vladu nemoguće da izdrži toliki teret. Reforme sa neminovnim ukidanjem radnih mesta pokrenute su u obrazovanju (od osnovnog pa do visokog), kulturi i medijima, odnosno u svim onim sektorima od kojih država ne zarađuje mnogo iako je u svetu poznata po svojim kvalitetima. "Kriza je, što ste svirali svirali ste", rekli bi neki od nadležnih. Sorbona i brojni univerziteti u Parizu i unutrašnjosti blokirani su mesecima, i po prvi put su studenti, istraživači i profesori na istoj talasnoj dužini te zahtevaju da se povuku reforme. I dok Francuska zatvara svoje kulturne centre po svetu, pruža sve manje subvencija umetnicima, mediji su polako ali sigurno stavljeni pod kontrolu, naročito državni u kojima rade "lenji" novinari i koji znaju samo da kritikuju nesposobnu vlast a državu koštaju ogromne svote novca. "Tako više ne može", rekao je veliki-mali brat iz Jelisejske palate, promenio zakon i sada imenuje svoje ljude na čelo državnih medija koji opet imaju za zadatak da "uvedu red" u celokupni javni TV i radio servis.

UJEDINJENI SINDIKATI: Očekujući već najavljene proteste za 1. maj kada i tradicionalno ulicama francuskih gradova defiluju sindikati, već nekoliko dana traje polemika upravo o legitimnosti radikalnih akcija sindikalaca. I dok se cela desnica zgražava, levica sa nekadašnjom kandidatkinjom na predsedničkim izborima Segolen Roajal u prvim redovima pa čak i lider centrista Fransoa Bajru upozoravaju kako je postalo izvesno da tradicionalni i legalni načini ne pomažu te da se pred bezdanom sindikalci i radnici upuštaju u te nezakonske akcije. Čak je i najnovije istraživanje javnog mnjenja objavljeno prošlog utorka pokazalo da 45 odsto Francuza podržava ovaj tip akcija smatrajući da je to lek za vraćanje sluha gluvim direktorima, političarima i svima u državnom aparatu. Zato ne treba da čudi što se 1. maja očekuje istorijska mobilizacija građana a svi mogući sindikati koji postoje u državi su prvi put složni i svi do poslednjeg već najavljuju svoje učešće, što nije bio slučaj ni tokom velikih protesta 1995. pa ni kada se francuska podigla protiv mogućeg izbora ultradesničara Žan-Mari le Pena na predsedničkim izborima 2002. godine. Zajednički defile svih organizacija pokazuje da su ipak Sarkozi i predsednica udruženja preduzimača Francuske Lorans Parizo učinili pozitivnu stvar i ujedinili snage koje sve do sada nisu mogle da se dogovore ni o najmanjim i nebitnim problemima.

Sve veći gnev u privatnom i javnom sektoru, kako zbog krize tako i zbog ponašanja države, počinje da se izliva u za sada mirnim protestima u svim većim gradovima Francuske. Spoj veoma loše ekonomske situacije, neadektvatnih reformi, uništavanje socijalnih privilegija po kojima je ova zemlja bila poznata u svetu i sve totalitarnije ponašanje državnog vrha je veoma eksplozivan koktel za stanovnika Jelisejske palate čija je popularnost veoma niska i koji sada jedino može polagati nade da se trenutno nezadovoljstvo i izolovani incidenti prouzrokovani beznađem ne pretvore u pozamašan socijalni bunt i nemire na ulicama.

Nenad Tomić