Danica Drašković:
Visoke štikle i kratak fitilj

Biografiji Danice Drašković ne manjka holivudskog šmeka. Ima tu puno tragedija, ljubavi, upornosti, strasti, životne energije, ali i intriga i misterija. Članstvo u Upravnom odboru NIS-a samo je crtica u nečemu što bi i bez toga bilo više nego živopisno

Da je kojim slučajem za petog člana Upravnog odbora NIS-a imenovan neki anonimni pripadnik Srpskog pokreta obnove, neki poletarac tek izvučen iz stranačkog podmlatka, teško da bi ta vest zaslužila više od crtice u uglu stranice dnevnih novina. Možda bi se eventualno oglasio i neki analitičar s pričom o potrebi depolitizacije i jakom uticaju stranaka na poslovanje najjačih ovdašnjih preduzeća.

No, pošto je na tu funkciju 1. aprila 2009. imenovana Danica Drašković, stvari su dobile potpuno novu dimenziju: u igri su za sada spekulacije, kalkulacije, teorije, podsećanja i večno pitanje "Zašto baš Ona?". Ovakve reakcije nisu iznenađenje ni za koga, a posebno ne za samu Danicu Drašković. Zna ona, baš kao i svako drugi, da bi joj se isto to dogodilo i da je imenovana za šeficu kućnog saveta ili sekretaricu mesne zajednice. Cena (političke) slave, baš kao i "porez na oštar jezik", ovde je oduvek dostizao astronomske iznose, a supruga Vuka Draškovića s tim je upoznata mnogo bolje od većine onih koji sede u upravnim odborima ili na nekim još boljim pozicijama.

ULAZNICA: Danica Bošković rođena je u Kolašinu, u bogatoj i brojnoj porodici koja je, zbog očevog četničkog opredeljenja, bila suočena s brojnim praktičnim problemima – ili, kako se to popularnije kaže, živela u nemilosti. Završila je Pravni fakultet i na početku radila kao finansijska inspektorka. Od 1971. do 1973. bila je sutkinja za prekršaje, a legenda kaže da je s tog mesta smenjena zato što je u presudi protiv porodice koja je na Zelenom vencu prodavala paprike navela da je kriv državni sistem koji građane tera na šverc. Iako zvanična biografija kaže da je zbog političke nepodobnosti bila nepoželjna i na mestu komercijalne direktorke firme Termovent, ona nezvanična navodi da su u pitanju bili zdravstveni problemi zbog kojih je prevremeno penzionisana. Kako bilo, Danica je na političku scenu Srbije stupila pre svega kao supruga Vuka Draškovića – o njihovom braku i romansi koja je prethodila napisane su stotine novinskih stranica, a priča o tome kako je Dana ostavila Vuka zato što je 1968. ušao u kozaračko kolo i umesto nje izabrao Tita, poznatija je čak i od one u kojoj Sloba teši Miru koja je dobila trojku i pod miškom nosila Antigonu.

Brak s Vukom ipak je bio samo "ulaznica". Nezavisno od akcija svog supruga, Danica je već početkom devedesetih bila politička figura za sebe – u njenim medijskim profilima navodi se da je bila učesnik već zaboravljenog skupa žena pred Saveznom skupštinom (sa Oliverom Katarinom), novosadskog mitinga protiv autonomaša, protestnih okupljanja ispred albanske i rumunske ambasade, da je na ravnogorskom pikniku jurišala na specijalce, da je "kišobranom s plavim anđelima" udarala policajce ispred republičkog parlamenta,… Ono što joj je obezbedilo slavu za sva vremena jeste činjenica da je 1991, posle žučne rasprave na prijemu povodom prenosa moštiju Nikolaja Velimirovića, razbila flašu o glavu svog sagovornika (tema diskusije navodno je bilo srpstvo).

JEZIK BEZ DLAKE: Ostatak devedesetih Danica je provela demonstrirajući s opozicijom, pišući kolumne u "Srpskoj reči" (kasnije ukoričene u knjigu prigodnog naziva "Neću da ćutim"), upravljajući istoimenom izdavačkom kućom i humanitarnom organizacijom Spona. U svim tim delatnostima pokazivala je osobine zbog kojih se eto i danas, posle imenovanja u Upravni odbor NIS-a, Danica Drašković označava kao osoba koju ljudi ili obožavaju ili mrze. Pre svega, bez imalo dara za diplomatiju i bez trunke strpljenja, Danica je izgovarala ono što je u datom trenutku želela, ne mareći pritom za posledice po nju ili njenog supruga. Sama je to najbolje definisala u nedavnom intervjuu za "Politiku": "Ne menjam stavove i mišljenje ni pod prinudom. Ako je to u sukobu sa činjenicama, tim gore po činjenice." Spisak tema koje je na taj način "obradila" u svojim intervjuima i kolumnama podugačak je i zapravo podrazumeva sve što je tokom poslednjih dvadesetak godina potresalo Srbiju.

U vreme dok je njen suprug pozivao građane na "gandijevski otpor" i mirne šetnje, tokom vrele zime 1996/7, Danica je imala drugačije mišljenje: "Miloševići ništa drugo nisu zaslužili nego da ih narod razapne konjima na repove zbog ovoga što mu rade… Njima samo treba motka u glavu… Sve treba blokirati. Njihovu kuću treba blokirati, treba ih gađati paradajzom i kamenjem, baciti bombu."

Radikalizam i smelost Danice Drašković nisu bili očigledni samo u tezama s kojima je bio saglasan veći deo Srbije. Naprotiv. U vreme najveće nacionalističke euforije, 1993. godine, kao supruga predsednika jedne nacionalističke stranke, za "TV novosti" izjavila je nešto za šta je malo ljudi u tom trenutku imalo hrabrosti: "Ovo je strašno, ta laž koju pričaju Dobrica Ćosić i Slobodan Milošević, kako mi ne ratujemo u Bosni, a znamo da je Srebrenicu osvojila jugoslovenska vojska koja je krenula iz Bajine Bašte. Mi to znamo, jer imamo tamo ljude koji su to videli – 280 tenkova je bilo, a vatrom su zasipana sva okolna muslimanska sela dok ih nisu pretvorili u krvavu kašu." Skoro istovremeno, za Studio B tvrdila je da bi Vuk "u svom Gacku danas branio Muslimane koji su tamo žrtva etničkog čišćenja, a ne Srbe koji su se tamo osramotili". U to doba silno se najedila i na novinare "Borbe" koji nisu objavili deo intervjua u kojem je govorila kako žali što nije bila u prilici da "pljune Arkanu u lice kada je paradirao Terazijama žedan krvi srpske omladine". Iako su u pitanju stavovi koje je u to doba izgovaralo jako malo ljudi, stavovi koji su u to doba mogli da koštaju i glave, desilo se da je ta antiratna i humanistička dimenzija Danice Drašković pala u drugi plan.

Bilo je tu, nažalost, mnogo atraktivnijih sadržaja.

VELIKE PREPORUKE: Posle sukoba u Saveznoj skupštini u leto 1993. i mitinga koji je organizovao SPO, Vuk i Danica Drašković uhapšeni su, pretučeni i zadržani u zatvoru čitavih 38 dana, do abolicije koja je stigla lično od Slobodana Miloševića. Mnogo godina kasnije, 2002, Veće Okružnog suda odlučilo je da joj država zbog toga isplati milion i 250 hiljada dinara, ali to je za ovu priču manje važno od činjenice da Danica Drašković "nije zaklapala" ni dok su je mlatili i da je zbog toga više vremena provela u zatvorskoj bolnici nego u ćeliji.

Neverovatnu vitalnost pokazala je i pošto je u oktobru 1999. bila svedokinja pokušaja atentata na njenog supruga, kada joj je poginuo brat, kao i pola godine kasnije, kada je Vuk ranjen u atentatu u Budvi. Ta dva događaja uslovila su da već čitavu deceniju Danica Drašković vodi lični rat protiv tajnih i javnih službi bezbednosti: uz višegodišnje zahteve za otvaranje tajnih dosijea i često tačne insajderske informacije iz krugova tajnih službi, Danica je koristila svaku priliku da napomene kako službe nisu oslobođene od "recidiva Miloševićeve vlasti" i kako bez njihovog čišćenja nema ni demokratije u Srbiji. Taj rat kulminirao je 2004, zahtevom SPO-a da se upravo ona imenuje za direktorku Instituta za bezbednost. "Veoma sam stručna za to mesto, diplomirani sam pravnik… Bila sam sudija, bila sam direktor, a istovremeno, mora se uzeti u obzir moj petogodišnji rad na rasturanju Legijine jedinice, što je velika preporuka i dokaz da sam sposobna da radim te poslove", izjavila je tada Danica Drašković, napominjući da je od mnogih u Vladi "stručnija hiljadu puta".

Sasvim očekivano, ovakve ambicije brzo su postale tema sprdnje u političkoj čaršiji. Ne toliko zbog toga što se smatralo da Danica ne bi bila sposobna da obavi neke poslove za koje su drugi bili nedovoljno hrabri, već pre svega zbog imidža koji je, velikim delom i sopstvenom zaslugom, odavno uživala. Da je tokom devedesetih i kasnije bila makar za nijansu strpljivija, za nijansu obdarenija diplomatskim darom, za nijansu manje željna uticaja i moći, Danica Drašković bi verovatno važila samo za hrabru i ženu oštrog jezika. Ovako, tim dvema osobinama obično se dodaje ocena o "psihološkoj nestabilnosti" (to je, naravno, eufemizam namenjen novinama – u svakodnevnom govoru, koristi se druga reč) i sklonosti nepotizmu.

GRESI: Jedan od većih grehova koji joj se stavlja na dušu jeste neumeren uticaj na politiku SPO-a. Upravo ona je bila označena kao krivac za neulazak DSS-a u koaliciju Zajedno, za raspad te koalicije i smenu Zorana Đinđića s mesta gradonačelnika Beograda, za izlazak SPO-a na izbore 1997, za ulazak Vuka Draškovića u koaliciju sa socijalistima,… Te i takve optužbe Danica Drašković uporno je demantovala tezom da bi, da ona upravlja SPO-om, ta stranka bila daleko radikalnija i smelija. Čak i posle političkih promena, kada su stranku (navodno zbog nje) napustili brojni viđeniji članovi, ostala je pri tom stavu. "SPO ne bi bio u Vladi da ja zaista imam uticaj u stranci. SPO je postao konformistička stranka i zadovoljava se mrvicama sa stola Vlade da bi opstao u Vladi. Da sam ja šef stranke, tako ne bi bilo", izjavila je 2005.

Katastrofalna politika SPO-a na nivou Beograda od 1997. takođe je bila označena kao posledica uticaja Danice Drašković. Te tvrdnje nikada nisu dokazane, ali oni s nešto boljim pamćenjem sećaju se da su u periodu vladavine SPO-a gradski stanovi deljeni šakom i kapom, da su mnoge funkcije bile podeljene po "porodičnom principu", a da se Danica pitala za sve na šta je SPO mogao da utiče. Posle ulaska Vuka Draškovića u Vladu Vojislava Koštunice, pričalo se da je upravo Danica birala članove diplomatskog kora, a 2004. trinaestorica poslanika i jedan ministar potpisali su pismo u kojem se navodi da su sva mesta u državnoj upravi koja su pripala SPO-u popunjena po njenom izboru. Uz uobičajene kvalifikacije, Danica je kao inspiratora pisma označila lično Koštunicu, a potom tužila sve potpisnike. Period posle 2000. inače je karakterističan po tome što su do izražaja došle sve najgore osobine Danice Drašković. Pre svega, sklonost da "oplete" po svakome ko joj nije po volji u ovom ili onom trenutku. U profilu objavljenom u nedeljniku "Reporter" to je možda najbolje opisala koleginica Svetlana Preradović: "Danica Drašković koristi iste reči, metafore i ton kada govori ili piše o Miri Marković, Slobodanu Miloševiću, Vojislavu Koštunici, Zoranu Đinđiću… Svi skupa, ‘na gomili’, što bi rekao naš narod, oni su za nju zloliki, zločineći i zlomisleći. Protiv njih, kaže, postoji samo jedan lek – kuka i motika. Čak i za one koji nijedno od pomenutih imena ne doživljavaju kao ‘svoje’, u koncepciji ovog spiska ima mnogo toga čudnog. Jer, Milošević, Marković, Koštunica i Đinđić mogu biti sve samo ne isti. Zato njihova imena jedno pored drugog više govore o Danici Drašković nego o njima samima."

Pored toga, posle 2000. pokazalo se da Danica, koliko god to odricala, nikako nije imuna na funkcije i na vlast. Iako je i pre političkih promena bila viđena za ovu ili onu funkciju (na beogradskom, ali i na republičkom nivou), tada nije mnogo komentarisala svoje kvalitete. U novije vreme, međutim, nije se libila da izgovori ocene koje baš i nije morala. Kada se u novembru 2008. spekulisalo o mogućnosti da bude imenovana za predsednicu UO Telekoma, objasnila je da je "dovoljno stručna da obavlja tu funkciju", da ima "ogromno radno iskustvo" i, opet, da je "stručnija od pola aktuelne Vlade".

ESTRADA: Inače živopisnom profilu Danice Drašković ne manjka čak ni estradna dimenzija. Dugogodišnja prijateljica kreatorke Verice Rakočević, po mnogima jedna od najbolje odevenih žena u Srbiji, večiti je inventar najboljih gradskih žurki i modnih revija, a o ceni njenih cipela, navodnim hirurško-estetskim zahvatima i načinu nege napisano je skoro isto onoliko koliko i o njenim političkim stavovima i borbi.

Tu veselu, skoro tabloidnu notu ponekad je stvarala upravo u kontekstu političkih borbi. Na primer, sukob s Aleksandrom Tijanićem iz 1996. i danas se pamti kao jedan od najžešćih i istovremeno najzabavnijih medijskih skandala nedavne istorije. Zbog problema s distribucijom "Srpske reči", Danica se obratila Tijaniću, tada ministru informisanja. "Gospodin ministar mi je doslovce rekao da su naše novine jedno najobičnije govno i da bi bilo dobro i za srpsko novinarstvo i za Srbiju da te novine ne izlaze", objasnila je posle sastanka. Jezičav bar koliko i Danica, Tijanić joj je odgovorio: "Pošto ste na konferenciji za novinare citirali deo moje navodne ocene o kvalitetu Vašeg lista, konstatujem da je Vaša sočna kvalifikacija o kvalitetu ‘Srpske reči’ potpunija od moje i zato je sa zadovoljstvom prihvatam." No, tu nije bio kraj: sledio je sukob ispred kafića Freska, u kojem je (po Danici) Tijanić pretio da će je ubiti, odnosno Danica (po Tijaniću) pokušala da ga seksualno napastvuje. Danica je potom konstatovala da "pojava gospodina Tijanića kod mene, kao i kod svih normalnih žena, ne izaziva seksualni nagon, već samo nagon za povraćanjem", da bi je Tijanić označio kao "političku nimfomanku" i ženu čiji je "glavni feler u njenoj prirodi".

U međuvremenu, nije manjkalo ni onoga što je bilo neizbežno kada se radi o ženi toliko prisutnoj u medijima i u politici – priča o tome da u svojoj kući ona "nosi pantalone" i da "Vuk igra kako ona svira" bila je i ostala večno aktuelna, a tračevi o tome kad ga je i kako izbacila iz kuće nikada nisu izlazili iz mode. Vrlo diskretna kada je u pitanju privatni život, Danica je na te priče odgovarala tezom da se ona i Vuk ponekad svađaju kao i svi ostali parovi, ali mu nikako nije ostajala dužna kada se govorilo o javnom delovanju. "Vuk je čovek koji neće da saopštava stvari na način na koji ja mislim da treba, kratko i jasno. Veliki političari su veoma jednostavni ljudi i govore jednostavnim jezikom, da ih svako razume. Naši to apsolutno ne razumeju, pogledajte Mićunovića, 20 minuta govori, a ja ne znam šta je rekao. Vuk, takođe, voli da se izražava u metaforama, a ja bih volela da to što kaže, kaže jasno", ocenila je još 1993, kada je Vuk metaforama bio sklon manje nego u godinama koje su sledile.

Biografiji Danice Drašković, ovde navedenoj samo u crticama, ne manjka holivudskog šmeka: ima tu tragedija, ljubavi, upornosti, strasti, životne energije, ali i intriga i misterija. Pošto iskustvo pokazuje da je s Danicom sve moguće, nije isključeno da će toj priči u budućnosti biti dodati još neki živopisni detalji. Ono što je već i sada izvesno jeste činjenica da je Danica Drašković, kakva je da je, za žene Srbije učinila mnogo više nego što je verovatno i sama nameravala.

Usred patrijarhalne i po pitanju stava prema ženama totalno zatucane Srbije, usred najburnijih političkih vremena, pokazala je i dokazala da žene ponekad mogu da imaju… pa, ono što muškarce čini muškarcima, a što dobar deo njih nema u potrebnim količinama.

Da ne crtamo.

Tamara Skrozza i DCV