Trgovina ljudima:
U raljama suda

Trgovina ljudima odjednom je postala hit tema, samo što u svemu tome ipak postoji veliki nesporazum: između naše borbe i uspeha i ocene koju dobijamo iz sveta

Naše društvo se odlučilo, bar tako izgleda, da raskrsti sa problemom trgovine ljudima i lošim imidžom koji zbog toga imamo. Ne računaju se tu samo marketinški apeli koji u udarnim terminima na javnom servisu poručuju – stop trgovini ljudima. Računa se, na primer, i početak jednog od najvećih suđenja po ovom pitanju u Srbiji: Safetu Cucaku, poznatom novopazarskom i beogradskom makrou poznatijem kao Sajo Italijan, koga je policija bezbroj puta do sada privodila, ali nikad nije bilo dovoljno dokaza da bude osuđen. Ovoga puta, očekuje se da će sud ipak utvrditi krivicu Safetu i optuženim članovima njegove grupe, izreći kazne po zakonu, a već je odbijen predlog odbrane da se okrivljeni puste kako bi se branili sa slobode. Istog dana kada je počelo suđenje, objavljeno je i to da je makedonska policija u saradnji sa srpskom presekla međunarodni kriminalni lanac koji su činili makedonski, srpski, grčki i kineski državljani, koji su već duže vreme krijumčarili imigrante iz Kine, preko Srbije i Makedonije u Grčku, odakle su lakše stizali do zemalja Zapadne Evrope.

Trgovina ljudima odjednom je postala hit tema, samo što u svemu tome ipak postoji veliki nesporazum: između naše borbe i uspeha i ocene koju dobijamo iz sveta. Tako nam je samo desetak dana pre svih navedenih događaja stigla depeša sa zaključkom: "Ako se nedostaci ne isprave, može se dogoditi da Srbija u narednom izveštaju dobije negativnu ocenu." U završnoj poenti ovogodišnjeg izveštaja Stejt departmenta o borbi protiv trgovine ljudima u Srbiji, otišlo se korak dalje nego u svim prethodnim izveštajima.

POLITIKA ILI REALNOST: Prema tom izveštaju, Srbija je svrstana u drugu od ukupno tri grupe, a u njoj se nalaze zemlje koje ne ispunjavaju minimum standarda iz Akta o zaštiti žrtava trafikinga, mada se čine značajni napori u tom smislu. Među zemljama Zapadnog Balkana, u drugoj grupi pored Srbije nalaze se i Kosovo, Albanija, Bosna i Hercegovina. Crna Gora je isto u grupi dva, ali na takozvanoj listi koja se prati, što je nepovoljniji položaj, zapravo isti onaj na koji bi Srbija mogla doći ako sledeći izveštaj bude negativan. Najbolja situacija je u Hrvatskoj i Makedoniji koje se nalaze u prvoj grupi, među zemljama koje u potpunosti ispunjavaju minimum standarda.

"To što piše u izveštaju prepoznali smo kao ključne probleme i stavili smo u akcioni plan još početkom godine", kaže za "Vreme" načelnik odeljenja u Upravi granične policije i nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima Mitar Đurašković. "Izveštaj je za nas pre svega usmeravajući. Najvažnije je da ovaj posao uradimo što bolje zbog nas samih, a što se izveštaja tiče i njegovih zaključaka, u njemu su podaci ipak dobijeni iz više anketa, iz više izvora, a ti izvori nisu proverljivi."

Izveštaj je u Srbiju stigao u nezgodnom trenutku – kada su izgleda najzad konsolidovane snage uključene u borbu protiv trgovine ljudima. Tako su sagovornici "Vremena", i iz državnog i nevladinog sektora, jedinstveni u stavu da se mora voditi računa o njegovoj vremenskoj komponenti. On se naime odnosi na prošlu godinu a, kako tvrde, ove godine već su učinjeni krupni koraci napred.

S druge strane, izveštaj je mogao biti još i nepovoljniji. "Baš kao što Republika Srbija nema završni račun na polju svojih finansija, tako ni u borbi protiv trgovine ljudima država doskora nije imala nikakav mehanizam niti je do sada sprovodila monitoring i evaluaciju urađenog", kaže Anđelka Marković iz Beogradskog centra za ljudska prava. "Dalje, da li je Stejt department pomenuo da naše zakonodavstvo ne sadrži odredbe koje bi regulisale siguran povratak žrtve prekogranične trgovine ljudima u zemlju porekla, kao i odredbe o tome ko bi takav povratak sprovodio? Naš Zakon o strancima, za razliku, na primer, od istog zakona koji važi u Republici Hrvatskoj, o tome ništa ne govori."

Ivana Radović iz nevladine organizacije Astra, iako smatra da u ovoj borbi Srbija ne zaostaje za susednim zemljama, kaže i to da "minimum standarda podrazumeva urednu registraciju lokalnog stanovništva, nešto gde smo mogli jako loše da prođemo, jer imamo veliku romsku populaciju i ljude koji se vraćaju po readmisiji a koji nigde ne postoje zabeleženi. To nije direktno povezano s trgovinom ljudima, ali jeste indirektno, pogotovo kada se odnosi na ljude koji se vraćaju po readmisiji. Oni su navikli na život u Austriji ili Nemačkoj, nemaju ništa ovde, ne mogu da rade, diskriminisani su najviše zato što su Romi, a ovde nisu upisani u knjige i nemaju lične karte. Posebno mladim ljudima rođenim u inostranstvu glavni cilj je da se vrate. Smatraju da im je manji rizik da pređu ilegalno granicu nego da ostanu ovde u društvu kome ne pripadaju."

ZAMERKE: Za Srbiju se u izveštaju navodi da je zemlja koja predstavlja polaznu, tranzitnu i odredišnu tačku trgovine muškarcima, ženama i devojčicama, koji se trafikuju bilo unutar zemlje ili u inostranstvo, za potrebe seksualne eksploatacije i prinudnog rada. Strane žrtve, tvrdi Stejt department, u Srbiju se prebacuju iz Istočne Evrope i Centralne Azije, preko Kosova i Makedonije. Preko Srbije se takođe žrtve trafikinga iz Bosne, Hrvatske i Slovenije prebacuju u Italiju i druge zemlje Zapadne Evrope, što je diskutabilna tvrdnja za koju jedni kažu da čak nije ni geografski logična, a drugi da su to zapravo ustaljeni kanali kojima se kriminal odvija (u Novi Pazar kao sabirni centar ranije se dolazilo iz Hrvatske i Bosne, a odatle se trgovalo ljudima dalje). Deca, pre svih Romi, i dalje se seksualno iskorišćavaju, prisiljavaju na brak ili prosjačenje po ulicama. Većina identifikovanih žrtava tokom 2008. bile su žene i devojke iz Srbije, koje su seksualno eksploatisane, a više od polovine žrtava bila su deca.

Za državu Srbiju u izveštaju se pohvalno navodi da je povećala sredstva za zaštitu žrtava i da je u novembru 2008. imenovala novog nacionalnog koordinatora za suzbijanje trgovine ljudima nakon nekoliko meseci upražnjenog mesta. Međutim, pitanje krivičnog gonjenja i kažnjavanja i dalje je veoma problematično, na teret se stavljaju i nepotpuni policijski podaci, ili to što država još nije razvila procedure za identifikaciju i upućivanje na pravo mesto potencijalnih žrtava trgovine ljudima.

U prilog tome, Ivana Radović iz Astre kaže: "Podaci o krivičnom gonjenju ne postoje. Morala bih da pozovem svaki sud i da pitam je li bilo suđenje, presuda, kakva je presuda, kolika je. Republički zavod za statistiku objavljuje broj presuda po članu 388 za prošlu godinu, ali sa tim ništa ne može da se radi, ne zna se ni da li su kazne uslovne ni koja je njihova težina." Kompletna statistika ne postoji, ali to je ionako stalni pratilac svake društvene problematike u nas.

Kao drugo, suštinski je problem, prema rečima Mitra Đuraškovića iz Uprave granične policije, "kako prepoznati trgovinu ljudima, shvatiti da nju čine različiti oblici eksploatacije i da ona predstavlja drastično kršenje osnovnih ljudskih prava. Na primer, ako devojka poželi da izađe iz prostitucije, a makro joj to ne dozvoljava, već je prinuđena da ostane u lancu pri tom trpeći razne oblike zlostavljanja, ona je tada u segmentu zaštite policije, u segmentu žrtava trgovine ljudima." Đurašković tvrdi da je policija u Srbiji edukovana, da je više od 2000 policajaca prošlo razne vrste obuke o trgovini ljudima i da se one i dalje sprovode svake godine. Takođe, "u maju 2009. stupila je na snagu i Obavezna instrukcija o postupanju s krijumčarenim licima. Po ovoj instrukciji, koja nije analizirana u izveštaju Stejt departmenta, reguliše se i nalaže postupanje policijskih službenika kada prilikom svog svakodnevnog rada dođu u kontakt s nekim licem koje je povezano sa nezakonitim prelaskom granice, korišćenjem falsifikata, krijumčarenjem lica. Novo u ovoj instrukciji jeste to što postoji obaveza da u situacijama koje izazivaju sumnju na trgovinu ljudima mora da se obavesti Služba za koordinaciju i zaštitu žrtava trgovine ljudima i to je ono što će sigurno poboljšati identifikaciju."

KAD KAŽEM ZAKON...: Osim toga što je trgovina ljudima konačno uvedena kao krivično delo u zakon Republike Srbije 2003. godine ili što je, na primer, posebnim članom sankcionisana trgovina decom radi usvojenja, ipak je na zaprepašćenje svih minimalna kazna za trgovinu maloletnicima, i to u vreme njene ekspanzije, smanjena sa pet na tri godine zatvora. Sada kada je trgovina maloletnicima u punom zamahu, u izmenama i dopunama Krivičnog zakona predviđa se i povećanje kazne za to krivično delo. Inače, propisana kazna za trgovinu ljudima u našem zakonu iznosi od dve do deset godina zatvora, a tek u poslednje vreme, sasvim stidljivo, počinju da se dosuđuju duže kazne, na primer one od osam godina.

Ivana Radović kaže da je jedan od većih problema u tome što ceo postupak stoji na izjavi žrtve a još više u tome što ne postoji osnovno poznavanje psihologije žrtve i traume uopšte. "Tek otkrivena žrtva nije u stanju da odmah daje zvaničnu izjavu. Ona je još u šoku, ne veruje nikome, čak i to u čemu je živela, bez obzira koliko je bilo torture, nasilja, to je njoj poznato okruženje, a vi ste joj nepoznati. Najzad, u tu situaciju je upala tako što je poverovala nekome i zašto bi sad vama verovala? Osim toga, često se dešava da se žrtva tretira kao kriminalac i to je specifično za sva krivična dela koja imaju elemente seksualnog nasilja. Pogotovo za žene koje su svesno ušle u prostituciju ali nisu znale da će to biti prinudna prostitucija."

Suđenja dugo traju, kažu u Astri. "Jedan slučaj je zastareo, jer se optuženi nije pojavljivao na sudu, a u vreme zastarevanja bio je u pritvoru u CZ-u, znači bio je dostupan."

Nema ni svedočenja preko video-linka ili drugih tehničkih mogućnosti, makar da optuženi i žrtva ne moraju da čekaju u istom hodniku dok ih sudija prozove.

Poseban problem predstavlja to što se za vreme postupka vrše ogromni pritisci na žrtvu da promeni iskaz. Tu je i čuveni slučaj vranjskog suda koji vodi postupak protiv devojke za davanje lažnog iskaza. U postupku za trgovinu ljudima, ona je zbog pretnji promenila iskaz zbog čega je sada pred sudom ona kriva i odgovara.

U prve neophodne mere za dalje suzbijanje trgovine ljudima, nacionalni koordinator Mitar Đurašković takođe ubraja izmene krivičnog zakonodavstva, primenu u praksi svih zakona koji su do sada usvojeni a pogotovo zakon koji se odnosi na oduzimanje imovinske koristi osuđenima, kao i usklađivanje našeg krivičnog zakonodavstva sa konvencijom Saveta Evrope. "Promene u zakoniku o krivičnom postupku omogućiće efikasnije vođenje krivičnog postupka, odnosno da se radi zaštite žrtava iskoriste sve tehničke i zakonske mogućnosti kako bi se izbegla sekundarna viktimizacija žrtava. Da žrtva posle spasavanja ne bude ponovo izložena viktimizaciji od državnih organa koji će da je saslušavaju po nekoliko puta, da joj recimo pet advokata odbrane kažu ‘šta si tražila to si dobila, sama si izabrala da se baviš prostitucijom’, da je opet šikaniraju i vređaju. Moraju se uspostaviti mehanizmi koji će pomoći žrtvama, koji će smanjiti njihovu traumu pre suđenja i ne izazivati nove traume."

Ivana Milanović Hrašovec