Istraživanje – Specijalci u Srbiji:
Uvežbani za svašta

Posle godina ratova devedesetih, petooktobarskih i postpetooktobarskih događaja, atentata, demonstracija, reformi, rasformiranja i formiranja, čak i relativno dobro upućen građanin Srbije nije više siguran kakve "specijalce" u policijskim uniformama Srbija ima danas. Viđamo ih uglavnom na rizičnim utakmicama, demonstracijama i, u poslednje vreme, na televiziji, prilikom takozvanih VIP hapšenja koja sprovode pripadnici policije u impresivnoj opremi. Ali, ko su uopšte ti ljudi iza maski i oklopa, u kojim su sve specijalnim i manje specijalnim jedinicama, kako se regrutuju, obučavaju, i kakva je njihova uloga u još uvek rovitoj Srbiji

Ako se prisetimo demonstracija 9. marta 1991, policajaca u vatrogasnim šlemovima i šinjelima, i "kornjača" danas, malo ko bi se usudio da ponovo komanduje: "Juriš, oduzimajte im vozila!" Srbija je u osvit ratova devedesetih imala samo jednu specijalnu policijsku jedinicu – SAJ. Primarna namena Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) su, kako joj samo ime kaže, antiteroristički zadaci. Osnovana je u vreme eksplozije međunarodnog terorizma sedamdesetih godina prošlog veka i može se pohvaliti najdužom tradicijom. Najpoznatije akcije ove formacije su razbijanje štrajka albanskih rudara na Kosovu 1989, čišćenje uporišta OVK u Donjem Prekazu 1998, hapšenje Zemunskog klana 2003. i privođenje masovnog ubice u negotinskom selu Jabukovcu 2007. Od 1978. do danas, centar za obuku SAJ-a nalazi se u Batajnici, na lokaciji koja je široj javnosti poznata i po masovnoj grobnici kosovskih Albanaca.

Jedinicom danas komanduje Spasoje Vulević, jedini naš policajac koji ima završen specijalni kurs obuke FBI-ja u Americi.

Posebne jedinice policije formirane su kao odgovor na sve učestalije terorističke napade, a sam njihov nastanak najčešće se vezuje za septembarski masakr na Olimpijadi u Minhenu 1972. Nemačka je neposredno posle tog incidenta dobila "GSG-9" (Grenzschutzgruppe 9 – Grupa za zaštitu granice 9), posebnu jedinicu za oslobađanje talaca. Usledile su ruska "Alfa", izraelski "Jamam", a potom i mnoge druge.

OBUKA I OPREMA: SAJ, danas

Bivša SFRJ prvu specijalnu jedinicu policije namenjenu borbi protiv terorizma dobila je 18. decembra 1978, kada je formirana Jedinica milicije za specijalna dejstva. Glavni njen zadatak bio je borba protiv terorizma, ubačenih diverzantsko-terorističkih grupa, sprečavanje otmica aviona, oslobađanje talaca, borba protiv organizovanog kriminala, hapšenja naoružanih lica i slične akcije visokog rizika. Prva baza specijalnih jedinica u SFRJ bila je smeštena na Novom Beogradu, ali je 1983. premeštena na surčinski aerodrom. Početkom devedesetih jedinica menja naziv i postaje Specijalna jedinica MUP-a Republike Srbije, a nakon reorganizacije saveznih policijskih brigada, znatan broj njihovih pripadnika dodeljen je upravo ovoj jedinici policije. Od tada, sedište jedinice nalazi se u Batajnici, u Centru "13. maj".

ROĐENJE I RAZVOJ: Po osamostaljivanju republičkih specijalnih jedinica koje su pripale Resoru javne bezbednosti MUP-a Srbije, 1992. formirana su tri specijalna centra: u Beogradu, Novom Sadu i Prištini. Dve godine kasnije, dotadašnji naziv jedinice zamenjuje se novim i svi njeni pripadnici postaju deo Specijalnih antiterorističkih jedinica.

Odeljenje novosadskog SAJ-a rasformirano je početkom 1999, dok su krajem iste godine timovi SAJ-a iz Prištine i Beograda integrisani u jednu jedinicu.

EVOLUCIJA: Policijski "vatrogasci" 1968,...

Spajanjem tri jedinice, u redove SAJ-a uvedena je nova podela po timovima, te današnju strukturu čine komanda, timovi A, B, C, D i tim za logistiku. Jedinica ima sanitetsku grupu i grupu za konstrukciju i ispitivanje naoružanja i municije. Ovi timovi na zadatku deluju koordinirano kao jedinstvena celina s izuzetno dobro usklađenom podelom uloga i nadležnosti.

...tretman građana u protestu (1996/1997),...

Najiskusniji specijalci u SAJ-u pripadaju timovima A (prvi, udarni) i B a, kao najobučenijim i najsposobnijim, na njima je zadatak da rešavaju talačke situacije, upadaju u oteta vozila, provaljuju u zabarikadirane objekte i hapse naoružana i opasna lica. Tim C je specijalistički, sastavljen od snajperista, ronilaca, vodiča službenih pasa, stručnjaka za minsko-eksplozivna i biološko-hemijska sredstva. Važne ličnosti i državne objekte kojima preti neposredna opasnost od terorističkog napada obezbeđuje tim D, koji istovremeno pruža i vatrenu podršku. Pripadnici tima D obezbeđuju američkog ambasadora i ambasadu u Beogradu, svakodnevno su prisutni u patrolama na aerodromu "Nikola Tesla" a u njihovoj nadležnosti je i obezbeđivanje visokih političkih rukovodilaca, stranih diplomata i državnih delegacija.

...oktobar 2000.

Operativni sastav SAJ-a danas broji oko stotinu pripadnika raspoređenih u timove koji se dodatno dele na grupe od desetak ljudi. S logistikom, taj broj je znatno veći i u skladu je sa evropskim standardima policijskih antiterorističkih jedinica, koji obezbeđuju kvalitetnu obuku i visoku operativnost u izvršavanju zadataka. Moto jedinice čine reči nekadašnjeg srpskog vojskovođe, vojvode Živojina Mišića: "Ko sme, taj može, ko ne zna za strah, ide napred."

PO MINISTRU I DIREKTORU: Profesionalna obuka, moderno naoružanje i iskustvo u njegovoj primeni na terenu za tri decenije proizveli su visokoprofesionalnu antiterorističku jedinicu policije sposobnu za rešavanje složenih i visokorizičnih zadataka u zaštiti Republike Srbije i građana. U okviru direkcije policije SAJ se danas tretira kao samostalna organizaciona jedinica koja se angažuje uz odobrenje ministra unutrašnjih poslova, a na osnovu naredbe direktora policije; na tom mestu je od juna 2006. general-major Milorad Veljović.

Zbog neizvesnih situacija i izvršavanja visokorizičnih zadataka, godine iskustva i sve veći angažman u borbi protiv domaćeg i međunarodnog organizovanog kriminala, kriterijumi za stupanje u redove SAJ-a u sklopu MUP-a Srbije sve su stroži, a provere i testovi rigorozniji.

Prijavljivanje za SAJ je dobrovoljno, ali dozvoljeno samo pripadnicima policije koji imaju najmanje dve godine iskustva u obavljanju redovnih policijskih delatnosti i nisu stariji od 27 godina. Uslov za prijem je i to da kandidati imaju visoke ocene i preporuku pretpostavljenog starešine. Nakon toga sledi polaganje opšteg testa, na kom kandidati prolaze detaljne medicinske preglede, proveru fizičke spremnosti i razgovaraju s psihologom i starešinom jedinice. U sve to uključena je i bezbednosna provera biografije kandidata. Test fizičke spremnosti podrazumeva da se proveravaju opšta fizička pripremljenost i poznavanje borilačkih veština, prvenstveno džudoa, karatea, samoodbrane i boksa.

OBUKA: Testiranje i selektivna obuka organizuju se uglavnom dva puta godišnje. Selektivna obuka, kada kandidati još nisu pripadnici jedinice, traje 30 dana i ona je podeljena u više faza, ali cilj je da se tu napravi sito u kom će ostati samo najspremniji, najsposobniji i najbolji. Od stotinak ljudi koji se prijave, na selektivnu obuku može da dođe do dvadeset, da bi ih na kraju ostalo sedam-osam koji "prođu sve". Obuka jednog pripadnika Specijalne antiterorističke jedinice je kontinuirana i traje sve vreme dok je pripadnik u aktivnoj službi. Na samom početku obuka traje šest meseci i tada se stiču osnovna znanja. Tokom tog perioda dobijaju se osnovna znanja iz pucanja, veranja, vožnje specijalnih vozila, upada u objekat, voz i tako dalje. Potom dolazi viša obuka u trajanju od godinu i po dana, na kojoj se pohađaju kursevi, seminari i stiču razne vrste specijalnosti, tako da tek posle ukupno dve godine kandidat može i da učestvuje u akcijama sa drugim pripadnicima jedinice. Kandidate obučavaju najstariji pripadnici koji su postali instruktori ili čak i starešine timova i grupa, koristeći metodologiju koja se pokazala kao najbolja za obuku. Ta metodologija stvarana je sistematično, od nastanka jedinice do danas, ali i kroz saradnju s drugim jedinicama čija iskustva se ugrađuju u obuku novih pripadnika SAJ-a.

Dragan Džamić, analitičar SAJ-a, za "Vreme" kaže da je sa specijalcima kao s vinom, što je poređenje njegovih francuskih kolega. "Ako je dobra godina, kvalitetno grožđe puno šećera, biće dobar rod, a ako je loša – ništa, ostaće dve-tri flaše. Tako je i s obukom. Nekad se dešava da imamo više kvalitetnih kandidata, a nekad svega jedan do dva kandidata prođu dalje. Svima je dozvoljeno da pokušaju više puta. Primer je jedan momak koji je tri-četiri puta dolazio i na kraju uspeo. On je danas odličan specijalac. Takvi ljudi, koji i pored poraza ne gube volju, koji se podignu i nastave, rade na sebi, trude se da budu bolji, takvi nam upravo i trebaju. Potrebni su nam ljudi koji su uporni, istrajni i koji ne odustaju."

Radi boljeg upoznavanja s radom Specijalne antiterorističke jedinice reporteri "Vremena" posetili su batajnički centar za obuku "13. maj" u kom pripadnici SAJ-a svakodnevno vežbaju na poligonima, usavršavaju tehniku i taktiku za efikasnije rešavanje mogućih situacija na terenu i u borbi protiv savremenih oblika terorizma i organizovanog kriminala. U toku posete, u centru se održavao i regionalni seminar koji su vodili instruktori iz francuskih specijalnih jedinica RAID, tako da je razgovor protekao uz povremene zvuke pucanja iz vatrenog oružja koje je tada bilo uvežbavano na poligonu za gađanje.

OPREMA I KRIZA: O tome kada pripadnici SAJ-a izlaze na teren i drugim pojedinostima u njihovom radu za "Vreme" govori potpukovnik policije Željko Mojsilović. "Specijalna antiteroristička jedinica reaguje kada nijedna druga policijska služba ne može da obavi zadatak, dakle prvo na teren idu redovne jedinice, zatim interventne jedinice policije, pa jedinice Žandarmerije i, ako niko od njih ne može da obavi zadatak, tek tada pripadnici SAJ-a kreću u akciju. Iza nas nema nikoga, te smo u obavezi da se dobro pokažemo na zadatku", kaže potpukovnik policije Željko Mojsilović.

Po oceni našeg sagovornika, svetska finansijska kriza neće bitno uticati na nabavke naoružanja i opreme potrebne za normalno funkcionisanje SAJ-a, jer je država ranije "na sreću, uspela da nabavi dobar deo najsavremenije opreme, što jedna jedinica ovakvog sastava jednostavno mora da ima. U odnosu na zemlje iz okruženja, naša oprema je na dosta visokom nivou.

Bezbednost je kategorija koja ne bi smela da trpi mnogo, ali što se nas lično tiče, mi smo osnovu tog naoružanja i opreme koja je ključna za funkcionisanje jedinice već dobili, tako da sada idu samo one manje količine koje se nabavljaju. Specijalne jedinice nisu jedinice sa velikim brojem pripadnika, pa mora da se nabavi na hiljade i hiljade nečega. Sve je to, s obzirom na veličinu budžeta drugih državnih sektora, zbog obima jedinice, gotovo zanemarljivo, bez obzira koliko je naoružanje skupo."

Svaki radni dan u Jedinici detaljno je isplaniran, potvrdio nam je analitičar SAJ-a Dragan Džamić, koji je istakao da se na nivou jedinice radi po vojnom modelu koji se dobro pokazao i koji se primenjuje kod nas i svuda u svetu. "Imamo godišnji plan rada iz kog se izvode mesečni i nedeljni planovi na osnovu kojih timovi svakodnevno funkcionišu. Svaki tim ima svoju temu za koju radi određenog dana", kaže Džamić. "Snajperisti, na primer, kao dnevnu temu mogu da imaju taktiku prikradanja, maskiranja i osmatranja cilja i prikupljanje podataka, tim za minsko-eksplozivna sredstva u to vreme radi nešto u vezi sa eksplozivima, i tako dalje. Za vreme trajanja tih tematskih delova obuke, radi dežurni tim koji je u pripravnosti uvek, i može u roku od najkasnije 30 minuta da izađe iz baze pod punom opremom i ode na teren. Ti timovi se stalno menjaju, tako da je dežurni tim potpuno spreman za akciju."

ŽANDARMERIJA: Druga jedinica koja se često pojavljuje na ulicama i u medijima je Žandarmerija. Osnovana na Vidovdan 2001. preimenovanjem i reorganizacijom Posebnih jedinica policije (PJP), Žandarmerija je formacija vojno-policijskog karaktera i uloge. Podeljena je u komandu i četiri odreda: beogradski, novosadski, niški i kraljevački, koji u svom sastavu imaju i posebno obučene interventne odrede. Ova četiri odreda su formacije veličine bataljona, tako da je jedna od najmasovnijih. Pored antiterorističkih dejstava, obezbeđivanja skupova visokog rizika i razbijanja nasilnih demonstracija, to je jedina policijska jedinca kod nas koja ima vojno-policijske zadatke u obezbeđivanju državne teritorije na administrativnoj liniji s Kosovom i u borbi protiv albanskih terorista i ekstremista na jugu Srbije.

U Žandarmeriju se stupa redovnim konkursom MUP-a, ali primaju se samo kandidati koji su već pripadnici policije, koji posle prijema moraju da prođu dril u kampu za obuku. Naša sagovornica je kapetan žandarmerije Leposava Marković, prva žena u toj jedinici, sada u komandi, s višegodišnjim iskustvom instruktora za obuku. Kao trofejni sportista u džudo-klubu Milicionar, primljena je u Žandarmeriju na preporuku tadašnjeg komandanta Gorana Radosavljevića Gurija i zatim prošla celokupan program obuke u kampu. "Kada sam se tamo pojavila, čudno su me gledali – šta da radimo sa ženom ovde? Međutim, ubrzo su me svi prihvatili tako da sam se apsolutno zadovoljna svih ovih sedam godina koliko sam tu. Mogućnosti napredovanja i usavršavanja su velike, često se susrećemo i radimo obuku sa stranim jedinicama sličnog tipa, i spremamo neke pripadnike za međunarodne policijske misije. Svuda gde se pojavimo dobijamo uvek najbolje ocene i hvale od stranih kolega. Sa Italijanima imamo najbolju saradnju i oni kažu da "nema dobrog žandarmerijskog oficira bez Srbina".

Po rečima naše sagovornice, veliki problem je nedostatak sredstava za obuku u kampu; trenutno se odvija u popodnevnim časovima. To nije dobro za pravu selekciju, istakla je Markovićeva, dodajući da se nada da će takva situacija brzo proći. Pošto je jedinica velika, mnogo ljudi dolazi i odlazi. Ljudi se prijave, ne toliko zbog plate koliko zbog izazova i samodokazivanja. Kasnije, neki ljudi shvate da su odricanja prevashodno zbog odsustvovanja od porodičnog života prevelika, i deo ih se vrati redovnoj policijskog službi. Iako je jedinica potpuno otvorena i za prijem žena, to i dalje nije atraktivan poziv za lepši pol i sada nema više od desetak ženskih pripadnika u uniformi. Za sve devojke koje žele da konkurišu, bitan podatak je da žene moraju proći isti plan i program obuke kao i muškarci.

RASFORMIRANJE I FORMIRANJE: Posle ubistva premijera Đinđića, rasformirana je Jedinica za specijalne operacije (JSO) Državne bezbednosti Srbije, i od dela njenih pripadnika formirana je Protivteroristička jedinica (PTJ) koja je do 2005. bila u sastavu Žandarmerije a kasnije odvojena u posebnu jedinicu s bazama u Kuli, na Goču i u Petrovom Selu. U karakterističnim crnim uniformama sa crvenim amblemom grifona viđali smo ih uglavnom u akcijama hapšenja koja su praćena velikom medijskom bukom. Njihovi zadaci, kao i sam naziv, poklapaju se sa SAJ-em, tako da se postavlja pitanje da li Srbiji trebaju dve jedinice iste namene i imena. Kolega Miloš Vasić kaže da za to apsolutno ne postoji razlog, međutim ako bi se jedinice objedinile neko bi bio "višak" a to su odluke koje se dosta teško prelamaju iz prevashodno političkih razloga. Još jedan od razloga mogla bi biti pretpostavka da je neke bivše pripadnike JSO-a bolje držati pod kontrolom i u zvaničnoj službi nego ih pustiti "na ulicu". Akcije spektakularnih VIP hapšenja koje viđamo na televiziji uglavnom su nepotrebne s policijske tačke gledišta, jer dobar deo tog posla mogli su uraditi i policajci u civilu koji bi posle obavljenog razgovora osumnjičenom licu "preporučili" da pođe s njima u stanicu, smatra Vasić.

Osim postojanja dve jedinice iste namene, postavlja se pitanje šta specijalne jedinice rade kad ne rade. Prave akcije su retkost, a "ležarina" državu skupo košta. I u mnogo bogatijim zemljama pripadnici sličnih formacija u međuvremenu obavljaju redovne policijske zadatke; u Francuskoj vode auto-škole, ronilačku obuku, drže časove plivanja i slično.

Oprema i naoružanje koje se nabavlja je uglavnom strane proizvodnje i manje-više se poklapa sa onim što koriste slične formacije u svetu, a to često zavisi i od aktuelnih svetskih trendova. Nabavke su izuzete od redovnih tenderskih procedura, jer za bezbednost zemlje nije dobro da se zna tačan podatak o količinama i vrstama naoružanja kojima jedinice raspolažu.

Što se kvaliteta pripadnika jedinica tiče, od ljudi iz službe dobićete zvanično samo pohvale i superlative. Ljuba Pantović-Subotić, trofejni kik-bokser i žena koja ja završila kurs IBSSA (Međunarodna asocijacija telohranitelja i službi obezbeđenja), po prirodi svog posla često sarađuje s ljudima iz naših jedinica. Kaže da ima dosta momaka koji su maksimalno spremni za postavljene zadatke, i neke od njih je i sama kondiciono spremala za prijemne testove. Međutim, deo ljudi prima se preko ove ili one veze i, da je prave selekcije, ne bi mogli da budu tu gde jesu. Sve je u redu dok je traje "šou za kamere" sa sjajnom opremom, međutim, ako se pojavi pravi problem pitanje je da li bi svi uspeli da efikasno izvrše svoje zadatke. Na ovo pitanje, kao i pitanja o "vezarenju" prilikom prijema, naši sagovornici nisu hteli javno da govore, ali izgleda da tu dosta "škripi".

Policijski problem koji se prelama i na specijalne jedinice je još uvek potrebna politička podobnost i napredovanje višeg komandnog kadra. Ima tu ljudi sa završenim raznim školama i fakultetima, a činovi, čak i generalski, dobiju se redovno, na svake četiri godine, ako se kandidat nalazi na poziciji koja zahteva taj čin. Neki koriste priliku da se usavršavaju, ali ako sistem omogućava napredovanje bez zvanično položenih kurseva i škola (u vojsci je za više vojne činove uvek bilo neophodno završiti štabne akademije, a za generale i Školu nacionalne odbrane) mnogi od njih će dogurati do čina pukovnika samo zahvaljujući dugom stažu i bez mrlje u karijeri.

(U sledećem broju: Vojni specijalci Srbije)

Ivana Buš-Jović, Jasmina Čobanin, Mihailo Radojičić