O zakonu o sportu sa ministarkom:
Neće biti prodaje Marakane

Moramo imati jasnu vlasničku strukturu da bi se na taj način vodilo računa o klubovima i imovini. Pored toga, državi je u interesu da se sredstva koja se sada izdvajaju za neke klubove usmere u budućnosti u sređivanje objekata, u školski i ženski sport

Nije lako biti ministarka sporta u Srbiji u vreme kada treba reformisati oblast koja je zarasla u visoki korov. Snežana Samardžić-Marković pokušava da balansira između muškog ponosa i neoliberalne doktrine G17 plus po kojoj sve treba privatizovati i obezbediti dobar rejting za stranku. Dok razgovaramo u njenom kabinetu u Palati Srbije odaje utisak osobe koja stoji iza svojih reči, ali je svesna da će konačna odluka biti doneta na drugom mestu. Razgovaramo o Nacrtu zakona o sportu koji bi trebalo da uredi segment srpskog društva koji sve zanima i za čiju sudbinu, zbog emocija, svi znaju kako bi trebalo da izgleda, ali o tome šta se dešava sa i oko sportista najčešće razgovara Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije.

"Vreme": Kako ocenjujete rezultate javne rasprave?

SAMARDŽIĆ-MARKOVIĆ: Mislim da je čitav proces bio uspešan. Obišli smo devet gradova u Srbiji, u postupku javne rasprave učestvovalo je preko hiljadu ljudi, a među njima najviše onih koje zovemo sportskim radnicima. Sistematizovali smo predloge koje smo dobili na ovim događajima i oni će biti korišćeni u doterivanju zakona. Postojali su i predlozi koje smo odbacili. Svi se slažu da je potrebno što pre doneti novi zakon, da sport u Srbiji zahteva promene. Formalno nismo dobili podršku iz Fudbalskog saveza Beograda (FSB) i Olimpijskog komiteta Srbije (OKS), koji nam je predložio da krenemo u pisanje potpuno novog teksta zakona.

Ako OKS ima takav stav, da li vam to izgleda kao ozbiljna primedba imajući u vidu značaj ove organizacije i u kojoj će meri prikupljene primedbe menjati postojeći nacrt?

U nekim pojedinostima smo se složili da treba izmeniti Predlog. Na primer, kada je reč o mehanizmu usvajanja završnog računa sportskih organizacija: složili smo se da skupština usvaja završni račun (finansijske izveštaje), i prihvatili da je dovoljno da skupštinu zakaže trećina članstva. Slično je kada je reč o članarinama, gde se vodilo računa o opštem interesu: članarina ne sme preći desetinu prosečne zarade u Republici. Time mislimo da štitimo roditelje i da deci pružamo istu šansu. Neki su govorili da članarina treba da bude viša, u slučajevima gde je "skuplji sport", ali to nismo uvažili. Tačna visina članarine biće određena statutom sportske organizacije.

O primedbama FSB-a saznali smo samo iz novina, dok je OKS poslao pismo sa uopštenim primedbama. Oni nam zameraju da nismo napravili zakon u skladu sa preporukama Saveta Evrope što je čudno jer smo mi još prošle godine informisali Savet Evrope o opredeljenjima...

Tada niste imali ni nacrt...

...Ali smo imali opredeljenja pa je njihova komisija prihvatila "pravac" u kome će se zakonska rešenja kretati. Druga primedba je bila da zakon nije u skladu sa EU Poveljom o sportu. Sa tim se delimično slažem, jer prema toj povelji država ne treba da ulaže u vrhunski sport. Mi to ipak činimo jer je Ustavom sport definisan kao oblast od nacionalnog interesa. Takođe, zamerili su nam da Nacrt zakona nije usklađen sa Strategijom razvoja sporta, što nikako ne stoji jer smo mi pisali i tu strategiju. OKS bi želeo da bude "kapa srpskog sporta". Mi smo smatrali da niko ne treba da ima monopol, da se sa jednog mesta upućuju programski zahtevi ka Ministarstvu. Novim rešenjem granski savezi mogu svoje redovne programe da predaju ili preko Sportskog saveza Srbije (SSS) ili preko OKS-a ili direktno Ministarstvu.

Vi ste time sveli OKS na organizaciju koja samo sprovodi ideje olimpizma u Srbiji?

Naprotiv, mi smo OKS uveli u naš sistem sporta jer trenutno važeći zakon uopšte ne pominje OKS. Za razliku od prethodnog, ovaj zakon prepoznaje OKS i pominje ga na 16 mesta. Mesto i uloga OK-a je različita od zemlje do zemlje – negde je zadužen za vrhunski sport, a negde samo za međunarodnu saradnju. Nama je SSS potreban horizontalno: za teritorijalnu rasprostranjenost, kao i za sportove koji su veoma masovni, a nisu olimpijski. Recimo, neke odluke o sportu se donose i na nivou lokalnih samouprava, a tamo OKS nije prisutan. I zbog čega bi se Olimpijski komitet bavio školskim sportom ili izgradnjom objekata? Nama je on veoma potreban, ali za vrhunske rezultate na međunarodnoj areni! Ovim predlogom će OKS i SSS imati predstavnika u UO-u jedne državne institucije: Republičkog zavoda za sport (što do sada nije bio slučaj). Takođe, brojni akti koje donosi ovo ministarstvo biće dati i OKS-u i SSS-u za dostavljanje komentara. Ovime se, između ostalog, uvažava autonomija sporta.

U javnosti se kao argument protiv ovog zakona navodila činjenica da se ovim predlogom detaljno bavite sportskim udruženjima, kroz 60 članova zakona, dok se sportskim udruženjima koja su privredna društva gotovo i ne bavite. Kakva namera stoji iza ovakvog opredeljenja (osim da nas umorite prilikom čitanja i da ne stignemo do dela o privatizaciji)?

To je osnovni oblik organizovanja u sportu pa je zato važan. Pri tom, praksa je u proteklih više od deset godina pokazala velike probleme u funkcionisanju udruženja. Način njihovog rada nije bio adekvatno normiran. Detaljnije smo regulisali neke elemente statuta da bismo im pomogli da rade kako treba. Postoji Zakon o privrednim društvima pa se zato time nismo bavili u toj meri. Ipak, naš novi zakon uređuje specifičnosti kod tog oblika i, na primer, predviđa da 70 odsto prihoda sportskih privrednih društava mora da se reinvestira u sport.

U Srbiji postoje već takvi oblici sportskih udruženja, NVO-i i privredna društva, a vi se uglavnom bavite NVO delom bez obzira na to što će sutra biti usvojen zakon o NVO sektoru pa bismo mogli da kažemo da nije ni to, kao što delovanje privrednih društava, nešto čime treba da se bavi vaše ministarstvo.

Sportska udruženja imaju značajne specifičnosti koje ih razlikuju od drugih NVO-a. Cilj udruživanja, struktura članstva (redovni, počasni, maloletni), takmičenje kao sportska aktivnost, obavezna zdravstvena zaštita, osiguranje učesnika u sportu, izdavanje dozvola za rad koje upravo daju ovakva udruženja, stipendiranje sportista, nacionalna sportska priznanja koja se dodeljuju za poseban doprinos u oblasti sporta. Da vas podsetim da nacionalna priznanja dostižu vrednost i do tri prosečna mesečna lična dohotka i da dobitnici ovog prestižnog priznanja pravo na isto imaju čitavog svog života. Zar to nisu dovoljne specifičnosti? Uostalom, dali smo Nacrt u vladinu proceduru, pa će nadležna ministarstva dati svoje stručno mišljenje.

Da li to znači da će ovaj deo biti skraćen?

Ne verujem. To je nadležnost Ministarstva omladine i sporta. No, videćemo.

Zbog čega to onda činite?

Zato što nas je zateklo mnogo nagomilanih problema. Da li treba da sedimo skrštenih ruku i čekamo?

Da li to znači da udruženja koja danas postoje rade nelegalno?

Ona rade u kontekstu određenom važećim zakonom, a on nije dovoljno precizan. Ministarstvo nema odgovarajuće mehanizme kontrole i nadzora dok istovremeno ima resornu odgovornost i daje budžetska sredstva.

Još jedan problem koji se nameće u ovom procesu je pitanje imovine. Da li klubovi danas imaju imovinu osim imena i eventualno ugovora sa igračima?

Po važećem zakonu o sportu, član 25, udruženja građana imaju pravo upravljanja društvenom imovinom, a nemaju pravo raspolaganja.

Ako država napravi stadion pa u njega ne ulaže nikad, nego to čini ono udruženje koje upravlja objektom, kako može država da se pojavi posle 40 godina i kaže da joj to pripada?

To je rešeno Zakonom o državnoj imovini. Pored toga nisam sigurna da država nije davala ništa do sada. Evo vam primer FK Napretka u Kruševcu, formiran je od različita tri kluba 1946, napravljen je stadion, pa je 1976. rekonstruisan. Ko je ulagao? Zato mora sve da se evidentira, da se vidi šta je čije. Nakon evidentiranja postoje tri načina utvrđivanja vlasničke strukture. Ako se pokaže da je klub u privatnom vlasništvu, država ne postupa. Ako je većinsko društveno vlasništvo, to će biti privatizovano prema važećem zakonu o privatizaciji. Ako je državno, primenjuje se dodatno modifikovan model. Novac od prihoda privatizacije se reinvestira u sportsku infrastrukturu.

Zamera se da zakon dodeljuje Agenciji za privatizaciju da vodi postupak transformacije vlasništva jer se kaže da je sport delatnost od posebnog značaja za državu, da nije fabrika, na primer, već je nešto više od toga.

Sve oko imovine će biti utvrđeno komisijski uz prisustvo predstavnika klubova. Agencija se bavi privatizacijom i nema druge. Ipak, predvideli smo tri ne u procesu privatizacije: ne konverziji duga u vlasništvo, ne promeni namene objekta (osim ako se ne ispune neki specifični uslovi opisani u članu 154) i nema promene delatnosti. Ne može neko da dođe i promeni suštinu kluba. Ovakvim pristupom mislim da smo zaštitili klubove i autonomiju sporta.

Zbog čega neće biti dozvoljena promena namene objekta? Stadioni nisu hramovi pa da ih je nemoguće porušiti i na drugom mestu izgraditi? Kakav interes može da ima neko da ulaže ako sa tim objektom ne može da upravlja?

To smo uradili da se ne bi pravili šoping-molovi na mestu stadiona. Ipak, kao što sam pomenula, postoje izuzeci od tog slučaja opisani u članu 154. Mi želimo da sprovedemo proces bez velikih turbulencija i bavimo se opštim, a ne pojedinačnim interesima. Važno je naglasiti: ako se i ispune tri kumulativna uslova iz člana 154, stadion može promeniti namenu ako i samo ako se prethodno izgradi novi sportski objekat za potrebe datog kluba.

Da li ste u ovom postupku razgovarali sa privrednicima koji već ulažu u srpski sport?

Vođeni su neformalni razgovori sa nekima od njih i svi se slažu da je privatizacija neophodna što pre, jer je ovakvo stanje, u kome se ne zna šta je čije, neodrživo. Moramo imati jasnu vlasničku strukturu da bi se na taj način vodilo računa o klubovima i imovini. Pored toga, državi je u interesu da se sredstva koja se sada izdvajaju za neke klubove usmere u budućnosti u sređivanje objekata, u školski i ženski sport. U tom smislu, sa lokalnim privrednicima nisu pravljene konsultacije jer tu ima različitih interesa – želja nam je da na dobar način normiramo ovu oblast.

Šta će se desiti sa onim klubovima koji ne donesu potrebna dokumenta za "evidentiranje", prema ideji koja je izložena u Nacrtu zakona?

Oni klubovi koji svojom greškom ne donesu potrebnu dokumentaciju biće izbrisani iz registra. Pretpostavljam da se takve stvari neće dešavati u velikom broju slučajeva. Ovo je mera za profesionalne klubove koji moraju da se evidentiraju. Svesni smo problema u pribavljanju dokumentacije, pa smo ostavili mogućnost da se rok produži uz obavezu da Ministarstvo bude blagovremeno obavešteno.

Kako će za godinu ili pet godina da izgledaju Partizan i Zvezda u kontekstu posledica najavljenog procesa transformacije vlasništva – kao Hajduk iz Splita ili kao Real i Barselona?

Vidim ih kao uspešne klubove, sa dobrim menadžmentom. Naši klubovi i naši objekti, stadioni, toliko su zapušteni da ni domaća televizija ne može da prenosi utakmice domaćeg prvenstva jer ako želi da to radi u večernjim časovima (kada je moguće reklamirati sponzorske proizvode) to nije moguće jer nema osvetljenja na stadionima. Mislim da će ovim procesom doći do toga da se više ulaže u domaći fudbal, na primer, da se zna kome šta pripada i da obični ljudi krenu sa svojom decom da dolaze na stadione. Kada se ti uslovi poboljšaju, onda će biti i više zainteresovanih sponzora i više novca za razvoj klubova. Tako vidim Zvezdu i Partizan. A i druge klubove.

U tom smislu, nedavno je kod vas bio novi predsednik FK Crvena zvezda, Vladan Lukić, šta vam je rekao i kakvu je pomoć ili podršku od vas tražio?

Vladan Lukić nije govorio o novcu. Razgovarali smo o modelima institucionalne pomoći klubu koji se našao u teškoj situaciji. On je sa delegacijom veterana predstavio svoj plan pa smo razgovarali na koji način razne institucije, državne i gradske, mogu da pomognu. I, što je nama važno, podržali su ovaj zakon o sportu.

Slobodan Georgijev