TV manijak:
Rog izobilja na SOS kanalu

Pošaljite svoju najnižu jedinstvenu ponudu putem SMS-a i osvojite automobil, kuću ili luksuzan stan u Beogradu. Automobil je uvek nov, stan je luksuzan i opremljen i uvek u Beogradu. Pokazalo se valjda da Novi Sad ili Niš nisu na ceni. Ova nova tv-napast se zove – licitacija. U potrazi za originalnim načinima da se drpe pare, tv-stvaraoci su otkrili rupu u zakonu koja se u međuvremenu pretvorila u tunel. Koliko sam razumeo, organizatori igara na sreću su dužni da državi plaćaju ozbiljan porez. Televizija ili kockarnica – u pitanju je kockanje koje podleže visokoj (verovatno najvišoj) poreskoj stopi. Međutim, ukoliko se poigramo licitacije, gledaoci šalju ponude i konačno tv-producenti prodaju predmet licitacije onome ko dobije. Tom prilikom se plaća porez na promet (ili dobit), kao kada prodajete ili kupujete kola ili stan (kola su polovna a stan za renoviranje). U Srbiji su licitacije izašle na zao glas i zbog privatizacije gde su licitiranja uglavnom bila nameštena. Lepota SMS licitiranja je što se traži najmanja originalna ponuda. Ako ste dali najveću ponudu, garantovano ste originalni, ali to ne odgovara ni tv-producentima ni vama niti mobilnim operaterima. Zato pobeđuje najniža originalna ponuda, porez je tada najmanji, a gledalac plaća za nagradu simboličnu cifru. Ako pogledamo realno – ovo je evidentno nagradna igra, jer uloženi novac je bezbroj puta manji od vrednosti nagrade, ali zakon je zakon, prema njemu je ovo legalna trgovina. Država svakodnevno gubi silne pare od poreza, mnogo ozbiljnije od onih koje zarađuju nadrilekari koji su prognani sa tv-ekrana. Kao u serijalu "Insajder", gde su malverzacije u prometu građevinskim zemljištem kvazilegalne. Stvar sa licitiranjem je otišla tako daleko da dnevno možete da licitirate za automobil, klima-uređaj, kuću (montažnu) i stan (preko puta stana zvezde Granda). Novac se prikuplja od SMS poruka koje su postale tv-moneta zbog svoje praktičnosti i brze naplate.

Međutim, ukoliko ne želite da licitirate, na SOS kanalu možete da se suočite sa zaista originalnom nagradnom igrom. Emisija se zove, gotovo pitijski, "Šta se nalazi u posudi" a po sadržaju je genijalno jednostavna. Vidimo voditeljku koja vergla i loži gledaoce da se jave i pogode šta se nalazi u posudi od mutnog i neprovidnog stakla. Vidimo njenu ruku nad teglom i igra počinje! Kaladont, pare, dugme, ključevi – ređaju se neuspešni pokušaji. Posle pola sata, doživećete iskustvo otkrića paradoksa Pandorine kutije. Postavljam sebi gotovo egzistencijalno pitanje – šta je u posudi? Šta smo mi ako ne posuda našega duha, pa šta nas onda to ispunjava? Šta ako je posuda prazna i odgovor na bizarno pitanje sa SOS kanala neočekivano postaje pitanje naše suštine. Da li će rešenje biti trivijalno koliko i pitanje, kao u zen koanima, ili je odgovor kao u sufizmu – novo pitanje? Začudila me upornost gledalaca koje voditeljka već prepoznaje po imenima ili glasu, očigledno je u pitanju kult koji ima fanatične sledbenike. Ovde nema licitacije, mada postoji novčana nagrada, što nas vraća utopijskom idealizmu da će onaj ko shvati suštinu i stekne duhovno bogatstvo biti i materijalno nagrađen. Većina tv-igara (poput licitiranja) bavi se količinom, a ne kvalitetom, dok igra "Šta se nalazi u posudi" gledaoce vraća na nivo otkrivanja misterija sveta u svakodnevnim sitnicama. Posle druge emisije shvatio sam da se suština sveta pomera, pa je poslednji put u posudi bio – sapun! Ukoliko princip dovedete do apsurda i svakoga dana spustite u posudu prvu stvar koja vam padne pod ruku (ili na pamet), onda će smisao postojanja Univerzuma biti upravo ta sitnica. Pitajte se – kako bi izgledao svet bez sapuna? Pitajte se upravo sada, dok svetom hara pandemija meksičkog gripa, a osnovna preventiva nisu maske već staro dobro pranje ruku sapunom. A, bato! Neprovidna i neugledna ćasa na SOS kanalu pretvorena je apsurdno glupom tv-emisijom u svoju suprotnost – u virtuelni rog izobilja, iz kojeg može da izleti sve što vaša mašta poželi. Naravno, tu je i materijalna nagrada ukoliko pogodite šta je danas u posudi, kao u bajci o magarcu koji dok njače povraća zlatnike.

Dragan Ilić