Roman:
Katalog liberalnih strahova

Andrija Matić: Šaht
Stubovi kulture, Beograd 2009.

Pisac koji se odluči na stvaranje turobnog distopijskog književnog sveta, smeštenog u mračnu blisku budućnost ili u neku "alternativnu" sadašnjost (poput romanesknih postavki Roberta Harisa ili Filipa K. Dika u kojima Hitler i sile Osovine pobeđuju u Drugom svetskom ratu), negde logično polazi od pretpostavke da deli strahove sa svojim čitaocima. A to, opet, znači da sa njima mora deliti i neke bazične vrednosti: jer, šta su njihovi zajednički strahovi nego izraz užasa pred mogućnošću da te vrednosti nestanu, ili da budu potisnute duboko u ilegalu?

Andrija Matić (rođ. 1978) u romanu Šaht vodi čitaoca u Srbiju 2025: već desetak godina na vlasti je autoritarna "Vlada nacionalnog jedinstva" koja je formirana nakon neuspelog pokušaja "vraćanja otetog Kosova" vojnim putem, a koje je okončano totalnom izolacijom Srbije. Naravno, ako ne računamo bliskost sa majčicom Rusijom, koja je duboko u "drugom Hladnom ratu" protiv trulog imperijalističkog Zapada... Srbijom vlada "sinteza komunizma i nacionalizma" (prvog više metodološki, drugog više ideološki, I’d say...) s dominantnim klerikalnim prelivom, "neprijatelji naroda" – a to su svi od drugačije mislećih pa do narkomana, homoseksualaca... – bivaju javno pogubljeni na Ušću uz ekstatično urlikanje mase, i sve tako to... Treba li još? Pa, evo, uzmimo baš tačku gde priča Šahta počinje: narator gubi posao profesora engleskog, a bogme i svaku "moralno-političku podobnost", kada Skupština usvaja "Zakon o ukidanju engleskog jezika"... Iz svega priloženog (a to je samo delić čudesa) možete videti da Matić igra "tvrdo": distopijska Srbija iz Šahta zapravo je neka vrsta kataloga strahova nekog, hajmo reći, levo-demokratsko-liberalno opredeljenog sveta. Sve je tu na gomili: represija, izolacija, klerikalizam, patrijarhalnost, homofobija, ksenofobija... Zato je Srbija iz njegovog romana zapravo brevijar svega onoga lošeg što je obeležilo našu noviju istoriju, ali sabranog na jednom mestu i pojačanog do daske, tako da uši otpadaju! U tom i takvom zagušljivom okruženju njegov je narator Bojan Radić, mlad čovek na pragu sredovečnosti, totalni autsajder koji životari na margini društva, sve dok ga sticaj okolnosti ne lansira u orbitu, u zatvoreni krug Novog Društva, gde će prilično lako i brzo – lakše i brže nego što je ikada sanjao – uspeti da izda sebe i ono u šta veruje, ali će zato i dobiti priliku da se iskupi, da se pobuni, da učini makar simbolički gest Otpora... Koji, naizgled, neće promeniti ništa u poretku stvari, osim što će možda spasiti jednu dušu. A da će to iskušenje, tj. prilika za popravni doći u vidu jedne devojke/žene, to valjda ne moram ni da naglašavam, zar nije tako bilo i kod Orvela? Nije da će tu biti neke prave "veze", ali ipak, Matić kao da veruje u onu orvelovsku tezu o suštinskoj subverzivnosti ljubavi u hladno mehanicističkom antiutopijskom svetu.

Kao suma levo-liberalnih strahova pred sasvim određenom vrstom "etnopravoslavnog" totalitarizma, Matićev roman nužno asocira na izvanredne knjige Peljevina ili Sorokina, naročito na Sorokinov Dan opričnika (v. Vreme br. 922), ali i na velikog prethodnika (i vizionara, nažalost...) Vladimira Vojnoviča i njegov roman Moskva 2042, naravno, uz važnu napomenu da Šaht po književnom dometu ipak nije ni u istom sazvežđu sa ovim velikim ruskim majstorima – tek da ne bude zabune. Radi se o pokušaju, ne sasvim uspelom, ali bez sumnje zanimljivom i odvažnom, da se sredstvima primerenim romanopiscu ispita i izmašta jedan svet krajnjih konsekvenci, tj. da se sve ono što već postoji u stvarnosti kao mogući zametak distopije, istera do (užasnog) kraja, pa da se vidi šta će se dobiti. U tom mi se smislu tokom čitanja Šahta sve vreme nametala jedna naizgled "neočekivana", a zapravo savršeno prirodna paralela: Šaht je neka vrsta parnjaka, konkurenta ili odraza u ogledalu Leposave Pavla Ćosića (v. Vreme br. 867) koja je, pak, bila pokušaj – takođe delimično uspešan – da se na satiričan način katalogizuju svi desno-konzervativni strahovi od neke (ne)moguće buduće Srbije (koja je, opet, prikazana kao današnja na mlazni pogon) kojom vladaju "politička korektnost", Nevladine Organizacije i manjine svih vrsta... Šaht je, dakle, neka vrsta "anti-Leposave", čak i ako pisac, ko zna, Leposavu možda nije ni čitao. No, mi jesmo, i bilo bi možda zabavno iznova ih iščitavati u paru, pa upoređivati: kaži mi čega se bojiš, i reći ću ti ko si!

Teofil Pančić