Muzička industrija:
Kraj na bis

Prvi put od kad je uspostavljena moderna muzička industrija, ukupni obrt novca od koncertne aktivnosti, doskora smatrane za prateću promotivnu delatnost, premašio je obrt od prodaje snimljene muzike. Ova informacija je saopštena na konferenciji u Londonu koja okuplja najveći skup koncertnih agenata iz celog sveta. U toku je jedna od najkrupnijih promena u istoriji muzičkoj biznisa, čije posledice još niko do kraja ne može da proceni

Ukoliko imate šta da radite tamo, London je jedno od najuzbudljivijih mesta na planeti, a ako je predmet vašeg bavljenja slučajno pop muzika, onda ste definitivno na tački najnabijenijoj poslovnim aktivnostima, dubljim istorijskim značenjima i emocijama. Ukoliko nemate posla ili ga tek tražite, bežite dalje od Londona, jer – uprkos legendama – tamo u stvari nema mesta ni za one koji su već negde nešto uradili.

Odličan primer za to je ILMC, ili International Live Music Conference – konferencija koja predstavlja najveći skup koncertnih agenata iz celog sveta u stvari funkcioniše kao klub džentlmena u koji se ulazi po pozivu, a ostaje po učinku. Ove godine je u svom 21 izdanju od 13. do 15. marta 2009, dosegla konačni plafon sa skoro 1000 delegata, ali nijednog trenutka nije izgubila prisnost susreta poslovnih partnera koji se dobro poznaju, pomalo zabavljaju vrteći novac, i opušteno sumiraju ukupne rezultate, te javno raspravljaju kuda ova poslovna delatnost ide – ovaj događaj je glavni dragulj u kruni britanskog vladanja koncertnim biznisom unazad godinama.

O muzici je na ovakvim mestima najmanje reči – ali zato ima užasno puno posla oko nje.

PRIRODNI ESKAPIZAM: Muzike, dakle, nema na najvećoj muzičkoj konferenciji, osim ako ne odete da je tražite po londonskim klubovima... ili arenama. ILMC je ove godine bio zapitan nad činjenicom da je upravo na dan otvaranja saopšteno kako je Majkl Džekson prodao 50 koncerata u O₂ areni (najveća zatvorena londonska prostorija za koncerte), odnosno izneo na tržište 50 x 20.000 karata, kako vole da kažu svi korporativni egezkjutivi kojima je ova konferencija poligon za ovlašno džekiranje. Naravno, ko posle ovog podatka može da kaže da je koncertni biznis u recesiji? S druge strane, nekoliko sedih glava je odmahnulo i promumljalo nešto tipa "kad je kriza, eskapizam pobeđuje" – i mi znamo za sličan fenomen, kad svi pojure samo na najveće koncerte.

U isto vreme PRS (njihov SOKOJ) saopštio je istorijski podatak – protekla godina je prva u kojoj je od muzike više zarađeno prodajom karata za koncerte nego prodajom snimljene muzike. Ovo je verovatno najvažnija činjenica sa kojom smo bili suočeni na konferenciji i istinski trenutak u kome su se vremena zavrtela i definitivno promenila, nekako sama od sebe i bez nas – naime, prvi put od kad je uspostavljeno nešto što bi se moglo smatrati muzičkom industrijom, ukupni obrt novca od koncertne aktivnosti, doskora smatrane za prateću promotivnu delatnost, premašio je obrt od prodaje snimljene muzike.

Šta to znači, jasno je i bez velikog poznavanja ovog miljea. Ukoliko je profitabilnije samo svirati muziku, nego snimati je i prodavati je kao artefakt, prestaje polako potreba za kompletnom nadgradnjom ovog biznisa, koja je podrazumevala skupe studije sa skupom tehnikom, skupe producente i snimatelje, skupe omote i proizvodnju nosača zvuka, kao i njihovu distributivnu mrežu. Verovatno se ovako ubistven scenario neće desiti, jer će ljudi hteti i dalje da slušaju na repeat svoju omiljenu pesmu, ali sama činjenica da raspravljamo o očiglednom vrtoglavom smanjenju celokupnog hardvera muzičke industrije, od megainfrastrukture za snimanje muzike do mreže prodavnica, jasno govori koliko je krupna promena u toku.

Tu više ne pomažu ni najsedije glave, a ILMC je ona godišnja prilika da se skupe svi koji su ikad pravili muzički biznis u Velikoj Britaniji što je dala ovom biznisu moderan izgled i pretvorila jednu uslužnu delatnost u svoju drugu najprofitabilniju privrednu disciplinu. Na stranu što su se sede glave u stvari okupile da se malo napiju već u poznim popodnevnim satima, kako to na konferencijama ovog tipa biva – čini se da je od privatnog ćaskanja, preko panela, sve govorilo ipak o tome da u samom srcu velikog biznisa niko ne zna šta donosi sutra.

EAST IS WEST IS COOL: Teškoće na tržištu znače da su onim najtraženijim bendovima upravo porasle cene za koncerte, u proseku za nekih 30 odsto samo u poslednjih godinu dana – logično, kad festivala ima više nego dosad i kad je svaki spreman da plati više nego ikad za ime koje će prodati sve karte. Tako onim najpopularnijim sastavima cene trenutno skaču na bekamovske visine, a i ono malo sponzora se grabi za njih, dok većina srednje velikih ostaje bez ikakvih sponzora i sa smanjenom potražnjom za svojim, često skupim koncertima. Njihove turneje zato postaju sve kraće, a ko danas manje svira, manje zarađuje.

Odgovori tipa: proizvodi se više muzike, a ima manje para, ne zadovoljavaju, a još manje teše. Na jednoj od svečanih večera imao sam priliku da slušam predstavnika najveće koncertne multinacionalne firme Live Nation, čije su priče o eksponencijalnom rastu broja karata u prodaji na istočnoevropskim tržištima u protekle tri godine verovatno zavrtele mozak nekima (trenutno, prvi put, oko milion ulaznica za razne Live Nation koncerte prodaje se u regionu – Madonna, U2 i Depeche Mode su bliski primeri). No mehaničko dodavanje tržišta Rumunije, Srbije, Crne Gore, Bugarske i Ukrajine na već postojeća EU tržišta i uspostavljanje minimalne finansijsko-logističke bezbednosti za izvođenje većih koncerata u tim oblastima, samo po sebi ne znači da je globalno tržište u ekspanziji, nego da su priključene nove teritorije na kojima je ova vrsta zabave konačno postala dostupna novom broju potrošača. Koliko oni stvarno mogu da plate i koji vid zabave im stvarno najviše odgovara, ostaje tek da se vidi – izbor za pesmu Evrovizije već nekoliko godina rečito govori koliko sad svi razumeju neke od najsvetijih tajni pop kulture, koncepte kao što su "cool" i "camp" – ali ono što je kul tamo, ne mora biti kul ovde.

TEZE O NEOBIČNOM: Ova vrsta kulturnih nesporazuma uvek obeležava konferencije i one i služe tome da se upoznamo, neki put i neočekivano dobro. Postoji izvestan neodoljiv šarm u tome da sedite u istom redu sa jednim Džonom Gidingsom, agentom Rolingstonsa, dok on skoro stidljivo odgovara na propitivanja kako je njegovim pulenima prošla poslednja turneja kao da je reč o nekoj obećavajućoj grupi iz predgrađa, a potom da slušate mladog finskog menadžera Juha Kiroa, koji je ceo biznis u svojoj okolini morao sam da pokrene (te je, sticajem okolnosti, postao vlasnik izdavačke kuće i studija za snimanje, organizator malog festivala, menadžer finskih grupa i konačno agent koji dovlači strane grupe u svoju zemlju), te iz svega toga izvlačite neizbežne paralele sa našim prilikama.

Ipak, za nas je najvažniji bio Emerging Markets panel, debata o stanju na takozvanim novim ili tržištima koja se razvijaju. Potpisnik je u ovome učestvovao kao kopredsedavajući (prvi put je neko iz Srbije bio u toj ulozi), zahvaljujući pozivu organizatora i podršci Ministarstva kulture, te smo bili u prilici da posredno promovišemo ideju otvaranja Music Export Office Serbia kao načina povezivanja sa svetskim tržištem koji posebno manjim nacijama otvara mogućnost kakvog-takvog sistematskog predstavljanja na ključnim poslovnim forumima pop muzike – ali je još važnije bilo što smo u jednom ovako otvorenom amfiteatru inicirali neodložno preispitavanje oblika koncertnog biznisa i uloge britanskog agenta u njemu.

U krajnjoj liniji, tu temu je nametnula jedna istorijska konferencija koja je održana prošlog oktobra u Budimpešti – Regi-ON – na kojoj su se uz prisustvo EU, prvi put susreli akteri koncertnog posla iz srednje i istočne Evrope i shvatili da imaju dva osnovna problema: činjenicu da se slabo međusobno poznajemo i povezujemo, mada smo slični i po interesovanjima i po problemima koje imamo, te činjenicu da nam ustrojstvo savremenog koncertnog biznisa ne odgovara i da suviše često ne dobijamo ono što želimo, niti ono što se kod kuće traži.

KAO DA JE BILO JUČE: Prvi CD izrađen u Filipsovoj fabrici u Nemačkoj 17. avgusta 1982.

Sam koncept u kome kao kupci sa novcem u džepu moramo da molimo prodavca da nam proda ono što hoćemo, jasno ukazuje do koje mere su ovde stvari izvrnute naglavačke. Koncertni biznis je istorijski postavljen na zavođenju, a mi sa budžetima smo ti koji smo zavedeni i suviše često bez mogućnosti da utičemo na tok stvari. Čovek ponekad pomisli da je šou-biznis započeo kao šibicarenje, a verovatno u tome i ima neke istine – u njemu uvek bar za trenutak ugledaš ono što tražiš, samo da bi ponovo tražio. Bilo kako bilo, zaključak je jasan – globalizovan svet donosi novu podelu rada u kojoj prvi put imamo prave globalne koncertne agencije tipa Live Nation i AEG, u kojoj se odnos periferije i centra ubrzano menja, pa turneje idu na sve neverovatnije lokacije u potrazi za novim svetlima pozornice, i u kome se pojavljuju novi centri moći sa jačanjem nekad nepostojećih tržišta.

Engleska jeste izmislila ovaj biznis, ali on sad pripada svima... i ko zna da li inače neobjašnjivo jeftine akcije američko-globalnog Live Nationa neće sutra kupiti arapski novac u potrazi za sigurnom investicijom.

GLOBALNO JE NARODNO: Kriza udara snažno baš po slabima, kao i uvek, tako da se u nastavku priče kolega iz Dubaija pitao kako će uopšte nastaviti karijeru – u toku ove zime on iz školskih izvora saznaje da je iz tog grada otišlo 35.000 dece zaposlenih sa Zapada, čiji su poslovi dovedeni u pitanje. To samo znači da se njegova baza ubrzano topi i da možda neće biti više publike, jer se vratila kući (arapsko stanovništvo i tako ne ide na pop koncerte). No ni to neće biti više bitno, jer se koncerti u Dubaiju rade samo ako su 90 odsto pokriveni od strane sponzora, koji se i tako povlače iz posla... Priče iz Južne Afrike i Indije su nam bliže, mada učesnici govore engleski kao maternji – daljina čini svoje i teško je uopšte dovesti bend, a kad avionske karte poskupe, to postaje praktično nemoguće, osim ako vas avio prevoznik ne sponzoriše. Zaključak da je Istočna Evropa praktično integrisana u zapadnoevropsko tržište i te kako stoji, posmatrano sa tih daljina – do nas bar neko dođe na točkovima.

Za nova tržišta situacija ostaje predvidivo teška u bliskoj budućnosti – kao daleki, siromašniji rođaci ili postajemo kolonijalizovano zadnje dvorište-igralište multinacionalnih agenata koji dovode sve noviju i noviju sezonsku robu, što se u Srbiji na neki način već dešava, ili pronalazimo snage da otvoreno zastupamo svoje kulturne interese. Često se pod tim podrazumeva zvuk egzotike, u našem slučaju etno muzika Srbije – ona je faktički naš najpoznatiji muzički proizvod trenutno, jer je našla svoje mesto u prepoznatljivoj tržišnoj niši (world music), koja ima svoje distributere i fanove širom ovog malog sveta. Ali egzotika uvek ostaje egzotika, nešto sasvim drugačije, a zaboravlja se da su kulturne razlike koje najviše govore svetu o našim posebnostima i lokalnim vrednostima, u stvari sadržane u tome kako doživljavamo i šta je kod nas popularnije od onih svima poznatih, univerzalno prepoznatljivih popkulturnih proizvoda. Odgovor na pitanje da li je kod nas popularniji Nik Kejv ili Robi Vilijams, daje nam identitet i prepoznatljivost u povezanom globalizovanom svetu, na jedan način na koji, na primer, grupa Vrelo to ipak ne može. Naime, tamo na Zapadu od nas baš i očekuju nešto kao Vrelo – koliko god inovativna u okviru žanra ta postava bila, ona ispunjava očekivani stereotip o nama – ali nikako ne očekuju da u isto vreme imaju posla sa populacijom u kojoj je dekadentni alternativni roker možda omiljeniji od globalne pop zvezde. I po tome se onda izdvajamo i legitimišemo u širokom društvu, jer je podtekst koji sa sobom nosi Nik Kejv dijametralno suprotan od onog koji donosi Robi Vilijams i vrlo glasno govori o tome koje su vrednosti primarne u našoj sredini.

Ne prvi put, najveće razumevanje i neku vrstu podrške nalazimo od nemačkih učesnika – verovatno zato što i sami prolaze decenijama kroz istu vrstu borbe za očuvanje svoje kulturne prepoznatljivosti u svetu koji tako poražavajuće ne govori njihov jezik, niti to pokušava. U isto vreme i oni toliko žude da budu deo tog velikog i zabavnog sveta, a ne razumeju kako, osim da i sami progovore engleski, otvarajući se ka dilemi da li da sa njim prihvate i običaje koji vladaju negde drugde. Teško da ima većeg iskušenja, i ova borba za samostalnost i prepoznatljivost u pop kulturi daleko je veća nacionalna drama nego što su to u stanju da shvate mnogi nacionalno impregnirani mozgovi ovde.

ČETVRTINA TIŠINE: Zatrpani podacima o predstojećim turnejama, svesni da se svaki dan sve više muzike proizvodi širom sveta, postajemo još svesniji da je muzika kao izraz sve manje važna, odnosno koliko su moćne sile koje rade protiv nje. Uz svu priču o njoj, muzike nema na najvećoj muzičkoj konferenciji.

Na kraju, u smiraj nedelje, stojimo ispred hotela Royal Garden kraj Hyde Parka nas četvorica, socijalizovani cigaretama – trojica zakazuju koncerte za najbolje festivale na najvećem tržištu na kontinentu, onom nemačkom, dok ja dolazim sa jednog od najmanjih, ali najglasnijih; svi skupa ne možemo da se sasvim oporavimo od pomešanih utisaka dok gledamo na High Kensigton Road i samo dobro poznati zvuk saobraćajne gužve unosi neku izvesnost u život. Ne dešava se ništa dramatično na ovom našem raskršću – đavola mi ne zanimamo, ali svi znamo da se baš ovim ulicama, a odskora i našim, valja velika promena u kojoj nekako učestvujemo, a da nismo takvu ulogu nikad poželeli. Četiri neželjena vesnika promena vraćaju se kućama.

Dragan Ambrozić