Vek i po od rođenja Natalije Obrenović Progon i krvavi neredi Sećanje na prvu novovekovnu srpsku kraljicu nećemo osvežiti pričom o njenom životu na srpskom dvoru i o već dobro poznatom razvodu (1888) sa kraljem Milanom. Naša pažnja će biti usmerena na događaj koji se zbio tri godine kasnije, u ponedeljak 6. maja 1891, koji je tadašnja opoziciona štampa nazvala "Krvavi neredi pri proganjanju Kraljice"

piše: Zorica Janković

Četrnaestog maja 1859, tačno pre vek i po, u Firenci je rođena Natalija Keško – kći ruskog pukovnika Jovana Ivanoviča Keška, bojara i veleposednika u Besarabiji, i majke Pulherije Sturza, Rumunke porodično vezane za najviše aristokratske krugove – potonja srpska kneginja i kraljica Natalija Obrenović. Sa knezom Milanom stupila je u brak 1875, kada joj je bilo šesnaest, a njemu dvadeset jedna godina. Godinu dana kasnije rodio im se sin Aleksandar, koji je vladao Srbijom posle očeve abdikacije 1889.

Milan Obrenović

Ali, ovom prilikom, sećanje na prvu novovekovnu srpsku kraljicu nećemo osvežiti pričom o njenom životu na srpskom dvoru i o već dobro poznatom nezakonitom razvodu (1888) sa nevernim i raskalašnim kraljem Milanom. Naša pažnja će biti usmerena na događaj koji se zbio tri godine kasnije, u ponedeljak 6. maja 1891. (po starom kalendaru), koji je tadašnja opoziciona štampa nazvala "Krvavi neredi pri proganjanju Kraljice".

LIČNI I DRŽAVNI INTERESI: Osnov ovog nemilog događaja, o kome su brujali svi tadašnji evropski dvorovi, treba tražiti u pogodbi prezaduženog Milana Obrenovića sa srpskom i ruskom vladom, po kojoj je za odstupanje sa prestola austrofil Milan dobio od zvaničnog Beograda milion, a od Rusa dva miliona dinara. "Ovo izjašnjava i progonstvo kraljičino, kad se uzme da su se namesnici (maloletnom Aleksandru, prim. Z. J.) i Vlada bojali stanovanja kralja Milana u zemlji i da su u Petrogradu predstavili da bi bavljenje kraljice izazvalo i bavljenje kralja Milana u Srbiji" (Milan Piroćanac, predsednik vlade 1880–1883). Da se išlo na to da se "proterivanjem Kraljice oduzme Milanu svaki povod za bavljenje u Srbiji" potvrđuje i znameniti istoričar Slobodan Jovanović, kao i da je izvođenje te politike bilo "tako nespretno da je za svakoga postalo jasno da se Kraljica proteruje po Milanovom ćefu". A šta se i kako zapravo desilo rekonstruisaćemo iz nekoliko nastavaka teksta koji je pod naslovom "Žalosni dani" objavljen u opozicionim "Malim novinama" od 7. do 12. maja iste 1891, dakle neposredno po događaju.

Ali, pre toga, još nekoliko reči o pogodbi. Milan je za sumu od tri miliona dinara koja mu je preko bila potrebna za vraćanje dugova, obećao da će otići iz Srbije i da se neće vraćati do punoletstva svoga sina Aleksandra. Sporazum o tome potpisan je 30. marta, da bi istog dana Skupština donela rezoluciju kojom se ovlašćuje vlada da napuštanje zemlje "izdejstvuje" i od Natalije iako je to bio protivustavan čin. U sprovođenju skupštinske rezolucije sa Milanom nije bilo problema, jer je on uzeo svoj milion i odmah otputovao iz Srbije, dok sa Natalijom nije bilo dogovora i pored pisma predsednika vlade Nikole Pašića (25. april) i njegovog ličnog odlaska kraljici (4. maj): "Samo bi me nasilje moglo od otadžbine odvojiti!", odgovorila je Natalija, sluteći dalji razvoj događaja.

Savsko pristanište

PROTERIVANJE – NEUSPEO POKUŠAJ: Kada su oko pola dva po podne 6. maja 1891. žandarmi zatvorili prolaz glavnom beogradskom ulicom, u delu gde se nalazila kuća u kojoj je stanovala kraljica Natalija (deo današnje ulice Kralja Milana između Kneza Miloša i Resavske), bilo je sigurno da će se naočigled okupljenog sveta desiti nešto značajno. Da li od žandarma, da li od nekog od viših činovnika Ministarstva unutrašnjih dela koji su u naredna dva sata više puta nervozno hitali u obližnji dvor po instrukcije, publika je saznala za nameru vlasti da protera kraljicu. A činovnicima su instrukcije za delovanje zaista bile potrebne i to direktno od vlade koja je zasedala u Dvoru, zbog kraljičinog odbijanja da pođe na savsko pristanište i ukrca se na stari državni parobrod "Deligrad". Pod različitim izgovorima kraljica je odbijala polazak, uključivši i poslednji adut da je dobila anonimnu dojavu da je znameniti "Deligrad" trošan i nesiguran i da se iz njega mora ispumpavati voda. Podsetimo se: to je onaj isti brod kojim je Mihailo Obrenović 1867. godine putovao u Carigrad i doneo od sultana ferman o oslobođenju gradova, posle čega je i poslednji turski vojnik napustio Srbiju. Ali, vratimo se na beogradsku kaldrmu.

Ulica kralja Milana 1891. godine, prilaz Dvoru od strane Terazija

Dobivši instrukcije da se zadatak i pored Natalijinog protivljenja mora izvršiti, žandarmi su oko 4.15 ugurali bivšu kraljicu u zatvorene kočije koje su pod pratnjom konjanika krenule ka savskom pristaništu. Da bi izbegli prolazak kroz centar, gde se već okupilo mnoštvo sveta, žandarmi su sa kraljicom krenuli ulicom Kneza Miloša, savili desno u današnju Gepratovu, produžili današnjom Principovom i uspeli se do Saborne crkve, u nameri da se pored kalemegdanskih zidina spuste na Savu. Ali, čim je sprovodna kolona krenula od kraljičine kuće, "gomila je počela zaustavljati kola, sprečavati žandarme i kušati da otmu Kraljicu. ... Na više mesta žandarmi su potezali tesake da razagnaju gomilu, no to je još više dražilo masu. Međutim, rulja je bivala sve veća, što su se više primicali Sabornoj crkvi." Ispred Velike crkve, kako su je tada zvali, kolona je pod kišom kamenica zaustavljena. Žandarmi su se razbežali, a "Kraljica pokuša da se skloni u crkvu. ... Svet jurnu za Kraljicom, digne je na rukama, posadi u kola, ispregne konje pa povuče dalje sam." Prošavši tako u trijumfu kroz glavne ulice, vratili su kraljicu u njen stan.

Još detalj vredan pažnje. Prema jednoj verziji, da bi sprečio odlazak kraljice brodom, "svet je otkačio ("Deligrad", prim. Z. J.) od obale, isekao konopce i odgurao od baira", dok je po drugoj to učinila sama posada plašeći se da im rulja ne potopi brod. Ali, jedno je bilo sigurno: "Dok je ‘Deligrad’ plovio, iz njega su šmrkovima izbacivali vodu."

BESNA VLAST I KRVOPROLIĆE: Kad je s prozora svog stana kraljica "blagodarila svetu na ljubavi", očekivao se kraj dešavanja za taj dan. Ali besna i ponižena vlast izvela je vojsku na ulice. Bilo je pet po podne kad se eskadron konjice pojavio kod Londona u nameri da rastera gomilu ispred kraljičine kuće. Opijena pobedom nad žandarmerijom, gomila je počela i vojsku da gađa kamenicama. Ali, posle nekoliko razbijenih oficirskih i vojničkih glava, vojska je, za razliku od žandarmerije, zapucala. "Poginuo je Milan Miljković knjigovezački pomoćnik, Miladin Atanacković iz Jagodine, bakalski pomoćnik kod nekoga Filipa bakalina i Milorad papudžija, koji je pogođen u potiljak, tako da mu je sav mozak istekao." Ranjena su 22 žandarma i dva oficira. Kad je vojsci došlo pojačanje, svetina se razbežala, a sve ulice, sokaci i dvorišta oko kraljičine kuće bili su zaposednuti. U takvoj atmosferi dočekana je ponoć. Tog 6. maja 1891. prvi put je prosuta krv u Beogradu po naredbi vlade. Neposrednu zapovest vojsci izdao je (nenadležno) Nikola Pašić. "Ali, mrljavko i smetenjak na vrhuncu vlade nije umeo izmisliti ništa pametnije", pisale su o Pašićevom delovanju opozicione "Male novine". "Kao svi veliki zaverenici, Pašić je imao veštinu zametanja traga" (Slobodan Jovanović), pa će sva krivnja za krvave događaje biti u javnosti svaljena sa Pašića na već omraženog namesnika Jovana Ristića i ministra unutrašnjih dela, "dobeglicu" iz Dubrovnika, Jovana Đaju.

PROTERIVANJE – ZAVRŠNI ČIN: Oko četiri izjutra kraljica je izvedena iz stana i sprovedena na voz. Rešena da ne bude povod novom krvoproliću, nije pružala otpor. Od njenog stana do železničke stanice bio je postavljen špalir od vojske. "Kraljica je prošla kroz ovaj špalir, došla na železnicu, gde je čekao spremljen voz na koji je odmah popeta i otpravljena u Zemun. Oko pet sati izjutra sve je bilo svršeno. U šest sati razišla se vojska."

Vila Sašino u Bijaricu

UTEHA I MIR: Natalija je doživela duboku starost. Posle razvoda sa Milanom uglavnom je živela je u Bijaricu, gradiću na francuskoj atlantskoj obali nadomak španske granice, u vili koju je po sinu jedincu nazvala "Sašino". Teško razočarenje donelo joj je Aleksandrovo (Sašino) venčanje sa njenom bivšom dvorskom damom Dragom Mašin. Posle sinovljevog ubistva (Majski prevrat, 1903) utehu je našla u društvu jedne španske katoličke porodice, pa je prešla u katoličku veru i zamonašila se.

Prva novovekovna srpska kraljica umrla je usamljena i razočarana u okupiranoj Francuskoj 5. maja 1941, u svojoj 82. godini, četiri decenije posle smrti bivšeg supruga Milana. Počiva na mesnom groblju varošice Lardi nedaleko od Pariza.