Vreme - Medijska slika psihijatrijskih pacijenata: Između »ludaka« i »normalnih«

VREME 964, 25. jun 2009. / MOZAIK

Medijska slika psihijatrijskih pacijenata:
Između »ludaka« i »normalnih«

Svakodnevno, naročito poslednjih nedelja, svedoci smo najgrubljeg kršenja prava psihijatrijskih pacijenata u medijima. U slučajevima kada su izvršioci krivičnog dela ili samo osumnjičeni za to, ovi ljudi u pojedinim medijima često su predstavljeni "dijagnozom": "ludak", "psihopata", "šizofreničar". Kako mediji pišu o njima, na koji način saznajemo o psihijatrijskim bolesnicima i koliko su naše predstave tačne

Socijalna podrška, prihvatanje drugih ljudi i pružanje "oslonca" pomažu čoveku da lakše podnese ili da prevlada razne bolesti – artritis, respiratorne infekcije, čak i maligna oboljenja, kažu stručnjaci. Ako je podrška okoline značajna u savladavanju organskih bolesti, lako se može pretpostaviti da ima još više uticaja, verovatno i presudnog, kod osoba koje se leče zbog psihičkih poremećaja.

Društvo često nema razumevanja za ovu populaciju: odbačeni od bližnjih, uskraćeni u praksi za mnoga prava, na primer prilikom zapošljavanja, stigmatizovani – ljudi oboleli od psihijatrijskih bolesti nisu samo poslednja rupa na svirali za većinu takozvanih normalnih ljudi već često samo njihovo prisustvo predstavlja pretnju, opasnost i izaziva iracionalnu potrebu da se izbegnu.

Prema rečima stručnjaka, ali i samih pacijenata, postoji nekoliko razloga za ovakav stav o psihijatrijskim pacijentima. Pre svega, osoba sa psihičkim poremećajem reprezentuje mogućnost da se "razum može izgubiti". Ovaj strah je tokom istorije rezultirao izgradnjom pravih tamnica u kojima su duševno oboleli "lečeni" metodama koje su u najvećoj meri bile mučenje i ozleđivanje, a u najmanjoj sadržavale nekakav isceljujući tretman.

PODELJENA ODGOVORNOST: Ograđeni zidovima, odstranjeni kao opasnost i kao podsetnik da je "ludilo moguće" po ostatak stanovništva, patnja psihički obolelih osoba je predstavljala ponekad čak i zabavu za narod: u XVII veku stanovnici Londona su, nakon što plate ulaznicu, mogli šetati kroz psihijatrijsku bolnicu Bedlam i razgledati pacijente kao životinje u zoološkom vrtu.

Zaostaci prošlih vremena i danas se mogu uočiti u izolovanosti psihijatrijskih bolnica za dugotrajno lečenje – ograđene, daleko od naselja, smeštaju ono što je nepoželjno i što ne želimo da vidimo daleko od pogleda. "Sam termin ‘azil’ govori da je reč o zatvorenoj instituciji, koja i treba da bude zatvorena", kaže za "Vreme" dr Milan Stanojković, neuropsihijatar i načelnik Odeljenja za psihosociorehabilitaciju u psihijatrijskoj bolnici "Gornja Toponica", na kome se leče pacijenti oboleli od psihoza (više od 90 odsto ima dijagnozu šizofrenije). Stanojković ističe da su za stigmu koju nose psihijatrijski pacijenti dobrim delom odgovorni i stručnjaci kojima je posao da im pomažu: "Najbolji destigmatizacioni proces treba da se bazira na promeni samog tretmana – ako se on promeni, može da utiče i na promenu stigme."

Aleksandar Dimitrijević, asistent na Odeljenju za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i psihoterapeut, smatra da stručnjaci doprinose negativnom viđenju ove populacije zbog nedovoljnog poverenja u oporavak pacijenata, kao i zbog sopstvene nemoći u procesu psihoterapije koju sa njima sprovode: "Kada nema kapaciteta da se podnese tuđi bol, kad frustriranost postane preplavljujuća, logičan je izlaz da kriv bude onaj drugi, da zbog sopstvene nemoći pacijente proglasimo opasnim, neizlečivim, da im prepisujemo ogromne doze velikog broja lekova, da ih predugo držimo u psihoterapijskim tretmanima."

MEDIJSKA SLIKA: Kada problemi stignu u medije, dobijaju posebnu formu, pri čemu se interpretacije gotovo nikada ne kreću u korist pacijentima. Dodatan i najupečatljiviji problem su pogrešna predstavljanja činjenica: psihijatrijska terminologija se koristi u potpuno neadekvatnom kontekstu, nepravilno se upotrebljavaju dijagnoze, publika se zastrašuje, sve u cilju privlačenja pažnje. Posmatrani kao agresivni, psihijatrijski pacijenti će više nego ostali biti tretirani kao potencijalna opasnost, a ako učine neko krivično delo, biće medijski istaknutiji od onih koji nisu pod psihijatrijskim tretmanom. "Slučaj ‘odsečene glave’ prošle godine u Beogradu bio je pominjan u novinama samo dva dana, da bi ga iz priče sasvim izbacio slučaj mačete kojom je mahao psihijatrijski pacijent i povredio čoveka u Zemunu. Ovaj drugi nikoga nije ubio, dok je u prvom slučaju reč o odsečenoj ljudskoj glavi. Zanimljivo je bilo to što je psihijatrijski pacijent", kaže Marko Đorić iz međunarodne mreže pomoći IAN u Beogradu. Izostaju pitanja o tome odakle oružje (bilo pacijentima, bilo onima koji to nisu), ili gde ljudi mogu da se jave kada osete da imaju problema u funkcionisanju.

Istraživanja ne govore u prilog raširenoj pretpostavci o psihijatrijskim pacijentima kao opasnijim od ostatka populacije – proporcionalno gledano ne postoji razlika u broju krivičnih dela psihijatrijskih pacijenata i "normalnih". Stigma koju nose psihijatrijski pacijenti je prva prepreka promeni njihovog tretmana u društvu, a mediji koji izveštavaju o njima često odražavaju društvene predrasude.

Boljom informisanošću i pažljivije usmerenim stavom moglo bi se dosta učiniti za boljitak. Mediji mogu doprineti da se slika o psihijatrijskim pacijentima u javnosti izmeni, najpre time što su u velikom broju oblasti osnovna poluga informisanosti društva. "Većina ljudi je nedovoljno upućena u problematiku, a informacije iz medija nekritički prihvata. Noseći emocionalni sadržaj, senzacionalističke vesti se direktno utiskuju u nesvesno, dok tekstovi kojima je cilj informisanje ne sadrže ovu komponentu već samo idu ka racionalnom, intelektualnom, zbog čega imaju manji uticaj na ljude", kaže Aleksandar Dimitrijević. On ističe da su neka istraživanja pokazala kako deca između devet i 13 godina svoje teorije o ludilu grade gledajući televiziju; kao primere nekih bolesti navode imena iz meksičkih serija.

ZNANJE IZ FILMOVA: Većina ljudi svoje znanje o psihijatrijskim dijagnozama crpe iz filmova. Ono je ne samo nepotpuno već vrlo često pogrešno: na primer, filmsko izjednačavanje psihotičara i psihopata. Čest motiv je, na primer, serijski ubica iza kog stoji "psihotični psihopata", pri čemu pokazuje osobine i devijacije koje u psihijatrijskoj praksi uopšte nisu uobičajene: beskrupulozno i surovo, ali vrlo promišljeno i taktično ubija, dok istovremeno pati od halucinacija i ponekad ima i više ličnosti u jednoj osobi. Na početku priče takav lik ispoljava psihopatske karakteristike, jer se uspešno krije od policije i neupadljiv je, dok, kasnije, počinje da ispoljava pravo "ludilo", ponaša se neuračunljivo i, na kraju, sasvim gubi kontakt s realnošću. Ovakvi, neobični i neuobičajeni sklopovi, prikazani su u likovima Normana Bejtsa i Hanibala Lektora, ulogama iz priča koje su postale poznate u filmovima Psiho i Kad jaganjci utihnu. Snimljeno je još mnogo filmova koji se bave sličnom tematikom i "oslikavaju" nešto sa čime se stručnjaci u praksi ne sreću. Nakon ovakvog prikaza, većina ljudi zaključuje da kod svake osobe koja pati od psihoze (najčešća je šizofrenija) postoji veliki potencijal za zločin, što ne odgovara stvarnom stanju stvari. Prema podacima istraživanja 72,1 odsto svih mentalno obolelih likova u televizijskom programu je prikazano kao nasilno, a čak 21,6 odsto kao ubice.

U filmovima se često izjednačavaju poremećaji višestruke ličnosti i šizofrenije, iako su to dve različite dijagnoze. Vrlo je često mešanje duševnog poremećaja i mentalne retardacije: osobe koje su obolele od psihijatrijske bolesti ne moraju (ali mogu) biti snižene inteligencije; i obrnuto: osobe sa intelektualnim ograničenjima ne moraju biti duševno obolele.

Filmovi i televizija, na primer – latinoameričke sapunice, često za temu imaju psihičke poremećaje. Nominacije za Oskara od 1954. godine do danas svake godine su imale bar jedno ostvarenje koje je obrađivalo temu psihijatrijske bolesti. I pored toga, ljudi su nedovoljno upućeni dok, s druge strane, polovične informacije u većini filmova im služe kao građa za stavove i ophođenje prema ljudima iz okoline, svakodnevnog života, koji boluju od psihijatrijskih bolesti. "U Drugom svetskom ratu nacisti su prvobitno napravili gasne komore kako bi u njima ubijali psihotične i mentalno zaostale, a tokom XX veka ubijeno je 250.000 ljudi upravo zato što su bili pacijenti. Neverovatno je da se svih ovih godina nije pojavio nijedan holivudski reditelj koji bi snimio film o tome", kaže Aleksandar Dimitrijević.

Konačno, javnost nedovoljno obraća pažnju na terminologiju: osobe koje boluju od šizofrenije gotovo uvek se nazivaju "šizofreničari". Takav naziv dodeljuje etiketu koja boji čitavu ličnost – obezličava je u bilo kom drugom smislu i pridaje samo jedno svojstvo – svojstvo bolesti. Pošto je uobičajen u svakodnevnom govoru i u medijima, predstavlja temelj stigme koja utiče na svaki aspekt života obolele osobe. Za njihove strahove, frustracije i osećanja tuge ostali nemaju razumevanja, smatrajući ih sastavnim delom bolesti.

Izveštaji antistigma kampanje Evropske komisije ocenjuju da je kontakt s psihijatrijskim pacijentima jedini način koji bi suštinski mogao uticati na odstranjivanje predrasuda. To je, takođe, uspešan metod i pri razbijanju predrasuda prema drugim grupama. Istraživanja su pokazala da postoje razlike u odnosu prema psihijatrijskim pacijentima između stanovnika Pančeva (bez psihijatrijske bolnice) i Kovina (u kom se nalazi psihijatrijska bolnica) – stanovnici Kovina imaju pozitivniji stav zbog toga što su često u kontaktu, sa obolelima jer se kreću po gradu i lokalno stanovništvo ima dodir s njima.

Danka Spasovski

Parada ludaka

U Velikoj Britaniji je devedesetih godina prošlog veka krenuo je pokret "Mad Pride", koji svojim aktivnostima pokušava da široj javnosti pruži informacije o nastanku mentalnih poremećaja, približavajući običnom svetu iskustva psihijatrijskih pacijenata. Slika o njima postaje pozitivnija time što se ističu osobeni kvaliteti koji se, inače, retko uočavaju. Nalik gej pokretu koji svoje obeležje homoseksualnosti nastoji da "nosi s ponosom", tako i pripadnici ovog pokreta definišu svoje "ludilo" kao nešto što treba istaći i ne stideti ga se, što je uobičajen slučaj. "Mad Pride" je do sada organizovao brojne kampanje u SAD, Kanadi, Australiji i Africi. Kampanje uključuju muzičke nastupe, čitanje poezije, izvođenje pozorišnih predstava i druge aktivnosti. U okviru ovog i mnogih drugih srodnih pokreta psihijatrijski pacijenti sebe nazivaju "survivors" (osobe koje su "preživele" psihijatrijski tretman), odnosno korisnicima usluga (consumers). Ovi pokreti su uveli pojam "mentalizam" – o mehanizmu društvene opresije koji, nalik rasizmu i seksizmu, upućuje da je uzrok problema psihijatrijskog pacijenta nedostatak u ličnosti, a ne odbacivanje društva u kome živi.

Samoubistvo

Medijski izveštaji o samoubistvu vrlo često su nekorektni i neetični, uz mnoštvo informacija koje narušavaju privatnost i ugled ličnosti. Još opasnije, nesavesni komentari mogu imati i uticaj na pojavu samoubistva: "Istraživači napominju da ono što povećava suicidno ponašanje nisu izveštaji o samoubistvima sami za sebe, nego određeni način izveštavanja", kaže doktorka medicinskih nauka Ljiljana Milivojević, neuropsihijatar, psihoanalitičar i grupni analitičar. "Ponavljano i dugoročno izveštavanje u javnosti o samoubistvima ima tendenciju promovisanja samoubilačkih preokupacija, naročito među adolescentima i mlađim odraslim osobama."

U novinskim člancima često se iznose puna imena i prezimena, tačno mesto gde je izvršeno samoubistvo, način na koji je izvršeno a, kada je osoba pripadnik manjine, neopravdano se iznosi i njena nacionalnost, neretko se nagađa i o motivima i to iznosi u formi činjenica. U maju ove godine urađena je opsežna analiza pres klipinga na oko tri stotine štampanih i 42 elektronska medija iz Srbije i regiona. Pres kliping je uradila novosadska agencija Nina media, a analizu Milena Jerkov, novinarka i koordinatorka Razvojnog tima Centra za pružanje emotivne podrške i prevenciju samoubistva Srce. U momentu pisanja ovog teksta obrađeno je oko dve stotine članaka. Najviše tekstova o samoubistvu ima u novinama "Blic", "Pres", "Kurir", "Večernje novosti", "Glas javnosti", "Pravda". Crna hronika je bitna stavka u uređivačkoj politici ovih medija. U analizi se navodi da je povećana pažnja javnosti na samoubistvo nakon događaja na Gazeli dovela do toga da o tome pišu i štampani mediji koji se inače time ne bave: "Ekonomist", "Republika", "NIN ", "Vreme", "Lepota i zdravlje". Oko polovine tekstova su kratki, u njima se retko iznosi stav autora, ali mogu da budu jako stigmatizujući i opasni. Navodi se da su duži sadržaji posvećeni nekim istaknutijim i poznatijim slučajevima (Gazela, samoubistvo subotičkog biznismena, pokušaj samoubistva koje je "spasao" Dragan Đilas, masakr i samoubistvo u Nemačkoj). Podaci analize kažu da čak oko 16 odsto članaka uz tekst sadrži i lice žrtve – u trenutku pokušaja samoubistva, ili fotografiju dobijenu od porodice. U celini, više od polovine tekstova ima sliku osobe, situacije ili neku drugu ilustraciju. Što se tiče naslova, oko tri četvrtine ima jasan ("Ugušio se u automobilu", "Žena skočila pod voz", "Ubio se zbog dugova", "Ubio ženu pa sebe"), dok oko jedne četvrtine ima metaforičan naslov ("Horor na šinama", "Penzionerov krvavi pir", "Tragedija u fabrici", "Majko, ala sam se ubio", "Tragična noć u Boru"). U analizi se takođe navodi i da se najviše novinara crne hronike potpisuje inicijalima, dok po broju slede članci nepoznatih autora. Kada se piše o slučajevima samoubistva osoba koje boluju od duševnih bolesti, često se ide do informacija u kojoj bolnici se osoba leči kao, koje lekove je uzimala, kao i potpune dijagnoze – uz "dijagnoze" komšija i poznanika. Većina tekstova stigmatizuje, a u jednoj trećini slučajeva i osuđuje. Što se tiče tekstova o duševnim bolestima, vesti su brojne, kratke i neupotrebljive za širu javnost i služe uglavnom za popunjavanje prostora. Otprilike jedna četvrtina tekstova konsultuje stručne osobe, ali često te izjave nisu potpune ili su loše uklopljene. Većina tekstova ne donosi informacije ili su one nekoherentne.

Osim opštih osetljivih mesta koje ne bi trebalo iznositi u medijima, stručnjaci se slažu u tome da je nepoželjno isticanje pojedinih mesta kao uobičajenih za samoubistva, jer je primećeno da takvo ponavljanje u medijima prati učestalije izvršavanje samoubistava baš na njima. "Da bi mediji korektno obaveštavali, potrebno je da koriste pouzdane izvore informacija, a to su svakako informacije koje se mogu naći u banci podataka Svetske zdravstvene organizacije i sličnih, UN-a, UNICEF-a i drugih. Pored korišćenja pouzdanih informacija podatke treba pažljivo i ispravno tumačiti te izbegavati spontane lične komentare. Uz osnovnu upućenost u problem mentalnih bolesti, mogu da izbegnu zamku stigmatizacije", kaže Ljiljana Milivojević.

Intervju – Milan Stanojković, načelnik Odeljenja za psihosociorehabilitaciju u psihijatrijskoj bolnici "Gornja Toponica": Odgovornost je na stručnjacima

Nekoliko dana pošto se desio slučaj u Jabukovcu, govorilo se kako "svima nama malo fali da nam nešto kvrcne"

Milan Stanojković je kao direktor bolnice između 2005. i 2008. godine vodio Centar za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici u opštini Medijana u Nišu. Ovaj centar je u velikoj meri doprineo boljim uslovima lečenja u bolnici, koja je pre toga bila u jako lošem stanju, o čemu je 1997. godine izveštavao i "Njujork tajms".

"VREME": Odakle potiče loš medijski tretman psihijatrijskih pacijenata?

MILAN STANOJKOVIĆ: Za stigmu u društvu, ali i za medijsku sliku delimično su odgovorni stručnjaci i bolnice, odnosno tretman koji se primenjuje nad njima. Najbolji destigmatizacioni proces treba da se bazira na promeni tretmana. Napisi u medijima prate stvarno stanje u bolnicama, koje je prilično loše i potvrđuje sliku o pacijentima kao zapuštenim, neartikulisanim, neuračunljivim, prljavim, "izgubljenim". Kako u bolnici tokom dugotrajne hospitalizacije pacijenta hrane, oblače, briju, nameštaju mu krevet, o svemu odlučuju umesto njega, posle izvesnog vremena on nije u stanju da funkcioniše na drugačiji način. Hospitalizam je posebno stanje nesposobnosti pacijenta da se suoči sa svakodnevnim obavezama i preuzme odgovornost i za najjednostavnije aktivnosti. Ovo stanje razvija se posle dugog boravka u psihijatrijskoj ustanovi, gde pacijent nema obavezu da misli o bilo čemu. Dešava se da pacijenti otpušteni iz bolnice mole da budu ponovo hospitalizovani, a da pogoršanja bolesti nema! Jednostavno, zbog razvijenog "sindroma hospitalizma" ne mogu da se snađu van bolnice.

Šta mislite o medijskoj slici o psihijatrijskim pacijentima?

Tekstovi u medijima jesu bazirani na realnosti, ali njihova uloga nije da promeni stvarno stanje – koje je loše, već da se objave tekstovi koji su senzacionalistički i koji privlače pažnju publike, objavljuju se neproverene činjenice i povezuju sa političkom situacijom. Recimo, kada se desio slučaj u Jabukovcu, nekoliko dana kasnije se govorilo kako "svima nama malo fali da nam nešto kvrcne", jer živimo loše zbog loše vođene politike.

Koliko mediji utiču na zastrašivanje, tj. pojačavaju kod ljudi strah od psihijatrijskih pacijenata?

Krivična dela čine osobe koje imaju izraženu agresivnost kao karakteristiku ličnosti, ali sama agresivnost ne proizilazi iz psihoze, već je karakteristika ličnosti nezavisno od toga. Takođe, psihotične osobe koje su uz to i agresivne učiniće krivično delo najpre zbog lošeg testa realnosti. U principu, psihijatrijski pacijenti čine manji broj agresivnih postupaka i manji broj krivičnih dela, a kada učine krivično delo, oni su nadalje na merama bezbednosti. Sveobuhvatnim i kontinuiranim tretmanom može se sprečiti pogoršanje bolesti, koje može kod nekih pacijenata usloviti agresivnost.

Zbog čega je ljudima privlačno da kupe novine sa naslovima u kojima se spominju i uvredljivo nazivaju psihijatrijski pacijenti?

Dosta toga što se tiče psihičkog života ljudima je nepoznato, i dobrim delom mistifikovano. Što se termina tiče, u medijima se koriste oni koji se koriste i svakodnevno, oni kao takvi postoje u društvu, a samo znanje novinara je u skladu s tim. Tu je i potreba da se nešto kritikuje – mediji kritikuju psihijatre, ne zato što loše rade svoj posao već zato što se "ludaci šetaju unaokolo", tj. ne štite ostale od psihijatrijskih pacijenata. S druge strane, niko se, na primer, ne bavi time zašto nije pružena adekvatna pomoć obolelom.

Šta je sa zakonom o zaštiti prava osoba sa mentalnim poremećajima?

Mi zakon još nemamo, a postoji Nacrt zakona, koji je Nacionalna komisija za mentalno zdravlje pripremila i predala Ministarstvu zdravlja, pri čemu su konsultovane i kolege iz drugih zemalja. Ja sam bio član radne grupe Nacionalne komisije za izradu tog teksta, koji se zove "Predlog zakona o zaštiti prava osoba sa mentalnim poremećajima". Međutim, nikada nije usvojen. U tekstu se definišu opšta prava (osnovna ljudska prava, zabrana diskriminacije, pravo za zapošljavanje, pravo na glasanje itd.), oblici tretmana (promoviše najmanje restriktivan način – u vanhospitalnim uslovima), obezbeđivanje uslova u psihijatrijskoj bolnici (dostupnost aktivnosti, rekreacija, komunikacija, telefon, TV, štampa), zatim vrlo precizno formuliše u kojim slučajevima se obavlja nedobrovoljna hospitalizacija, i na kraju tretman izvršilaca krivičnih dela.

Kakvi su rezultati rada Centra za mentalno zdravlje u zajednici u Nišu i šta to podrazumeva?

U Nišu postoji centar, ali ne u punom obimu. Stvoren je u sklopu projekta Pakta za stabilnost i u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom. Ovaj centar je uneo promene u klasičan model lečenja, obezbedio je strukturisano vreme pacijentima, dakle, da se bave raznim aktivnostima tokom boravka u bolnici – recimo, da imaju svoj kafić u kome su takođe neki od njih i zaposleni. Između ostalog, primenom zaštite mentalnog zdravlja u zajednici vremenom je smanjen broj ležaja za 40 odsto. Takođe, značajno smanjenje broja hospitalizovanih pacijenata postigli smo promenom načina rada u samoj bolnici. Obogaćivanjem dnevnih sadržaja, primenom različitih psihosocioterapijskih procedura, uspostavljanjem pokidanih veza sa porodicama, uz promenjeni odnos prema pacijentima koje smo doživljavali kao ličnosti, a ne kao šizofreničare, postizali smo da njihova klinička remisija bude stabilnija, da prihvate potrebu za redovnim uzimanjem lekova i tako smo stvarali uslove za otpuštanje iz bolnice i nastavak lečenja u ambulantnim uslovima. Naravno, mnogi pacijenti su se zbog pogoršanja bolesti vraćali u bolnicu i bili kraće vreme hospitalizovani, ali nije isto hospitalizovati pacijenta na dve, tri nedelje ili ga godinama držati u bolnici. Na ovaj način je broj pacijenata u bolnici sa oko 1100 smanjen na 650 do 700.

Kakve su reakcije hospitalizovanih pacijenata na tekstove o njima?

Oni zapravo retko dolaze do štampe, uglavnom gledaju TV i slušaju radio, a to se uglavnom objavljuje u štampanim medijima. Nisu spremni da se zalažu za svoja prava, nemoćni su i mire se sa postojećim stanjem.