Jedrenje je jedna od retkih prostalih aktivnosti na svetu u kojoj „nedostaci" džepa mogu da se nadoknade duhom i telom. Možda i nije u potpunosti tačno, ali romantičari, a svi pravi zaljubljenici u jedrenje su to u manjoj ili većoj meri, vole da veruju da još postoji nešto na ovom svetu što ničim ne može da se preotme čistom srcu.

Lepota i tajna jedrenja su u tome što svi koji mu se posvete mogu da pronađu neki poseban razlog i način za uživanje. Kao i u svemu drugom što je postalo popularno, i u jedrenju postoji tradicionalna škola, nasuprot kojoj stoje mondeni uljezi. Pravi jedriličar je nepopravljiv konzervativac, počev od stava da je prvi uslov za sticanje jedriličarskog duha i pogleda na svet – biti muško. Drugi uslov je da zajedrite pre nego što se zamomčite. I dok se prvi zahtev, pod uticajem sveopšteg upada žena u „muške stvari", može ponekad i zaboraviti ako uspete da dokažete da ste na brodu muško u svemu osim u jednom malom detalju, drugi predstavlja simbol tradicionalizma. Makar postali i jedriličarski genije, ništa vam ne vredi ako to niste uradili na vreme. Jedini pravi način da zajedrite je da se otisnete sami i iskušate koordinaciju pameti i mišića. Pravi put do prvog samostalnog jedrenja vodi preko mnogo gledanja i malo pitanja. Ako, ne daj bože, ne pošalju nekoga da vrati jedrilicu (sa vama ili bez vas), postali ste jedriličar. Već na drugom otiskivanju od obale to zvanje počinje da prerasta u stanje uma koje bitno utiče na vaše pretvaranje u racionalnog hedonistu romantičnog tipa. Sledeći stadijum je postizanje potpune ravnodušnosti prema svemu što nije usmereno na vas, brod, vetar i more. Jedrenje na reci može se smatrati tek nužnim zlom, surogatom, oskvrnućem svete tajne.

Pravi jedriličar poznaje se po putpunom unošenju u sve što prethodi jedrenju; od jutarnjeg njuškanja vetra do pripremanja broda i opreme. Tanka linija odnosa prema jedrilici odvaja nepoželjne ekstreme od strogo dozvoljene i poželjne sredine u kojoj su pravi jedriličari. Fetišizmom ili namerom zauvek ćete postati nepoželjan zalutali virus koji se mora držati što dalje od zdravog tela. Pravi jedriličar vodi ljubav sa svojim brodom: predigra je pažljivo zagledanje, slaganje i preslaganje, raspoređivanje stvari. Isplovljavanjem započinje stapanje dvaju tela koja samo zajedno mogu dostići savršenstvo, ona se prožimaju i stapaju u biće koje mora da nadvlada i nadmudri svemoćnu prirodu, ćudljivo more i lažljivi vetar. Kao i svaki ljubavnik koji drži do sebe, nakon kulminacije u jedrenju, pravi jedriličar se polako i nežno razdvaja od svoje partnerke kroz ritualno pranje. Niko ne ume tako savršeno da opere palubu kao pravi jedriličar. On će to učiniti i nakon što ljubazni gost na brodu pokuša da uzvrati uslugu pranjem palube – svi tragovi koje je na voljenom telu ostavila ruka neposvećenog uljeza moraju biti uklonjeni.

Odnos prema brodu nikada nije uslovljen vlasništvom. Mnogi ne mogu sebi da priušte brod, ali pravog jedriličra prepoznajete i na iznajmljenom. Veličina broda odaje vam u velikoj meri kapetanovu prirodu. Pošto pravi jedriličar sve najbolje ume sam, njegov brod ni u kom slučaju ne sme preći idealnu veličinu pri kojoj jedan čovek još može sve – granica je na nekih deset metara. Posada, kakva god bila, nužno je zlo. Potpunom zadovoljstvu možete se prepustiti samo u osami ili u društvu srodnih duša. Takve duše prepoznajete po odsustvu potrebe za suvišnom komunikacijom, po racionalnom pokretima i traženju individualnog savršenstva u timskom radu. Žene, deca i prijatelji su noćna mora, podsetnik na surovu stvarnost, neprijatna veza sa spoljim svetom.

Jedrenje je muški sport jer u njemu možete naći borbu i igru. Boriti se možete protiv prirode, istražujući krajnje mogućnosti svog umeća i broda, protiv drugih koji toga ne moraju uvek biti svesni, protiv samog sebe, nastojeći da nešto što ste izveli već nebrojano puta uradite još skladnije, lepše i savršenije. Na moru se ništa ne ponavlja. U jedrenju David uvek pobeđuje Golijata. Uprkos svemu što drugi misle, vi neprekidno dokazujete da duh uvek pobeđuje dekadenciju. Kada pored vas prođe ogromno „čudovište" sa najsavršenijom skupom i suvišnom opremom, sa ponosom i laganim superiornim prezirom konstatujete da ste na svom malom brodu postigli savršenstvo sklada koga ti prebogati konzumenti jedriličarske mode nikada neće biti svesni.

Usamljenog jedriličarskog viteza retko ćete zateći u industrijskim grobljima slonova – marinama. Tražite ga po usamljenim uvalama, lučicama kojih se Bog seti o kakvom svecu a turisti samo usred leta, po udaljenim ostrvima. Uveče ga nećete videti na terasi restorana. On svoj kratkotrajni spoj sa iskonskim silama ne skrnavi komforom već ostaje na palubi broda privezanog na najdaljem kraju lučice na Vrgadi, Zlarinu, Kaprijama, Susku, Šćedru, ili usidirenog negde u Kukljici, Livištu, Zavali ili Pupnatskoj luci.

Jederenje je i najbolji način na svetu da izaberete životnu saputnicu. Povedite je sa sobom. Ako bude umela da se smeje i ne padne sa broda pri prvom jedrenju, ako vas pokislog do kože dok u udaru letnje oluje proveravate sidro sačetka na vratima kabine sa suvom odećom – to je ona prava. U suprotnom, čim stignete u prvo mesto, platite nekom ribaru da sa ostrva gde ste se iskrcali nju i torbu preveze do prve luke u koju navraća brod.

ZORAN KUSOVAC