Sterijino Pozorje ‘09.:
Odrastanje naroda i druge priče

Koncept SP kao isključivo "festivala domaće drame" mogao bi se vratiti u opticaj jedino po cenu beslovesne automarginalizacije samog Pozorja

Da je ovogodišnje Sterijino pozorje potrajalo još samo koji dan duže, poslovične gužve za šalterima novosadskog SUP-a još bi se povećale, jer bi beogradska i ostala gostujuća kritičarsko-novinarska bulumenta morala da prijavi stalni boravak u Novom Sadu... I sve je to tako izgledalo zato što nije bilo para (kako je novi šef pozorijanske parade Ivan M. Lalić stalno kukao, verujem, s razlogom), pa se ni najhrabriji ne usuđuju ni da pomisle koliko bi cela stvar tek trajala da je para bilo! Naravno, ova dužina Pozorja (dve nedelje) i broj izvedenih predstava u konkurenciji i van nje (toliko da me uhvatila mala snaga, pa nisam okončao brojanje) sami po sebi ne mogu biti ni dobri ni loši: važno je u kolikoj je meri sve to imalo estetskog pokrića. Znamo i za bizarne kvaziteatrološko-još-kvazijepolitičke peripetije koje su usledile nakon što je novosadski selektorski dvojac, spoj raspusne mladosti & mudrog iskustva (Igor Burić vs. Vladimir Kopicl) objavio svoj izbor, a uprava naknadno dodala još poneku predstavu, da se nađe, neće se baci. I sve to je takođe kao kakva senka lebdelo nad ovogodišnjim Pozorjem, mada je istinski dramatični tok događaja sve to smestio na marginu zbog prave, ljudske drame velikog glumca Bogdana Diklića.

Znam da će mnoge to iznervirati, ali ovogodišnje Pozorje može se, između ostalog, analizirati i kao prvo postmedeničinsko Pozorje; višegodišnji selektor i umetnički direktor SP Ivan Medenica naprosto je utisnuo odviše dubok lični pečat na ovu manifestaciju, i odviše je radikalno promenio pravila igre – samo u tome će se valjda složiti i oni kojima je njegov koncept bio blizak i drag i oni koji su ga proglasili grobarem Pozorja, ili ubicom, oh, "domaćeg dramskog teksta" – da bi se moglo tek tako preskočiti pitanje šta je od svega ostalo. I? Reklo bi se da Pozorje bez Medenice može na razne načine da se menja, tj. da se čak i "demonstrativno" udaljava od nekih njegovih ideja, ali da niko neće biti toliko hrabar/lud/glup da baš vraća stvari na prethodno stanje: uostalom, da je ono-od-ranije, kao groteskno sužena reciklaža SFRJ koncepta, bilo produktivno u savremenim okolnostima, ne bi se tako lako ni urušilo. Hoće se reći: koncept SP kao isključivo "festivala domaće drame" (pri čemu je "domaće" ostvarljivo kao ili "srpsko" u etničko-jezičkom smislu, ili u geografsko-državnom, tj. srbijansko+vojvođansko) mogao bi se vratiti u opticaj jedino po cenu beslovesne automarginalizacije samog Pozorja, odnosno, bio bi to šenlučki pucanj u vlastitu nogu.

DRUGA FAZA: Dobro, šta smo to gledali na ovogodišnjem Pozorju, tj. u selekciji domaće drame i domaćeg teatra, a po (avaj!) ne sasvim kompletnom uvidu dolepotpisanog (malo rukah etc.), a kroz jedan "leteći", tj. telegrafski pregled? Žiri, za koji bez ustezanja i fraziranja možemo reći da je bio vrlo ugledan (Mirjana Karanović, Laslo Vegel, Ivo Brešan, Meto Jovanovski, Boris Kovač) proglasio je najboljom predstavu (ali i dramski tekst) Brod za lutke Milene Marković, u režiji Ane Tomović, u produkciji Srpskog narodnog pozorišta, i tu je odluku teško ozbiljno osporavati, pa bila ta predstava vaš lični favorit ili ne. Osim po ko zna koji put fascinantne glume Jasne Đuričić, ali i odlične igre celog preostalog ansambla, velika vrlina ove predstave u tome je što je na neki način spasila ovaj dramski tekst, prethodno prilično nesuvislo postavljen na sceni Jugoslovenskog dramskog, gde je iz nekog nejasnog razloga Slobodan Unkovski uspeo jedan ionako izrazito rasuti tekst, sav u simbolima, da učini gotovo potpuno neprohodnim, iliti da uprizori rogobatno scensko dešavanje u kojem je neposvećenom gledaocu teško dokučiti ko pije, i zašto, a ko plaća, i opet – zašto. Tomovićeva je, naprotiv, iz teksta izvukla maksimum: nisam u stanju da zamislim da se od Broda za lutke može napraviti bolja predstava od ove, kako zarad samog kvaliteta uprizorenja, tako i radi recepcijskih ograničenja samog komada, kojim je Milena Marković svečano otvorila "drugu fazu" svog dramskog pisma, ostavivši pomalo zdvojnim nas konzervativce koji smo se kadgod zaljubili u Paviljone i Šine...

Ovo nije bila jedina Milena Marković na Pozorju, jer je u programu bila i Šuma blista Ateljea 212, u režiji Tomija Janežiča, koji nas je pre koju godinu onoliko namučio sa Mileninim Nahodom Simeonom (doduše, neke je navodno i razgalio, mada im ja ništa ne verujem); Šuma blista kao tekst pomalo spaja Milenine tematske opsesije iz ranih komada (socijalni i ostali "marginalci") ili pak one stalne (položaj žene u "muškom" društvu) sa poetizovanim, od stereotipno "dramskog" sve udaljenijim spisateljskim izrazom, dok Janežičeva predstava obiluje svim uobičajenim "janežičizmima" koji vas zaskaču sa zamračene scene, ali na način mnogo srećniji od prethodno spomenutog: dobro, Šuma blista neopozivo "nije za svakoga", i zato je, svedočim, na prvim izvođenjima na matičnoj sceni beležila natprosečnu izlaznost, ali radi se ipak o promišljenoj i hrabroj postavci, čiji je biser, ponovo, moćna i sveokupirajuća gluma Jasne Đ. (nagrađena Sterijom za obe ovogodišnje uloge u predstavama po Mileninim komadima) i Borisa Isakovića.

ČKILJENJE S BALKONA: Derviš i smrt, po motivima Selimovićevog romana, u (na Mihizovu delimično oslonjenoj) dramatizaciji i režiji Egona Savina i produkciji beogradskog Narodnog pozorišta (Sterijina nagrada Nikoli Ristanovskom za ulogu Ahmeda Nurudina) predstava je koja je doživela velike ovacije na sceni zgrade NIS-a, no ako ste imali nesreću, kao dolepotpisani i mnogi drugi ljudi iz medija, da je gledate – tačnije, da čkiljite na nju – sa, što reče koleginica, "skandaloznog" balkona ove scene, onda možda i niste stekli pravu sliku o njoj... Iz riznice Selimovićevog životnog dela može se štošta izvući; Savinova interpretacija inteligentna je i tačna, ali potpisnika ovog osvrta na kraju je nekako ipak ostavila prohladnim. Nešto tu nedostaje, bitno je to ispod dometa ne samo romana, nego i nekih drugih Savinovih recentnijih režija. Ili je sve to iz partera možda izgledalo mnogo bolje?!

Tako dolazimo i do naših nepresušnih dramskih klasika: Sterijine Rodoljupce u režiji Larija Zapije (Zappia) i produkciji Narodnog pozorišta iz Užica vaš grešni izveštač zarad izvesne Više Sile nije dospeo da vidi, i zbog toga gorko pati; Nušić nam je, pak, ovaj put došao u vidu Narodnog poslanika (režija Nikola Pejaković), i to iz "uvoza", iz Banja Luke, u produkciji tamošnjeg Narodnog pozorišta. Bio je to jedan pomereni, tobože montipajtizovani Nušić (tekstom, jakako, aktuelan da ne može biti aktuelniji!), no neotklonjiva mahana ove zanatski sasvim solidne predstave posve je suprotne naravi: u njenom odviše čestom i (o)lakom posezanju za populističkim teatarskim cerek-trikovima što, da prostite, ovog bosanskog Narodnog poslanika čini nekako pogodnijim za berićetno, serijsko gostovanje u, recimo, Teatru Slavija (nije da ima nečeg lošeg u tome!) nego na Pozorju.

KRHKI SKINHED: Lepet mojih plućnih krila Uglješe Šajtinca (NP Sombor; režija Marko Manojlović) jedan je od onih savremenih dramskih tekstova iz foldera "raspad savremene porodice u postratno-tranzicionim traumatičnim uslovima" kakvi su danas vrlo u trendu (što je po sebi sasvim OK; ta, o čemu će teatar najviše da govori ako ne o onome što muči njegove gledaoce?!); uostalom, u istom je pozorištu sasvim nedavno izvođen i tekst Slobodana Vujanovića Poslednja smrt Frenkija Suzice, koji mu je tematski, a donekle i poetički srodan. U neku ruku – ma, i u levu i u desnu! – ovo je jedna od mogućih varijanti "hadersfildovske" situacije, mada ovde nije u centru pažnje onaj-koji-je-otišao, nego oni koji su ostali, i zažabokrečili se u jadu sopstvenih života, u permanentnom raspadanju emotivnom, moralnom i materijalnom; ni tekst ni korektno mu uprizorenje ne odmiču mnogo dalje od solidnosti, a možda mu je najveća odlika piščev odvažan pokušaj da uvede lik emotivno krhkog skinheda, "povređenog" klinca koji kao da namerno neguje svoju brutalnu praznoglavost ni sam baš ne verujući sasvim u nju; e sad, ima li baš takvih neonacista i izvan pozorišne scene, to je drugo pitanje...

Od Švabice, po pripovesti Laze Lazarevića (Jugoslovensko dramsko pozorište; dramatizacija i režija Ana Đorđević) iz nekog razloga nisam ništa očekivao, tačnije, ništa osim malo lagane, sipljive dosadice starog, dobrog, građanskog teatra koji se više ni ne pretvara da nas se tiče – i srećom, poprilično sam se prevario. U ovoj pametnoj, odmerenoj, naprosto teatarski elegantnoj predstavi, bez velikih spoljnih efekata, ali razložnoj u svakom svom trenutku, Ana je Đorđević iz stare Lazarevićeve priče (mada: ovde kao da i nema starih priča, jer ih sve još živimo!) izvukla ono ključno: teror ksenofobije i patrijarhata (ako se to dvoje uopšte može razdvajati), lomnost ljudske jedinke pred zovom Nacionalne Dužnosti ili nekog sličnog fantazma koji je u stanju da se, doslovno, uplete i u čovekov intimni život, da ga osakati ili da ga živog ubije i sahrani; kada se stvari ovako postave, ni gluma ne može da omane, a to posebno vredi za Mariju Vicković, kojoj su ulogom Ane Gudjar, rekao bih, naglo porasle akcije u prestoničkom teatarskom životu!

PITANJE ODRASTANJA: Last but not the least: Je li bilo kneževe večere Vide Ognjenović, u režiji autorke i produkciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Ovome komadu, koji kao da je prirodan nastavak Rodoljubaca (ne u nekakvom epigonskom smislu) ovo nije praizvedba: interesantno je da je prvi put izvođen na sceni beogradskog Narodnog pozorišta, upravo u ono užasno i jezivo Vreme Talambasa između Gazimestana i početka "pravog" rata; tada je bio jezivo aktuelan na jedan način, sada – dok životarimo u razvalinama tadašnjeg moralno i intelektualno bednog "nacionalnog zanosa" – na drugi. Devetnaesti vek bliži se kraju, a prvaci vojvođanskih srpskih radikala, prgavi i plitki makijavelista i demagog Jaša Tomić & co, spremaju prigodnu proslavu petstote godišnjice Kosovskoga boja, i samo im još fali da nađu nekoga ko će da odigra Vuka Brankovića... Koji je, kako znamo, bio "izdajnik", ali samo u epskoj pesmi. Istorija kaže drugačije, ali – ko mari za istoriju, ako dotična odbije da služi politički upotrebljivom i zapaljivom mitu i samosažalnoj narodnoj pesmi... Ovaj komad i predstava jesu najklasičniji mogući proizvod klasičnog teatra, napisan i izveden Klasično Na kvadrat, i sve to ih sigurno hendikepira u trenutku kada je u neviđenoj modi sve što ima prefikse poput "post" ili barem "neo", ali Je li bilo kneževe večere svejedno je, svoj toj komifo kostimeriji uprkos, uzbudljiv teatar u najboljem smislu reči, intelektualno izazovno propitivanje odnosa famoznih srpskih "elita" (šta god to značilo; često, čini se, ne znači ništa, ili znači nešto blisko pogrdi) prema suštinskim pitanjima odrastanja jednog naroda, njegove transformacije iz tribalne zajednice u društvo slobodnih i odgovornih jedinki. Ovaj dugačak, no nipošto razvučen i dosadan komad, ova predstava koja ga tako besprekorno inteligentno prati, ovaj raskošan ansambl SNP-a, sve je to poslužilo tome da se "u rutave uši" ubace neka zimzelena pitanja i dileme, a ponajpre ova: kako se zove onaj ko se stalno sapliće o isti kamen?! Za dolepotpisanu malenkost ovo je bio utisak Pozorja, kada je o domaćem tekstu reč. A o stranom tekstu valjda ćemo reći koju sledeće nedelje...

Teofil Pančić

Međunarodni program Krnji Drugovi: Turbo provokacija PROVOKACIJA: Scena iz predstave Turbofolk U selekciji međunarodnog programa pod nazivom Drugovi, koji je posle skandaloznog otkazivanja čak četiri naslova preimenovan, prilično benignom reakcijom selektora Nikole Zavišića, u Krnji Drugovi, publika je na Pozorju trebalo da vidi predstave koje se bave komunističkim nasleđem i onim što nas nakon tranzicije čeka u kapitalizmu. Otvaranje je pripalo gostima iz Švedske, višečasovnom, rediteljski nevešto obrađenom monotonom uprizorenju Komunističkog manifesta okončanog pretvaranjem u javnu kuhinju gde publika ima priliku da izađe na scenu i konzumira praziluk-čorbu koju glumci pozorišta Tribunalen, deklamujući tekst "letnji dan do podne", pripremaju tokom predstave sa čvrstim uverenjem da je ono što rade strašno provokativno (što su u jednom trenutku poverili gledaocima i što možda jeste slučaj ali samo u ušuškanoj sredini iz koje dolaze). Zavišićeve okrnjene Drugove zatvorila je predstava Flamingo / Winnebago (Lucidity suitcase theatre) iz Filadelfije čija se dramaturgija bazira na road-movie obrascu razvijenom unutar multifunkcionalne scenografije (kabina kombija koja se rotiranjem menja od benzinske pumpe do raskošne hotelske sobe u Las Vegasu), svetlosnih promena i dopadljivih zvukova ciganskog džeza, sa naznakama rediteljskog pokušaja da se prikaže apokaliptična budućnost Amerike (i sveta) preko sudbine dvojice junaka od kojih jedan traga za svojim dekom dok drugi zasmejava publiku govoreći engleski sa stereotipnim indijskim akcentom. Sasvim je drugačiji slučaj sa predstavom Turbofolk (HNK Ivan Plemeniti Zajc iz Rijeke) koju su pristalice retrogradnih tendencija u srpskom teatru (gle čuda!) brže-bolje ocenili kao amatersku. Predstava reditelja Olivera Frljića je niz beskompromisnih etida o hrvatstvu i srpstvu nalik emotivnoj kasetnoj bombi koja se rasprskava u naletima da bi, kako se u samoj predstavi eksplicitno poručuje, "jebala kevu" onima koji i njima i nama dođu više od petnaest godina života. Zamka u koju se lako upada jeste to što sirove, arhetipski prenaglašene scene kojima Turbofolk (uz pomoć pažljivo odabranih numera) urla o mitomaniji, zloupotrebi patriotizma, mizoginiji, zapuštenoj mentalnoj higijeni, Željku Mitroviću i latentnoj homoseksualnosti velikih ratnika sa obe ex-zaraćene strane (a uprkos onome što se iz naslova da naslutiti), zapravo ne grade predstavu o muzičkom pravcu koji se poput pošasti proširio iz Srbije. U pitanju je promišljena scenska provokacija o sveopštoj nacoškoj kontaminaciji koja nam se "dogodila", a čiji su efekti toliko snažni da će proći još mnogo vremena pre nego što na nju budemo mogli da se osvrnemo bez gneva. Iste večeri kada je Turbofolk (bukvalno) raspolutio publiku u Novom Sadu, odigrala se i predstava Moj obračun sa njima, monodrama Radeta Šerbedžije u produkciji kazališta Ulysses sa Briona, koja takođe obrađuje teme hrvatstva i srpstva ali prilagođene konzervativnijoj gospodi (i damama). I dok je blagoglagoljivi Šerbedžija zabavljao malograđane lakome na senzaciju a la Ne daj se Ines, Frljić i njegova punk glumačka ekipa raznih generacija, ščepali su buržoasku publiku za šiju, oborili je na pod i ugazili joj svaku nadu o nostaligičnom smešku spram SFRJ konteksta kojim se prikriva politička nesvest. Trenutno najsubverzivnija predstava u regionu. Slobodan Obradović