TV manijak:
Lopatanje

Proteklu nedelju su svakako obeležili snimci iz rehabilitacionog centra u Crnoj Reci. Odavno neki sadržaj nije imao toliki odjek u javnosti i to na nekoliko nivoa. Idemo redom.

Počnimo od slike. Zavisno od potrebe za spektaklom, TV stanice su zamutile lica aktera ili ih ostavljale u izvornom obliku. Tako smo mogli da vidimo kakav šorc nose "terapeuti", da l’ biju lopatom ili ašovom i koje ikone vise na zidu ove "učionice". Pokazalo se da će i ovi detalji biti važni, jer je jedna od poslanica iz Nove Srbije posumnjala u autentičnost snimka zbog kratkih pantalona. Naime, njoj je sumnjivo što onaj što mlati lopatom, gle čuda, nosi kratke pantalone u verskom objektu. Pitanje privatnosti je u ovom slučaju jedno od ključnih, jer je i starešina Centra (koji se i sam dohvati lopate) braneći se mahao roditeljskim potpisima i pominjao da se među štićenicima nalaze deca sudija, advokata, policajaca itd. Prema ovoj logici, ako sudija dozvoli da mu biju punoletno dete – onda je sve OK. To takođe može biti poruka roditeljima da će imena dospeti u javnost ako ne zaštite Centar, ili počnu da se bune.

Batina je iz raja izašla. Mlaćenje bolesnika je prestalo u psihijatriji pre više od sto godina, a mora se priznati da su human odnos (još u srednjem veku) sa duševno obolelim osobama prvi imali – Arapi. Potpuno je neverovatno sa kakvom upornošću se brane batine kao pedagoška metoda. Roditelji u patrijarhalnom društvu, predajući pravo batinanja Branislavu Peranoviću, praktično poručuju – tuci ga kao da je tvoj! Najveća bliskost – najveće batine, a dete je vlasništvo roditelja. Tu je tradicija pobedila čak i hrišćanski princip, a podsetimo, radi se o hrišćanskom duhovnom centru. Ako Obraz brani princip batinanja, onda se batine prihvataju kao legitiman princip. Ako biju popovi, onda šta možete da očekujete od policije, vojske, zatvorskih čuvara, učitelja, roditelja ili političkih protivnika. Ova glorifikacija nasilja (ispod ikone), gde je ikona očigledno samo kulisa, naročito je vidljiva u javnosti kao reakcija na snimke iz Crne Reke. To su sada "javne batine", jer Branislav Peranović nije krio da se pri lečenju narkomana koriste nasilne metode. Batina postaje ono poslednje rešenje koje nam ostaje, jer društveni mehanizmi ne funkcionišu. Zato su me snimci i metode iz Crne Reke podsetili na kampove za obuku Arkanovih tigrova, gde su naročito bili maltretirani Srbi izbegli iz Krajine. Arkan je tako kalio patriotizam.

Terapija. Verske organizacije širom sveta organizuju kampove za rehabilitaciju i resocijalizaciju narkomana. Širom bivše SFRJ problem narkomanije je povećan nakon ratova, pa u BiH ili Hrvatskoj, ali i Srbiji, postoje komune za rehabilitaciju. Tu su obično sveštenici, savetnici (ljudi koji su uspešno prošli proces lečenja) i narkomani koji obično imaju radnu terapiju. Oni u ovakvim komunama najprostije rečeno – uče i treniraju da žive u spoljnom svetu na društveno prihvatljiv način. Poput sigurne kuće, tu imaju mali biznis (auto-praonicu, perionicu tepiha ili slično), obaveze su podeljene, planira se budžet i potrošnja, razmenjuju iskustva, grade zdravi socijalni odnosi, a ko želi može dobiti i pomoć sveštenika. Kada se program završi, bivši narkoman počinje da živi u sadašnjem društvu, ovde i sada, i da rešava probleme koje ima i normalna populacija. Pitam se – kakav čovek izlazi iz Centra u Crnoj Reci, ako je strah osnovni element prevaspitavanja. Da li će poželeti da batinama rešava svoje probleme?

Sinod i Bajden. Pokazalo se da je Sinod SPC-a nakon duuuugo vremena, na vreme i jasno reagovao u dva navrata. Prvi put tokom Bajdenovog odlaska u Visoke Dečane, a drugi put u slučaju Crne Reke (ili Rijeke). U oba slučaja je nadležan bio vladika Artemije, pa je bilo pokušaja da se sve prikaže kao napad Amerike na vladiku. Dok sam gledao batine pod ikonama, pomislio sam na decu koja danas uče veronauku. SPC je u ovom slučaju pokazao da se suočava sa veoma ozbiljnim problemima, ali da je takođe u stanju da ih prepozna i osudi. Ukoliko je ovo početak pozitivnih promena u Sinodu SPC-a, ili kako je napisao vladika Irinej – "Utuk na utuk", onda ćemo tek videti čuda i pokore. Mislim da je ovo bila prva prilika kada je Crkva jasno i nedvosmisleno pokazala volju i potrebu da zaštiti verske objekte, simbole i vernike od zloupotrebe. U tome je treba podržati.

Pare. Na kraju, ali ne nevažno, slučaj Crne Reke je u nezgodnu situaciju doveo i Ministarstvo zdravlja (koje ispade konzervativnije od Sinoda), ali i finansijsku inspekciju. Lečenje se plaća, na ruke, uz dobrovoljni rad, i niko nema uvida u moguće zloupotrebe. Možda se tu krije odgovor na ono čuveno pitanje patrijarha Pavla, koji se pitao šta bi bilo da nema monaškog zaveta, kada je pred Patrijaršijom video one skupocene džipove u kojima se voze vladike.

Dragan Ilić