"Otpor u Iranu"; VREME 965

Vrlo tendenciozan komentar koji kao pozadinu verovatno ima lični odnos autora prema onome što je Otpor, ili neki njegovi članovi, radio i predstavljao za prosečnog stanovnika Srbije. Ovo je ko zna koji put da se fenomen Otpora predstavlja isključivo u negativnoj formi, iako je on u svom najširem manifestacionom obliku nešto najpozitivnije što se dogodilo Srbiji u pogledu politike posle Drugog svetskog rata. Naime, Otpor svakako nisu bili samo pukovnik Helvi i CIA sa nekolicinom gramzivih i slavožednih pripadnika podmlatka DS-a u to vreme, što je medijski najčešće predstavljena slika Otpora posle 2001, već su to bile hiljade i hiljade aktivista svih godina po celoj Srbiji koji su sebe i svoje porodice izlagali realnoj opasnosti, fizičkoj, materijalnoj i raznoj drugoj, boreći se za ideale u koje iskreno veruju i ne tražeći nikakvu direktnu korist za sebe.

Ne poričem da je bilo pojedinaca na važnim položajima u Otporu koji su sve to iskoristili za sticanje lične koristi, ali to svakako nije bio modus operandi cele organizacije, pa ni svih ljudi u vođstvu pokreta.

Dalje, povezivanje Otpora sa fašizmom je staza koju su krenuli da utabavaju Mirjana Marković, JUL i slični, ali pelcer se očigledno i dalje održava u životu zahvaljujući ovakvim povremenim ispadima. Nevešto je poturanje da je stisnuta pesnica zapravo simbol italijanskih fašista. Dovoljno je setiti se Stjepana Filipovića Steve i njegovih ikoničnih fotografija iz 1941. da bi se videlo koliko takva tvrdnja nema uporište u životu i stvarnosti. Da ne pominjem zastave i grbove afričkih zemalja koje sadrže stisnutu pesnicu, ili bezbrojne socijalističke i anarhističke pokrete. Dakle, pesnica je definitivno simbol borbe i to najčešće za oslobođenje i kao takva krajnje primerena našem tadašnjem trenutku, što se i pokazalo kroz njeno trenutno i opšte prihvatanje u javnosti.

Tvrditi da su otporaši zapalili zgradu parlamenta je takođe tendenciozno, jer, u krajnjem, taj protestni skup je organizovao DOS, a ne Otpor. Zanimljivo da se u članku sve loše pripisuje Otporu, a političke partije ostavljaju potpuno po strani. Je li moguće da je Otpor bio važniji od stranaka u to vreme i kako to, ako je toliko korumpiran i loš?

I naposletku, tvrditi da Otpor učestvuje u organizovanju ovih naknadnih protesta je opet netačno, jer taj pokret koji je okupljao desetine hiljada prosečnih stanovnika Srbije više ni formalno ne postoji. Postoje samo pojedinci i nevladine organizacije koje u svom imenu ni ne pominju Otpor koji iznajmljuje svoje usluge u nenasilnim protestima i opozicioniranju. I ako već treba da se stavi pod lupu učešće bivših pripadnika Otpora u ovakvim slučajevima, onda ne treba generalizovati i govoriti da Otpor nešto organizuje po svetu, jer pokret koji više ni ne postoji to svakako ne može da radi, već treba preispitati uloge tih pojedinaca, ako ništa, onda zarad toga jer isti predstavljaju i Srbiju, a ne samo sebe, pogotovo što neki imaju visoka mesta u državnom aparatu danas.

Marko Simić, elektronskom poštom