Uprkos progresu u nekim aspektima, na samitu G20 propuštena je šansa za stimulaciju na globalnom planu i utvrđivanje neophodnih finansijskih i trgovinskih propisa. U Londonu su napravljeni istorijski dogovori, od kojih bi neki mogli da imaju dalekosežne implikacije u domenu rukovođenja globalnom ekonomijom. Vreme kada su bogate zemlje određivale pravila a svi ostali ih slušali definitivno je prošlo, što potvrđuje prisustvo nekih najvažnijih zemalja u ekonomskom razvoju. Prošlonedeljni samit G20 u Londonu ostaće zabeležen kako jedan od najvažnijih svoje vrste u istoriji.

Samit G20 treba posmatrati i ocenjivati u kontektstu pokretanja procesa podrške globalnoj potražnji, uređenja svetskog finansijskog sistema i reforme svetskog trgovinskog sistema. Međutim, dogovori postignuti na samitu imaju slabu tačku koja se odnosi pre svega na nedostatak "prelazne" ocene za preživljavanje krize.

Obamina administracija, zajedno sa zemljama u razvoju koje su u sastavu G20, založila se za povećanje stimulativnih napora pojedinačnih zemalja i njihovu bolju koordinaciju, kao i za preraspodelu stimulativnih fondova za zemlje u razvoju. Ostale zemlje članice "potapšale su jedna drugu po ramenu" u znak odobravanja za dosadašnje napore, ali nisu postigle dogovor oko globalnog podsticaja.

U svemu tome postojala je značajna posvećenost povećanju fondova za siromašnije zemlje. Dogovoreno je povećanje od 500 milijardi dolara sa MMF-om, plus dodatnih šest milijardi dolara za siromašnije zemlje, Svetska banka dobija još 100 milijardi dolara, dok 250 milijardi dolara dodeljuje MMF-a za specijalne namene. Nije sporno da su ovi novi fondovi potrebni i dobrodošli, ali mnogi od njih, naročito oni koji dolaze iz MMF-a, nisu bezuslovni, pa bi stoga G20 trebalo da insistira na tome da se novac iz fondova ne dovodi u vezu sa vladama koje vode lošu ili kontradiktornu politiku u svojim zemljama. U vremenima kada se celokupna ekonomska profesija usaglasila oko politike proširenja, MMF primorava vlade zemalja-primalaca poput Ukrajine, Litvanije i Pakistana da smanje javnu potrošnju. Dati još novca za lošu politiku veoma je loša ideja.

Na samitu G20 dogovorene su reforme sistemom upravljanja MMF-om – rukovodstvo ove organizacije ubuduće biće birano na meritornoj bazi umesto na diktatu Evropljana. Najvažnija promena odnosi se na ispunjavanje uslova za članstvo u MMF-u, koje će se povećavati zahvaljujući glasovima zemalja u razvoju. To znači da su prohujala vremena kada je Luksemburg imao veća prava od Indije, Kine ili Brazila. Lideri zemalja G20 jednoglasno su se založili za uspostavljanje nove regulative finansijskog sistema, iako u tome nisu daleko odmakli budući da nedostaje regulativa u domenu prekograničnog protoka finansijskog aktiva, što je delimično i dovelo do širenja krize iz SAD na ostatak sveta.

Efekti sastanka G20 u domenu trgovine takođe su niskog intenziteta, ako izuzmemo fondove za specijalne namene MMF-a koji su ključni za zemlje u razvoju. Ako se bogate zemlje oporave i opet počnu da kupuju stranu robu, zemlje u razvoju imaće posla oko pristupa kreditima neophodnim za finansiranje izvoza. U svakom slučaju, realizacijom ovog fonda (G20 nije u potpunosti odobrio tri do pet milijardi dolara) obezbediće se bolje funkcionisanje trgovinskog sistema na mnogo načina.

Kada je reč o protekcionizmu, licemerje je odigralo značajnu ulogu na samitu, budući da su SAD podigle tarife od 50 odsto na svu robu. Drugo, iako G20 zemlje tvrde da će izbegavati protekcionizam, čak je 17 zemalja u svojim stimulativnim paketima uvrstio protekcionističke mere.

Svetu je potreban "tajm-out" u pregovorima o novom svetskom trgovinskom poretku. Ponuda koja je na stolu u osnovi ima dosta nedostataka i neće biti mnogo od koristi u atmosferi očuvanja domaćeg biračkog tela u zemljama članicama.