Portreti u Vladi:
Ko kači, a ko skida sliku Milana Nedića

Tišina koja je propratila ovu vest mogla bi se objasniti nelagodnošću svih strana, i onih koji smatraju da je Nediću tu mesto pa se zbog uklanjanja ljute, i onih koji su smatrali da je sramota da u zgradi vlade bude slika predsednika kvislinške vlade, ali im nije ugodno da je skidanje slike inicirao baš Dačić, pripadnik partije koja je debelo doprinela da se Nedić i nađe tamo gde je stajao do pre nekoliko dana

Banalna je istina da istoriju pišu pobednici i da zbog toga jučerašnji junaci često završavaju u blatu, a gubitnici se podižu na pijadestal. To je naročito nezgodno na mestima gde se pravi pobednik i ne zna, i gde se svaka pobeda i poraz tumače zavisno od trenutnih okolnosti. Na skupu Socijalističke omladine povodom 9. maja, Dana pobede nad fašizmom i Dana Evrope, ministar policije i potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić je, između ostalog, rekao i da je iz zgrade Vlade uklonjena fotografija Milana Nedića, "kvislinškog predsednika vlade od 1941. do 1945. godine". Da je slika tamo postavljena 2006. godine, u Istorijskoj sali u kojoj su izloženi portreti svih dosadašnjih predsednika vlade, od prote Mateje Nenadovića do Vojislava Koštunice, javnost je i saznala od istog tog Dačića, u oktobru prošle godine. Dačić je još tada zatražio da se Nedićev portret ukloni.

Skidanje slike je, za razliku od ranijih prilika kada se u javnosti pominjao Milan Nedić, propratila nelagodna tišina, tolika da se u ponedeljak u Vladi nije mogla dobiti informacija ni da li je slika zaista uklonjena ili ne. Tek u utorak je dnevni list "Alo" objavio da je portret Milana Nedića uklonjen u petak, na zahtev Ivice Dačića. "Alo" je naveo da je u razgovoru za taj list generalni sekretar Vlade Tamara Stojčević potvrdila da je saglasnost da se Nedićev portret skine dala tek u ponedeljak, tri dana nakon što je to i urađeno. "Nedićevu fotografiju na Dačićev zahtev skinuli su ljudi iz drugih vladinih službi. Procedura jeste malo zaobiđena time što je moja saglasnost tražena naknadno, ali možda je to urađeno zato što sam u petak bila zauzeta, pa nisu mogli da dođu do mene", navodi "Alo" izjavu Tamare Stojčević, kao i da se protiv ovog Dačićevog zahteva nijedan ministar nije pobunio.

Tišina koja je propratila ovu vruću vest mogla bi se objasniti nelagodnošću svih strana, i onih koji smatraju da je Nediću tu mesto pa se zbog uklanjanja ljute, i onih koji su smatrali da je sramota da u zgradi vlade bude slika predsednika kvislinške vlade, ali im nije ugodno da je skidanje slike inicirao baš Dačić, pripadnik partije koja je debelo doprinela da se Nedić i nađe tamo gde je stajao do pre nekoliko dana.

Još od početaka Miloševićevog "buđenja naroda" sredinom osamdesetih, dotadašnja zvanična istorija se izvrnula naglavce. Mada su Milošević i njegovi zvanično bili sledbenici komunističke ideologije, revizija istorije u kojoj su nekadašnji izdajnici postajali junaci i žrtve komunizma uzela je tada maha, uz prećutno odobravanje vladajuće partije. Sve što je imalo prefiks srpsko našlo je svoje mesto na javnoj sceni, pa i Milan Nedić, general vojske nekadašnje Kraljevine Jugoslavije i predsednik srpske vlade u vreme okupacije nacističke Nemačke.

Srpska vlast u to vreme nije ni imala ideologiju. Samo u takvom ideološkom vakuumu moglo se desiti da novi nacionalni junaci budu i slavne vojvode iz Prvog svetskog rata, i Milošević, nacionalni komunista koji je obećavao nove sukobe, i đeneral Draža Mihailović, "prvi evropski gerilac koji se suprotstavio Nemcima", i đeneral Nedić, koji se zalagao da se tim istim Nemcima ne treba nikako suprotstavljati, po principu "pokornu glavu sablja ne seče". Istorija se tih godina tumačila iz knjiga o Milutinu, a ocenu života i dela Milana Nedića odredila je najviše predstava Siniše Kovačevića Đeneral Milan Nedić, koja je 1992. godine počela da se izvodi na sceni Zvezdara teatra. Na premijeri se skupio krem tadašnje nacionalne inteligencije, a Matija Bećković je posle premijere izjavio: "Kao što Avala ne može izdati Beograd, tako ni Nedić nije mogao izdati Srbiju."

KNJIGA I REHABILITACIJA: Praviti izbor sto najznamenitijih ličnosti u zemlji koja se diči večitim buntovništvom, nezahvalan je posao. U takvoj knjizi pod nazivom "Sto najznamenitijih Srba", koja se pojavila 1993. godine, našlo se mesto i za Milana Nedića. Dejan Medaković, jedan od članova stručnog odbora koji je znamenite Srbe birao, izjavio je za "Glas javnosti" u junu 2008. da je "imao velikih problema da Nedića uvrsti među sto najznamenitijih Srba", navodeći da je "Nedićeva uloga svesnog prihvatanja žrtve tragična, kao i čitava njegova ličnost i sudbina". Knjiga je doživela i drugo izdanje, 2001. godine.

Nacionalno osvešćene snage nisu se zadovoljile "moralnom Nedićevom rehabilitacijom" u knjigama i pozorišnim predstavama. Prvi predlog Deklaracije o zvaničnoj rehabilitaciji podnet je još 1992, a potpisali su ga poslanici u Skupštini Srbije Vojislav Nedeljković, Slobodan Rakitić, Vlatko Vuković i Milan Miković. U toj deklaraciji se kaže da je "Đeneral Milan Nedić zaslužan za spas milion ljudskih života (uglavnom Srba)", da Nedić "nikada nije bio, niti može biti izdajnik narodni, kakvim ga proglasiše komunisti", i traži se da Nedić "bude proglašen za jednog od najvećih srpskih sinova, jer mu u veličanstvenoj zagrobnoj vojsci Srbije pripada jedna od čelnih pozicija".

Taj predlog je prošao nekako nezapaženo usred burnih dešavanja 1992. Drugi predlog za rehabilitaciju su 3. jula 2008. Okružnom sudu u Beogradu predali Srpska liberalna stranka, Udruženje književnika Srbije, Udruženje "Dveri", Udruženje Srba iz Hrvatske i Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima.

Ovaj zahtev je bio opširniji, do u detalje prikazavši sve ono što su potpisnici smatrali da Nedića čini herojem i žrtvom. U zahtevu je zatraženo da sud, na osnovu Zakona o rehabilitaciji, utvrdi da je Milan Nedić "bio žrtva progona i nasilja" i da nije izvršio samoubistvo već da su ga "lišile života" vlasti bivše FNRJ. Negira se i optužba za izdaju zemlje i navodi da je srpska vlada pod okupacijom formirana 29. avgusta 1941. radi "spasavanja Srba od biološkog uništenja". Navodi se i da je predlog Nediću za formiranje vlade podnelo 330 najuglednijih Srba, da je Nedić ovaj predlog uporno odbijao pravdajući se da je u dubokoj žalosti zbog smrti sina, snahe i unuka, koji su poginuli neposredno pre toga u eksploziji municije u Smederevskoj tvrđavi.

U zahtevu se kaže i da je Nedić predlog kasnije prihvatio pošto mu je predočeno da je Hitler odlučio da Srbiju okupiraju trupe hrvatskih ustaša, Mađara, Bugara i Albanaca. Istaknuto je da je uspostavljanjem srpske vlade sa Nedićem na čelu u Srbiji prihvaćeno 600.000 izbeglica, među kojima je bio nemali broj pripadnika drugih nacionalnosti, da su iz zarobljeništva u nekoliko navrata vraćeni ratni zarobljenici koji su bili bolesni ili hranioci porodice...

Nedićeva vlada je raspuštena 6. oktobra 1944. i prebačena u Kicbil (Austrija), a Nedić je kasnije prebačen u zarobljenički logor Mosburg, odakle su ga britanske snage predale jugoslovenskim snagama 1. januara 1946. Zatvoren je u Beogradu, a beogradske novine su 5. februara objavile vest da je Nedić izmakao pažnji čuvara i počinio samoubistvo skočivši kroz prozor.

REAKCIJE: Reakcije na zahtev za rehabilitaciju su bile burne. Istoričar Predrag Marković je tada rekao da misli da je Nedić izuzetno tragična figura, ali i da je jedno njegova lična tragedija, a drugo objektivno mesto koje je imao u okupacionom režimu. "Nijedan saradnik okupatora Evrope tog ranga nije rehabilitovan, iako su mnogi od njih bili patriote i ratni heroji", rekao je Marković, upozoravajući da se o rehabilitaciji mora odlučivati slučaj po slučaj i da nisu svi nevini, te da saradnici okupatora ne zaslužuju rehabilitaciju. Istoričar Čedomir Antić, navodeći da je Nedić imao pred sobom tragičan izbor, rekao je: "Nedić je bio junak Prvog svetskog rata, načelnik Generalštaba, čovek velikog nacionalnog ugleda sa idejom zaštite srpskog naroda. Ipak, ostaje činjenica je on bio na čelu jedne okupacione uprave. Jeste popravio položaj naroda u Srbiji, pogotovo izbeglica, ali je samim tim što se te uloge prihvatio na neki način dao podršku i moralno opravdanje Nemcima. Čak su njegove pristalice učestvovale u onome što su nemačke snage radile u Srbiji i u Evropi. Bilo je i holokausta i logora i progona u Srbiji."

Zbog pokušaja rehabilitacije Nedića izrazio je ogorčenje i Aleksandar Lebl iz Saveza jevrejskih opština Srbije, navodeći da je Nedić "odgovoran za progon Jevreja u Drugom svetskom ratu", da je radio ono što su Nemci od njega očekivali i da je "tipičan kvisling". "Nedić je antisemita, kao i njegova vlada, policija i oružane snage – sve je u to vreme delovalo u sklopu progona Jevreja, samo što su inicijatori i egzekutori bili Nemci", rekao je Lebl.

Upravo je likvidacija Jevreja u Srbiji jedno od pitanja na kome se najviše lome koplja između onih koji smatraju da je Nedić bio kvisling i onih koji ga brane. Pristalice Nedićeve rehabilitacije mnogo puta su navodile da su za likvidaciju Jevreja odgovorne okupacione snage, da Nedić s tim nije imao nikakve veze i da to nije mogao da spreči, da je upravo Nedić spasao mnoge Jevreje prebacivši ih u italijansku okupacionu zonu. Oni često navode i da srpska uprava u okupiranoj Srbiji nije htela da donese zakon protiv Jevreja. Međutim, Nedićeva vlada donela je 1941. uredbe poput one o univerzitetu, po kojoj "Jevreji i Cigani ne mogu biti slušaoci univerziteta", uredbe o "udaljavanju Jevreja i Cigana iz državne službe", promene imena beogradskih ulica koje imaju veze sa Jevrejima i Ciganima (Ada Ciganlija je postala Srpska ada, Bajlonijeva pijaca Dorćolska pijaca, Izrailjeva ulica Mike Alasa, Jevrejska je postala Dorćolska). Uredba o "pripadanju imovine Jevreja u Srbiji" doneta je 28. avgusta 1942, a po toj uredbi "Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 1941. bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije, ako se nalazi na srpskom području pripada Srbiji bez ikakve naknade".

Na forumu Stormfronta Nedić je jedan od srpskih heroja, između ostalog i zbog nekih reči o Jevrejima. Nedićev govor od 27. marta 1944. godine postavljen je na sajt, a u tom govoru velikim slovima su označene reči i izrazi poput "belosvetski Jevreji Staljinovi", "engleska politika i njeni agenti Jevreji"…

U tom govoru se pominju i mnoge stvari koje su opšte mesto onog dela srpske javne scene koji se podigao još u vreme događanja naroda, poput one da su "Englezi izmislili Narodno partizanski oslobodilački rat, prevarivši nacionalce da sa komunistima napadnu okupatora". Tu je i "nesrbin Broz zvani Tito, najveći krvnik otkako srpski narod postoji", koga su takođe "proizveli" Englezi, "kao nekad Dražu, i za generala i za maršala".

Za one koji se dive Nediću svetinja su i njegove reči o srpskoj slozi koja je neophodna u teškim vremenima, ali u tu slogu se ne uklapaju "najveći neprijatelj srpstva komunizam, koga treba trebiti iz srpske narodne njive, bez milosti do kraja". Po Nediću, bilo je potrebno i "Svuda organizovati srpske oružane jedinice protivu komunista uz pomoć nemačku i sa njima lojalno sarađivati svuda".

Interesantna je dvojnost koju iskazuju poštovaoci dela Milana Nedića. Obično su to isti oni koji pričaju o herojskom otporu nadmoćnom neprijatelju, dive se kosovskoj žrtvi i pogibiji, smatraju da je protiv NATO-a trebalo i dalje ratovati a ne potpisivati sramnu predaju, jer "oni ne bi smeli u kopnenu intervenciju". Povodom desetogodišnjice NATO bombardovanja, na Nacionalnoj akademiji "Srbijo, pamti" 25. marta u Sava centru govorili su i Vojislav Koštunica, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, akademik Matija Bećković. Deo programa bio je monolog iz predstave Đeneral Milan Nedić koji su govorili glumci Goran Sultanović i Tanasije Uzunović.

Čini se da je Nedićev antikomunizam upravo ono vezivno tkivo koje tako čvrsto privlači njegove današnje obožavaoce. Drugi faktor je uloga žrtve po meri salonskih nacionalista, onih koji godinama uzdišu nad večitim srpskim stradanjem, i koji pri divljenju Nediću lagodno preskaču žrtve logora na Banjici, specijalnu policiju Bećirevića, Dragog Jovanovića, Vujkovića i drugih službenika tadašnje vlade koji su ubijali u ime Srbije. Kada pominju da je logor na Sajmištu praktično bio deo NDH, da su tamo logoraše ubijali Nemci, zaboravljaju da se nije moglo biti u službi nacista i samo gledati svoja posla, da su dušegupke vozile kroz Beograd žrtve koje su zakopavane pod Avalom, da je Nedićeva propaganda napisala stotine tekstova o velikom Adolfu Hitleru.

Koliko kod Nedićevi poštovaoci tvrdili da izmeću njega i Petena nema sličnosti, neka se dela u istoriji ne mogu tolerisati, niti potirati spasenim životima. Tamne mrlje iz istorije, koje svaka zemlja ima, ne brišu se ni kačenjem ni skidanjem slika. Dobro je ipak da se neko odredio prema slici čoveka koji je bio predsednik vlade pod nacistima, pa makar to bio i Ivica Dačić, funkcioner i ovog i onog SPS-a, kada već niko drugi iz vlasti nije želeo ili se nije usudio da to uradi.

Momir Turudić