Nemoguće je, naravno, napisati ikakav tekst, naročito ne ovaj o kafi, ako na stolu nema šolje napunjene ovim napitkom. U ličnoj izvedbi, kuvanje je deo uživanja čiju suštinu čini već četvrvekovno uverenje da dan počinje kafom, a ne, kako neki misle, svitanjem. Prema tome, u džezvu kipuće vode stavi se ravna kašičica šećera, potom vrškom puna kašičica kafe, promeša i vrati da prokuva. Potom se naspe u duboku šolju („čajnu"), spusti na sto i pije tek pošto se ohladi dovoljno da prvi gutljaj bude stvarni uvod u izuzetno uživanje, dopunjeno paljenjem prve cigarete.

Među ljubiteljima, opisani redosled postupaka – kipuća voda, šećer (ili ne), kafa, zakuvavanje – smatra se srbijanskim načinom, a naziva se „turska" kafa. Takva kafa, uostalom, ne postoji: Turci uglavnom piju čaj, dok bi se tamošnja tradicionalno pripremljena kafa najblaže mogla nazvati mutnom slatkom vodom. Jedini različit način pripreme u domaćoj nam sredini je bosanski: kašičica kafe se „na suvo" stavi u džezvu i neko vreme, zavisno od ukusa, posebno greje, dok ne počne da se „čuje". Potom se prelije kipućom vodom u koju je stavljen (ili nije) šećer. U Bosni će vas poslužiti punom džezvom i minijaturnim fildžanom do pola punim šećerom. Rahat-lokumom i „česmenskom" vodom, takođe. Rakijicu su u od Turaka nasleđeni način serviranja kafe uveli Srbi, zapravo kauri tj. hrišćani kojima vera nije zabranjivala alkohol.

Kafa je nesumnjivo svetska strast prvog reda, šta god o tome mislili ljubitelji čaja i marihuane. Pa ipak, jedva da je smišljeno nekoliko načina da se pripremi i popije. Austrijanci su je upoznali zahvaljujući opsadi Beča, i „obogatili" šlagom. Kapucineri su preferirali umućeno, penasto mleko u kafi. Francuzi su, izgleda, zaslužni za filtriranje, danas omiljeno u Nemačkoj i SAD. Italijani su, međutim, izmislili jedini od načina pripreme koji nije „kuvanje" a cenjen je – bar među kafolocima – kao „prava" kafa. Naravno, to je espresso, koji definitivno niko ne ume da napravi kao Italijani; ni tako malo, ni tako jako. Uostalom, jedino se to u Italiji zove kafa, i jedino je za nju izračunata smrtonosna doza: 120 šoljica na dan koje još niko nije uspeo da popije. Među poznatima, Balzak se – samo količinom, naravno – približio neverovatnom ispijajući dva do tri litra dnevno.

Početkom ovog veka, kaže priča u čiju se istinitost kunu mnogi ljubitelji kafe, švedski kralj je odlučio da eksperimentom razreši spor između pristalica čaja i obožavalaca kafe, koji su napitak onih drugih smatrali štetnim po zdravlje. Dvojici doživotnih zatvorenika ponuđeno je da svakodnevno konzumiraju ili čaj ili kafu – dok ne podlegnu. Pobedila je kafa: osuđenik na čaj umro je dve godine pre kolege osuđenog na kafu, prvi u 93, drugi u 95. godini. Mnogo uverljivije svedočanstvo o strastvenoj i nesvesnoj privrženosti kafi dao je 1947. godine jedan begunac iz Legije stranaca, koji je imao sreću da preživi četvoromesečno plutanje po Indijskom okeanu na brodskom splavu za spasavanje. „Želju za cigaretama prestao sam da osećam već posle nekoliko dana, ali su prava moru predstavljale nedelje i nedelje svakodnevnog buđenja sa mirisom nepostojeće kafe u nozdrvama".

Kafa je druželjubivo piće, koliko god mu se predavali i sami. Druželjubiva je i u onom smislu da traži, podrazumeva ili bar pretpostavlja ne samo dobru cigaru, nego i dobro žestoko piće (konjak po Francuzima, viski po Ircima) i – dobre ljude u društvu.

ALEKSANDAR ĆIRIĆ