Istraživanje - Psihološki profil studenta:
Odrastanje, sloboda i posledice

Oni predstavljaju najveći finansijski teret svojoj porodici, iako najčešće žive u ne baš sjajnim uslovima. Gotovo uvek su finansijski zavisni, pa ih i to izlaže dodatnim pritiscima. Obično preskaču doručak. Stalno su u "frci", ali se ponekad i opuštaju, uglavnom tako što izlaze, a onda ih opet sačeka problem sa sadržajem novčanika. Više vremena provode u razmišljanju o obavezama nego u ispunjavanju tih obaveza. Njihov život, naravno, ima i lepih strana. Jedna od najlepših je, kažu stručnjaci, nesvesno ignorisanje realnosti i pomisao da je spremanje ispita najveći problem u životu

Studentski život je proces promena, a one su često komplikovane, pre svega zbog toga što su nove i ne postoje u registru iskustva mladog čoveka. Osamostaljivanje od roditelja, kao najznačajniji korak u sazrevanju, u isto vreme je i najlepše i najstresnije obeležje velikog dela studentskog života. Studenti kojih u Beogradu, prema statistici Nacionalne strategije za razvoj i zdravlje mladih, ima oko 120.000, započinju svoj samostalni i specifični život sa izabranim cimerima, ređe sami, u stanovima koje iznajmljuju ili, opet ređe, poseduju, i u studentskim domovima koje kao brucoši uspeju da dobiju, sa dodeljenim cimerima, jer brucoš ne može da živi sam, to mu ni po godinama ni po pravilima ne pripada.

ĐURA I PET CIMERA: U deset beogradskih studentskih domova različitih kategorija živi oko 10.000 studenata, različitih ljudi, sa različitih fakulteta, iz različitih krajeva Srbije. Zajedničko im je to što studiraju, imaju dobar uspeh, redovno upisuju godine, a materijalna situacija im ne dozvoljava iznajmljivanje stana kao alternativu. Kasnije se često dogodi da ne napuštaju dom i kada to mogu sebi da priušte, ili žale za njim kada moraju da ga napuste jer nemaju uslove da ga dobiju ponovo. Objašnjenje je jednostavno: pored svih mana, cena domskog smeštaja je izuzetno pristupačna, od 687 do 1294 dinara, u zavisnosti od veličine sobe. "Za 700 dinara se na sve navikneš", kaže u razgovoru za "Vreme" jedna stanarka studentskog doma "Karaburma". Kao glavne zamerke na ovakav vid smeštaja ona navodi nedostatak intime, što zavisi od broja cimera, i stanje u kom se nalaze zajednička kupatila, osnovna obeležja lošijih domova: "Kupatilo je kao u horor filmu. Slavine ne mogu da se zavrnu, uvek nešto curi, neonke stalno trepere, baš je jezivo. Tople vode za tuširanje ima pola sata dnevno, od 17 do 17.30. Red za tuširanje u tom periodu je ogroman, tako da se čeka i po pola sata, i zato se ljudi većinom tuširaju hladnom vodom", objašnjava studentkinja koja živi u jednom od lošijih domova.

Njene fakultetske koleginice navode i da im u domovima smeta stalna buka, nepostojanje frižidera u sobi, udaljenost menze, ali i stanje u kom se nalaze sobe u nekim domovima: "U gornjem desnom uglu sobe imale smo fleku. To je, u stvari, bio ‘univerzum buđi’, još malo pa živ organizam, kao da imamo kućnog ljubimca. Cimerka i ja smo mu na kraju dale i ime, prozvale smo ga Đura. Više puta smo pokušale to da operemo, ali se Đura uvek vraćao, jer su iznad naše sobe bile neke trule instalacije", kaže studentkinja K. S., koja ima dugogodišnji staž u studentskom domu.

Ipak, ovakav život, koji s jedne strane deluje prilično nekomforno, vrlo je udoban kada je reč o obavezama. Studente koji žive u domovima ne opterećuju svakodnevne, životne teškoće privatnog smeštaja, plaćanje računa, hrana, problemi sa gazdama, komšilukom, veš-mašinom, selidbom i slično. Osim toga, studentski dom je najmanje stresna stepenica između života kod kuće i samostalnog života u Beogradu, jer ima istu logiku življenja: kolektiv, pravila, superiornu instancu koja kontroliše decu (ulogu roditelja ovde preuzimaju domska uprava i neizbežni portiri) i ustaljen ritam – zna se kad je doručak, ručak, večera, a zna se i da za ručak ima nešto kuvano. Stanari domova često lakše od drugih studenata prevaziđu krizu odvajanja od roditelja jer nailaze na sličnu mikrozajednicu i u okviru nje se osećaju bezbedno. Međutim, mnogi se nikad sasvim ne integrišu u sredinu u koju su došli, jer svoj socijalni život organizuju samo na relaciji fakultet–dom. Po modelu velike ekskurzije, oni se druže po sobama, domskim diskotekama, hodnicima i dvorištima domova, sa uživanjem i bez velike potrebe za spoljnim svetom.

Oni koji se odluče i mogu da žive u iznajmljenim stanovima imaju druge pogodnosti, ali ni njihovo iskustvo nije lako. Najpre se susreću sa brojnim egzotičnim ponudama stanodavaca. Studentkinja arhitekture M. B. kaže za "Vreme" da se u oglasima i kutija može predstaviti kao jednosoban stan: "Otišla sam da pogledam stan koji je u oglasu bio opisan kao jednosoban, sa kuhinjom i kupatilom, a našla sam se u prostoriji od deset kvadrata sa predratnim kaučem, sumnjivom zavesom iza koje se nalaze WC šolja, česma sa tuš-baterijom i slivnik. Tu je bio i radni sto, na kome se nalazio rešo, što pretpostavljam da je rešilo pitanje kuhinje."

Slično iskustvo imao je i Predrag, koji je kao brucoš stigao sa ocem u Beograd ne bi li potražio stan: "Od kuće smo telefonom zakazali razgledanje stanova i našli posrednike preko nekoliko agencija. Ispostavilo se da su nas agencije prevarile, radilo se o fantomskim firmama koje zapravo ništa nisu nudile, ali su uzimale po 2000 dinara unapred, navodno za usluge koje su nam obećali. Stanovi koje smo sami pronašli preko oglasa bili su ili preskupi ili katastrofalno loši, ili toliko daleko od fakulteta da sam mislio da nas taksista vraća tamo odakle smo došli."

S druge strane, Jovan i Marko imaju sasvim drugačije iskustvo, jer su sa još dvojicom kolega iznajmili stan od 90 kvadrata: "Jedan je nedavno uselio i devojku", kaže Jovan: "Sada nas petoro deli trošak od 400 evra, što je mnogo prihvatljivije nego da je svako našao garsonjeru za sebe ili da živimo po dvoje."

Kada nađu stan u kome će živeti, počinje stvaran život, mnogo stvarniji nego onaj kojim su do juče živeli. Tu na scenu stupaju roditelji koji pokušavaju da ga olakšaju, da deca što manje trpe zbog toga što više ne žive u porodici. Fenomen torbe sa hranom je opšte mesto u životu svakog studenta. Koliko se zaista iz te torbe pojede vrlo je diskutabilno, ali ona je konstanta svake nedelje ili meseca, i kao dirljiv materijalni dokaz majčinske brige zahteva samo jedno, da se ispražnjeni plastični sudovi vrate, po mogućstvu sa pripadajućim poklopcima, kako bi ona mogla da putuje opet, i tako u nedogled.

Suočavanje sa novim stanom, plaćanjem kirije i računa, sa činjenicom da nema ko drugi osim njih da se pobrine o redovnoj ishrani i ostalim svakodnevnim neminovnostima jeste ono čime svaki student testira ili gradi svoju samostalnost. Pored tih opipljivih životnih prepreka, postoji i jedan od najdragocenijih i najizazovnijih dobitaka studentskog života – sloboda, zbog koje se studentskih dana većina seća sa nostalgijom kao najsrećnijih i najbezbrižnijih, bez obzira na sve terete koji ih prate. Oni koji odluče da studiraju u rodnom gradu, ostaju za tu slobodu donekle uskraćeni.

PRAGMATIČNA I OTUĐENA DECA: Zorica Tomić i...

BLEJANJE: Prema istraživanjima urađenim za potrebe izrade Nacionalne strategije za mlade, studenti, kada ne uče i ne spavaju, najviše slušaju muziku i izlaze u grad. Nije nikakva novost da mlad čovek najviše voli da izlazi, jer je to posledica prirodne potrebe da se socijalizuju. Ali, prema rečima kulturologa Zorice Tomić, novina među mladim generacijama jeste da ne ostvaruju cilj izlaska, a to je uspostavljanje komunikacije sa drugim ljudima. "Otežano ostvarivanje bliskosti je produkt savremene kulture. Otuđenje među ljudima je suviše blaga reč, pre bih to nazvala devastiranjem socijalnog prostora. Sve socijalne veze su proglašene beznačajnim, pa ako ste zaljubljeni, patite, investirate u nešto, onda ste anahroni", kaže Zorica Tomić. Ona daje svoje viđenje večernjeg izlaska: "Atmosfera je kao u Betmenu i u tom mraku nema čak ni vizuelne komunikacije. Dominantni tehno zvuk je osmišljen da se u gužvi solira i da se komunikacija fingira."

Kao logičnu posledicu otuđenja, Tomićeva vidi i to što znatan procenat studenata provodi slobodno vreme na internetu: "Internet, čija je inicijalna uloga dostupnost informacija, postaje instrument u socijalizaciji. Slabljenje veza među ljudima usled nedostatka direktne komunikacije uslovljava stvaranje veštačkih zajednica u okviru kojih se mladi ljudi virtuelno druže, flertuju, zaljubljuju, pronalaze partnere. Na ovaj način, pokušaj uspostavljanja bliskosti se izvrće u komunikaciju dva fiktivna lika."

ŠKOLOVANJE, OBRAZOVANJE: "Pripadam prvoj generaciji koja na mom fakultetu studira po Bolonjskoj deklaraciji. Mislio sam da će nama biti lakše nego prethodnim generacijama. Kad ono, ne dižem glavu od obaveza. Moraš na predavanja svakog dana, pa vežbe, pa neki kolokvijum svake dve nedelje", priča V. T., student prve godine Pravnog fakulteta. Ovakvo mišljenje, sa kojim se podudara i ono što kažu drugi sagovornici "Vremena", ilustruje ono što se u Srbiji naziva implementacijom Bolonjske deklaracije na čije se sprovođenje naša zemlja obavezala 2003. Nakon skoro šest godina primene i nekoliko varirajućih ocena iz Brisela (poslednja je, kako je u februaru ove godine objavio rektor BU-a Branko Kovačević, bila 3,8 od maksimalnih pet), akademski krugovi uglavnom su saglasni u tome da treba prihvatiti evropska pravila igre, a polemike o uspešnom ili neuspešnom sprovođenju Bolonjske deklaracije i dalje traju.

Novica Milić, danas profesor na Fakultetu za medije i komunikacije, a nekada predavač na beogradskom Filološkom fakultetu, smatra da stari sistem studiranja nije mera za kvalitet obrazovanja studenata. "Da li su stari studenti obrazovaniji, to najviše zavisi od pojedinaca. Izgovor kako smo mi odgajali fantastične studente koji su se sjajno pokazali u velikom svetu je bedan alibi, jer je najveći deo diplomiranih u proseku osrednji, ako i to", smatra profesor Milić: "Tačno je da mnogo zavisi i od pojedinca, ali se uticaj sistema ne sme zanemariti. Činjenica je da novi sistem nameće srednjoškolski dnevni ritam, ali on ne mora biti srazmeran kvalitetu stečenog znanja."

Iako je, nakon uvođenja Bolonjske deklaracije, obim literature smanjen, problem loših udžbenika opstaje. "Previše je teorije, udžbenici su ogromni, a u njima malo onoga što nam je stvarno potrebno. Imam osećaj da neću znati ništa kad završim fakultet", žali se V. Đ., student prava, koji time objašnjava i umanjenu želju za učenjem.

...Ljiljana Dimitrijević

Kada se govori o primeni Bolonjske deklaracije na srpski obrazovni sistem, slučajeva (ne)uspešnosti ima gotovo koliko i fakulteta. "Beogradski univerzitet nije integrisan, i odluke o nečemu se ne mogu donositi iz jednog centra, a da važe za sve. Ponekad se svi dekani usaglase o nekom principu, a potom ode svako na svoj fakultet i sprovodi šta mu najviše odgovara", kaže predsednik Studentskog parlamenta Aleksandar Jović i ističe da je zbog toga i uticaj tela na čijem je čelu u najvećoj meri formalan. Naravno, time gube i studenti, jer je zbog nepostojanja zakona o studentskom organizovanju (već devet godina u skupštinskoj proceduri) njihov uticaj gotovo nikakav. Suočeni s realnom nemogućnošću da nešto promene, studenti se "utapaju u masu". Ovaj fenomen ima i psihološki aspekt. Psihijatar Ljiljana Dimitrijević, načelnica Specijalističko-konsultativne službe Studentske poliklinike, kaže da se pojedinci još bore za neke osnovne vrednosti u društvu, da budu stručnjaci koji su istovremeno i cenjeni, a da se, najčešće zbog toga što u okolini ne pronalaze realno utemeljenje za to, utapaju u masu. Ona kaže da se studenti koji su studirali po starom i po novom sistemu razlikuju, kako po vrednosnom sistemu tako i po sistemu učenja. "Još je rano govoriti o profilu ‘bolonjaca’, budući da sistem još ne funkcioniše u potpunosti. Ranije generacije bile su ležernije jer ih nisu opterećivala obavezna predavanja i vežbe. Ti studenti su mogli i kampanjski da uče, dok su novi, zbog stalnih obaveza, pod konstantnim pritiskom koji izaziva strah da neće upisati godinu ili steći uslov za dom. Taj strah može da se manifestuje kroz opsesivnu posvećenost fakultetu ili ih parališe i ne mogu da uče", objašnjava Ljiljana Dimitrijević.

Studentkinja Pravnog fakulteta K. S., koja je na prvoj godini bila na budžetu, kaže da je zbog pritiska da upiše drugu godinu u roku i stekne uslov da ostane u domu jedan ispit polagala pet puta, jer je svaki put "blokirala". Prema rečima Ljiljane Dimitrijević, ovakvi problemi mogli bi se podvesti pod kategoriju formiranja profesionalnog identiteta (smanjenje efikasnosti u učenju, strah od ispita, profesora). To kako student vidi sebe utiče i na njegove ciljeve, ambicije, pa i na sistem učenja. Dimitrijevićeva kaže da nove generacije drugačije poimaju život, da se nalaze u drugačijem sistemu vrednosti i da imaju drugačiju vrstu inteligencije od svojih starijih kolega. "Takva inteligencija uslovljava pragmatičnije usmerenje, pa su samim tim i znanja koja usvajaju takva. Za razliku od starijih kolega, oni ne shvataju da se određeni kvantum znanja mora imati, i uglavnom šematski pamte sve što uče. Njihov tempo života je brži, informisaniji su, mnogo koriste internet, i to što tehnološki razvoj prevazilazi biološke kapacitete zahteva brzo snalaženje."

SKICA ZA PROFIL: Ljiljana Dimitrijević opisuje studiranje kao period formiranja identiteta i ostvarivanja psihičke celovitosti, što ga čini jednim od najvažnijih i najkompleksnijih razdoblja u životu mladog čoveka. Preduslovi uspešnog formiranja identiteta mladih ljudi tiču se, pre svega, oslobađanja od autoriteta roditelja. Dimitrijevićeva kaže da problemi studenata vezani za neslaganja sa roditeljima mnogo češće i intenzivnije pogađaju studente koji studiraju u svom rodnom mestu: "Studenti iz unutrašnjosti se fizički odvoje od roditelja i nemaju svakodnevne sukobe i frustracije. Osim toga, studenti iz unutrašnjosti krizu odvajanja prepoznaju tek pred kraj studija, kada se najavljuje povratak kući, u gradove iz kojih su došli. Oni ne žele da se vrate modelu života koji su napustili, zbog čega tek tada dolazi do burnijih preispitivanja sopstvene uloge u porodici i sukoba sa vrednosnim sistemom roditelja."

Pored problema sa roditeljima, studenti se suočavaju i sa drugim problemima koji dodatno otežavaju njihovu borbu za osamostaljivanje i zdrav prelazak u odraslo doba. Problemi komunikacije, intimni, psihoseksualni identitet i vreme u kome žive, kada su socijalne, psihološke i polne uloge drastično promenjene, faktori su koji dodatno komplikuju formiranje zrele ličnosti. Iako ističe da su promene individualne, da je sve više različitih, nešablonskih životnih priča i da je standardizacija problema sve teža, Ljiljana Dimitrijević izdvaja neke karakteristike studenata, na osnovu svojih zapažanja iz rada s njima. Praksa pokazuje da postoje generacijske razlike u prosečnom profilu studenata koji su upisali fakultet 1998. i studenata iz 2002. Prosečan student 1998. godine imao je veće intelektualne potencijale i izraženije kognitivne potrebe, bio je introspektivniji i introvertniji, sa većom elaborativnom sposobnošću, izraženijim pasivno-zavisnim crtama, i bio je manje pragmatičan, te je upućivao na anksiozno-depresivni neurotični profil. Prosečan student 2002. godine je emocionalno nezreliji i nestabilniji, površniji, ali i pragmatičniji, sa životnim stilom nepomućenog "kvaziblaženstva". Današnji student se mnogo češće obraća za pomoć psihijatru, zabrinutiji je za svoje zdravlje, ima izraženiji strah od smrti i bolesti i skloniji je hipohondriji. On lakše verbalizuje problem koji ima, ali je mnogo manje u dodiru sa sobom, pa često ne uspeva da uoči reflektovanje objektivnih problema na sopstvenu psihu. Mlad čovek danas ima mnogo više problema da se ostvari kao zrela ličnost. Jaku egzistencijalnu nesigurnost prati veliko životno ubrzanje, tempo koji prevazilazi psihološki normalan razvoj. Dimitrijevićeva ističe da je pojava interneta uslovila stvaranje jedne nove, drugačije inteligencije, koja je u odnosu na staru uspela da bude pragmatična, ali je zaboravila da se bavi sobom, da razume da je potrebno preći mnogo stepenica da bi se izgradila kao ličnost: "Savremena kultura, koja diktira konzumaciju svega pod parolom sada i odmah, negativno se odrazila na formiranje ličnosti, koje treba da ostane postepeno da bi bilo slojevito, složeno i na koncu uspešno."

Prema istraživanju koje su zajednički radili Medium Gallup i studenti Univerziteta Megatrend, student u proseku dnevno provede 57 minuta učeći. Kada bi se ovo istraživanje shvatilo doslovno, odnosno kada bi svaki student zaista toliko učio, problema verovatno ne bi bilo ni u starom ni u novom sistemu. "Još jedna od ključnih stvari koja generacije studenata koči u učenju jeste i nepostojanje radnih navika", zaključuje dr Dimitrijević. Međutim, ma koliko da su studentska "kukanja" (ne)opravdana, i Bolonja (ne)primenjena, činjenica je da je veliki problem koji studenti imaju materijalna, a samim tim i egzistencijalna nesigurnost, koja proizlazi iz realnih okolnosti, i koja ne daje siguran odgovor na pitanje: šta posle fakulteta?

Jovana Đurović, Milena Jakovljević, Miloš T. Kojašević